Voleti predeo

1929. god. izradio sam devet ikona za nadgrobnu kapelu porodice Lazara Jankovića u Titelu. Posle smrti Milovana Glišića, Milorad Šapčanin tadanji upravnik pozorišta poruči njegovu sliku. Po prijemu iste upita me za cenu. Ja ne htedoh primiti ništa; sliku sam uradio 29-og februara – prekobrojnog dana u godini. Slika je propala u Prvom svetskom ratu. Banatsko selo Idvor, mesto rođenja našeg velikog naučnika Mihajla Pupina, poruči njegovu sliku za Dom Mihajla Pupina u Idvoru, njegovu zadužbinu sa ciljem podizanja kulture. On je – iako četir godina stariji – bio moj drug iz đačkog doba u Crepaji, gde smo zajedno pohađali „Nemačku školu“ kao pripremu za prelaz u pančevačku „Realku“. Tada je srednjoškolska nastava i cela administracija u ovim našim krajevima bila nemačka, pripadajući Austriji. Kada je Pupin posle mnogih peripetija, prešav u Ameriku gde je postigao sjajnu naučničku karijeru, posle 10 godina pohodio svoj zavičaj, posetio je i mene u Orlovatu i pozvao me da s njim pođem u Ameriku, gde bi moj talenat našao većeg zamaha i uspeha. Nisam ga poslušao, kao čovek bez velikih ambicija, vezan ljubavlju za svoj rod i zadovoljan onim što se ovde može postignuti dobrom voljom i savesnim radom. Svoje prijateljstvo prema meni zasvedočio je i tim, što je na Izložbi u Parizu god. 1889., kupio dve moje slike, „Bosanski begunci“ i „Dete na majčinom grobu“ i poklonio ih našem Narodnom muzeju. Zahvaljujući darežljivosti Mihajla Pupina i njegovom poverenju prema meni, naš Muzej je dobio mojim posredovanjem jednu od svojih najlepših slika, portre jedne otmene dame od Daniela. Ta je slika ponuđena Muzeju za otkup, no Muzej nije bio u stanju da toliko žrtvuje, pa se ja obratim prijatelju sa molbom za pomoć, da nam ne bi umakla jedna tako lepa stvar i Pupin posla 10.000 din. Srećan što sam uspeo da to umetničko delo očuvam nama, ja sam tu sliku nazvao našom „Mona Lizom“. God. 1931. proveo sam celo leto na radu u St. Bečeju kao gost moga prijatelja Bogdana Dunđerskog. Crkvena opština u želji da očisti potavnele slike u svojoj crkvi obrati se meni pitanjem, kojeg specijalistu za taj posao da joj preporučim. Odgovorih da ću taj delikatan posao obaviti ja lično i to besplatno! Dok sam ja živ, ja svoju duhovnu decu, svoje slike ne predajem na milost i nemilost znanju ili nezananju drugih. Sa zadovoljstvom sam konstatovao da su slike vrlo dobro očuvane, a prljavština, od prašine i čađi da se lako ukloniti bez štete po slike. Muke sam imao samo sa tzv. prestonim slikama, poprskanim kapljicama ulja iz kandila, koje su se vremenom zgusnule, a boju ispod sebe razmekšale do samog platna. Može se zamisliti šta bi bilo od tih slika da su došle u ruke nepozvanih. Neizmerna je šteta nanesena starim slikama od nesavesnih restauratora. U manastiru Kovilju video sam jednu sliku Madone sa još dva sveca, u poprsju, ista kakva postoji u bečkom Muzeju. Kao delo slavnog Ticijana, ali toliko sjajnija u koloritu i tehnici, da bih rekao da je to original, a u Beču potamnela kopija. Tu divnu sliku htede nečija grešna ruka da „opere“, pa nije pokušala u nekom bezopasnom uglu slike, već varvarski i glupo baš preko lica Madone, koje je upropašćeno za sva vremena. Pošle mi suze na oči kad sam to video. Tako sam jednom u dobar čas stigao da sačuvam od propasti jednu Danielovu sliku u Uspenskoj crkvi u Pančevu. Crkvena opština, neobaveštena o delikatnosti Danielove kičice, poveri „pranje“ slika jednom starom slikaru koji se ponosio time da je bio Danielov učenik. Počeo je svoj posao slikom „Bogorodice“ na Bogorodičinom prestolu, preko od Vladičinog stola, i ja slučajno naiđem kad je „oprao“ – isuviše oprao – Bogorodičino lice, da su se providele oštre konture prvog nacrta, i posle zamazao obraze svojom mutnom bojom. Odmah objasnim Opštini stvar, i ona oduzme starcu posao. Žao mi starca što sam mu uskratio zaradu i postao mu „neprijatelj“. Ali „amicus Plato, sed magna amica Veritas„. Pančevci, poučeni ovim primerom, obratiše se radi dovršenja toga posla Akademiji umetnosti u Minhenu, i ova im pošalje „stručnjaka“, toliko savesna i bojažljiva da ne učini kakvu štetu, da je jedva uklonio sa slika onaj sasvim neznatan sloj prljavštine od dima i prašine, i slike zatim premazao firnisom preko svih pega od ulja i voska. Na taj način slike su ostale neoštećene, ali su sačuvale tragove ranijih oštećenja, i izgubile svoj negdašnji, nežni, ne sjajni kolorit, kojim se odlikuju radovi tog našeg velikog majstora. Predviđajući te i take opasnosti po slike, ja sam po svršenom poslu svakoj crkvi priložio memorandum sa uputstvom, kako da se postupa ubuduće sa slikama: ali ko će to da čita? I ko će po pročitanom da se ravna? Sve je prepušteno slučaju: Habent sua fata libelli, – pa tako i slike.

God. 1932. izradio sam za novu pravoslavnu crkvu u Celju osam slika – opet besplatno, da ne bi otežavao dobronamernu propagandu pravoslavlja patriarha Varnave tamo u moru katolicizma. Moje slike učinile su vrlo povoljan utisak kod katoličkog sveštenstva, ali zato ipak mi ostajemo prokleti šizmatici, i nijedan katolik neće zbog mojih slika preći u pravoslavlje. Od privatnih porudžbina bilo je nekoliko slika većih razmera, kao „Sv. Đorđe na konju“ za Đorđa Dunđerskog u Novom Sadu. Tu sam sa obzirom da je g. Dunđerski stručni poznavalac konja, morao naročitu pažnju da obratim izradi te lepe životinje; „Vaskrsnuće Lazarevo“ kod gospođe Ane Marinkovićke, zanimljivo zbog kolorističkog efekta, pošto je ceo prizor prikazan pod osvetljenjem buktinje u jednoj pećini u koju se silazi stepenima tako, da od ulaza dopire malo bele svetlosti dana; „Sv. Nikola spasava brodolomnike“, kod advokata dr. Purkovića u Pančevu. Tu sam opet upotrebio priliku da u sliku unesem dublji smisao. U brodu koji zapljuskuju visoki vali uzburkanog mora nalaze se putnici četiri glavne veroispovesti u Evropi; pravoslavni monah diže ruke u molitvi; katolički frater kupi sebi sklopljene ruke; musliman ne reaguje već se predaje „k’smetu“, a Jevrejin drži se grčevito za brod, sa izrazom očajanja, jer ne veruje u mogućnost spasenja. Jedan mladi par bezvernika zagrljeni očekuju smrt. Vredne ruke Arnauta ispljuskuju ispolcem vodu iz čamca, a hrabri Primorci svom snagom veslaju, upravljajući krmom tako da barka seče talase, kako ne bi bila dohvaćena s boka i prevrnuta. Sv. Nikola, u natprirodnoj veličini pojavio se u svetlom oblaku i spasava sve putnike, velikodušno ne čineći razlike, kada je molitva iz dubine duše upućena Bogu. Spasava i „bezvernike“ uzdajući se u pravdu i milost božju. Život će im doneti plodove njihovog bezverja. God. 1934. imao sam da ukrasim svojim slikama nadgrobnu crkvu porodice prote Vlaškalića u Mošorinu. Imao je nameru da tu osnuje ženski manastir, koji bi vršio nekoje humane dužnosti, ali ne dožive da ostvari svoje plemenite namere. Na Badnjidan 1941. kada je dao zvoniti na večernje, besomučna rulja Mađara, pod izgovorom da su Srbi zvonili na uzbunu napadnu jadnog Protu, zlostave ga i obese pred vratima njegove zadužbine. Ne znam da li je tom nesrećom i crkva stradala, bojim se da jeste.

