Patriotizam u prigodnom pakovanju

Umesto očekivanog sjaja i državničkih počasti, JAT-ov DC-10 kojim su 10. septembra uveče u Njujork doputovali predsednik SRJ Vojislav Koštunica, ministar inostranih poslova Goran Svilanović, članovi delegacije i dvadesetak ovdašnjih novinara, dočekali su magla i na praznu pistu upereni reflektori. Scena kao izvučena iz filma o koncentracionim logorima bila je dovoljna za zaključak da Njujork više nije grad kakav je bio do pre godinu dana, kao i da bi predstojeće obeležavanje godišnjice napada na Svetski trgovinski centar i otvaranje 57. generalne skupštine UN-a moglo da se pretvori u javnu manifestaciju rada svih mogućih obaveštajnih i bezbednosnih službi. Tokom trodnevne zvanične posete Americi