God. 1935. dobijem od mog slavnog prijatelja Mihajla Pupina nalog da izradim u većem formatu polufigure Vuka Karadžića i Njegoša, kao njegov poklon Universitetu u Pitsburgu (Pensilvanija, U.S.A.) koji je podigao „Hram kulture“ u kom će svi kulturni narodi biti zastupljeni, svaki u svom odeljenju, proizvodima svoje nauke i umetnosti. Pupin je svoj dar namenio Srpskoj sali Jugoslavije. (Ova sala je otvorena 31. marta 1939. godine uz prisustvo visokih zvanica. Zidovi sale su bili obloženi slavonskom hrastovinom a u rešenju enterijera su korišćeni simboli i ornamenti karakteristični za pojedina područja Jugoslavije. U spisku svojih radova Uroš Predić navodi da je portret Vladike P.P. Njegoša, sedeći, radio po fotografiji i litografiji Anastasa Jovanovića, a Vuka Karadžića po starim poznatim slikama. Ovom prilikom po prvi put objavljujemo crno–bele reprodukcije ovih portreta kao i izgled sale na Univerzitetu u Pitsburgu. Studija Vuka Karadžića rađena olovkom je sačuvana zahvaljujući naslednicima Uroša Predića. – prim. prir.)

Za ovaj svoj rad dobio sam od Universiteta laskavo priznanje. Odmah zatim imao sam još jedan posao za Ameriku. Pravoslavni Srbi podigli su, zauzimanjem vrednog i pobožnog vladike Mardarija, hram Sv. Save u Libertvilu (Illinois). Na njegovu molbu izradim za tu crkvu sedam slika, ne htev primiti za svoj trud nikakve nagrade. Sliku Sv. Save za Gimnaziju – internat na Dedinju, prema skučenom mestu na pilastru na kom slika stoji, morao sam da osudim na nezgodan visok, a uzan format. Kompozicija je zbijena. Kralj Aleksandar, klečeći sasvim blizu do nogu prestola nije imao mesta da drži u rukama model svoje zadužbine, već pokazuje desnom rukom u pozadini sliku Gimnazije onaku kako ona izgleda u prirodi, kao da je Svetitelj premestio svoj tron u Topčider. Licentia artistica. I odelo sv. Save moralo je da odstupi od širokog, istorijski propisanog felona u korist uzanog „sakosa“ iz poznijih vremena. O portretima nemam, radi objašnjenja, ovde ništa naročito da rečem. Svi su slični živom modelu, a koje sam morao raditi po fotografiji, trudio sam se da slike kao take učine povoljan utisak. Tu su deset likova predsednika Skupštine, malog formata, da bi slike dovile mesto u Predsednikovom kabinetu. Predsednici Opštine, direktori banaka, guverneri, ministri, rektori, crkveni velikodostojnici, vojvode, generali, industrijalci, dobrotvori, ugledni građani, profesori, umetnici, prijatelji, rodbina i iznad svega galerija otmenih dama, devojaka i dece koju sam naročito rado i sa uspehom slikao.

Predele sam voleo, kao prijatelj prirode, ali sam retko dospevao da ih slikam. Još kao srednjoškolac rado sam slikao uljenom bojom i akvarelom, fantastične pejzaže, gde je moralo svega biti, i reka i planina, šuma i zelenih livada, banatska sela na podnožju Alpa, drumske mehane, drumova, putnika i razbojnika, stada i pastira itd. Prvi moj pejzaž rađen po prirodi 1880. predstavlja „vrbu na Tamišu“. Tu sam sliku čuvao kod sebe, no kada su za vreme nemačke okupacije, beogradski slikari, skoro nasilno, odneli na izložbu tu sliku, ja im sliku predadoh sa naročitom napomenom, da moje slike nisu za prodaju, a najmanje ta „Vrba“. Ova slika, rađena iskreno, studentskom naivnošću, bez ugledanja na neke škole, pravce, teorije i „izme“ koji su tada već počeli da stižu iz Pariza, učinila je sada, pošto su oni nasrtaji apsurdnosti prohujali, čitavu senzaciju, te je upoređivana čak i sa Koro-om (Corot) i ne trazeći našla kupca. Bez mog znanja i protiv moje izrično naglašene zabrane, slika je prodata tadašnjem predsedniku Opštine. Utom dođe slom Nemaca, nestade i predsednika i moje slike, i – nikom ništa. Tada je prodata bez moje volje još jedna moja slika, „Jesenje predvečerje sa moga balkona“, bez honorara obećanog u naturi – namirnice, gorivo. Ja tada nisam bio u Beogradu, te ne mogoh lično ništa preduzeti protiv ovakog nasilnog postupka. Najveći moj pejzaž je slika „Pogled sa mog balkona“ iz god. 1917. koju sam pomenuo u prvom delu moje biografije. Ona obuhvata ceo severni horizont, od mog levog suseda do desnog, i meri 3,90 m. u dužinu. Još se nalazi kod mene, a trebalo bi da dobije mesto u muzeju kao dokument, jer je izrađena najbrižnije sa svima detaljima. Tu panoramu Beograda u vrednosti od 300.000 din. poklonio sam gradskom muzeju. Gde su sada šture trospratnice koje oduzimaju građanima vazduh i svetlost, tada su se zelenile bašte, u kojima su pevali kosovi i slavuji, da se čovek osećao kao u banji. Možda će vremenom da se pojavi neki Ruso, da podvikne usplahirenom svetu: Stoj! Natrag prirodi!

Pre nego što završim, da nakratko progovorim o jednoj slici, malenoj, ali sadržajno ne bez interesa, o kojoj sam mogao govoriti odmah u početku moje biografije, jer ta slika ide zaista u moja prva ostvarenja po povratku iz Beča u moj zavičaj. To je bilo u doba austrijske okupacije Bosne i Hercegovine, kad je političko nebo bilo vrlo natušteno, te je izgledalo da će doći već onda do rata, koji će planuti tek posle 27 godina, kada su grabljivci sa severa mislili da su se dovoljno spremili, da nas pregaze i prokrče sebi put za Istok. Ja, kao austrijski podanik dobih zapovest da se spremim za mobilizaciju. Ovo je bio za mene silan udar. Tek što sam se ponovo zagrejao u svom starom gnjezdu i stvorio dalekosežne planove za svoj budući rad, sad sve to napuštam i pođem tamo, gde se ruši, pali, kolje i ubija! U tom očajnom raspoloženju dohvatim platno i boje i stvorim sliku koja u alegoriji iznosi gorku kritiku o životu, o ljudima o njihovim sukobima. Zamislio sam sebe na nekom usamljenom visu od gologa stenja, sa kojega pogled obuhvata široku dolinu u predvečernjem sumraku pod crnim oblacima. Već se podigao besan vihor koji povija i lomi grane starog, usamljenog hrasta; u dolini već lije kiša i zamagljuje horizont zapadnog neba, pokrivenog fantastičnim, ogromnim oblacima od samih figura jedne alegorične vizije. Gore, na najvišem mestu, uprkos ovome svetu mržnje i borbe, prostrla se svetla pojava Ljubavi, Venera, okružena svojim vernima iz svih staleža. Jedan kralj pruža joj svoju krunu i Papa kleči pred njom, a hromi prosjak, i jedan guravko, i jedan kvazi strogi naučnik, pa i jedna kaluđerica jeca nad bedrima Venerinim, na čijem ramenu sedi Amor sa strelama. Između Amora i Venerine glave kezi se boginja Smrti, Venerin korelat. Dok Smrt obara, Venera stvara, bez nje bi propao svet. Ona je vodila velikog Dantea kroz ceo život kao i kroz njegov božanstveni spev koji se završava rečima: „L’ Amor che muove il sole e l’altre stelle„. Druga sila koja pokreće ljude, Borba, oličena je u mračnoj pojavi boga Marsa koji napada Hrista, učitelja ljubavi i mira. I tada se spremao da zakrvavi svet, ali nije uspeo. Zadržala ga je nesita aždaja deficita, koja ližući prazan rog iznemogle fortune, ne dade Marsu maha, jer mu je nogu vezala svojim repom. Desno od Venere stoji Pravda, vezanih očiju, ali i – vezanih ruku. Na njenim ramenima sedi neki bankarski tip kao predstavnik kapitala, i otevši od Pravde mač i vagu, on deli pravdu, tako da vagi preteže kesa s novcima, laki zamotuljak na kom piše „Jus„. Ali u polutami, iza Pravde, već čeka Sudbina, držeći Klepsidru, kad će doći čas odmazde, kada će Pravdi odrešiti ruke. I evo, najveća figura na ovoj slici „Crvena Avet“ izgladnela lica, sa crvenom jakobinskom kapom na glavi, drži u vis zapaljenu buktinju, čiji dim ide pod nos zaprepašćenom jahaču Pravde, jer mu u dimu lik revolucionara Marata govori nemile stvari u uho, a šapa jednog tigra pritiskuje“Jus“ da pretegne kesu s novcima. U donjim tamnim partijama oblaka sedi grupa Politike, naslonjene jednom rukom na Silu, drugom na lukavstvo. Politika je pod maskom, da se ne bi videlo kuda smera. Pod njenim nogama leži „uspavani Lav“, tj. narod, kom ne dolazi svest o njegovoj moći, te zato još nosi magareću glavu. Ako se probudi, lukavstvo pruža malo čkalja, sitnih koncesija; a sem toga, Lavu su vezane pandže lancem u rukama Sile. Na gornjem desnom uglu slike leži Poezija, mrtva. Darvin, predstavnik nauke, navaljuje na Poeziju težak nadgrobni kamen, na kom piše Scientia. Moderni „poeta“ sedi na svojoj Muzi i okreće svoj „vergl“, a majmun mu uliva nadahnuće kroz nirenberški levak u glavu. Leva polovina slike je nešto svetlija. U nižim partijama predstavnici umetnosti i književnosti, koje su tada bile ogrezle u niskom, čak i prostačkom naturalizmu, prikazani su kako jašu na svinji jureći za „Istinom“, koja im okrenula leđa bežeći u svetle visine ideala. Tu je Isus pokleknuo, držeći protiv navale Marsa svoju nauku o veri, ljubavi i nadeždi kao štit. U njegovoj su blizini i najsvetliji umovi stare filosofije, Sokrat i Platon, koji su putem razuma došli do istih moralnih visina, do kojih se uzdigao Isus pomoću ljubavi. I dok se ovde na zemlji sve obrće i prevrće u večitom nezadovoljstvu, Bog, pošto je čoveku dao razum da bi razlikovao dobro od zla i poslao Sina svoga kao učitelja mira i ljubavi, predao se bezbrižnom snu. Njegova svetla glava zauzima na slici ceo levi ugao, i ne oseća, što ga ateista Volter uznemiruje svojim perom. I rezultat celog ovog razmišljanja pokazan je najzad na slici u alegoriji, kako se mudrost i ludost ljube.

jula, 1946, Beograd
Uroš Predić

(Kraj feljtona)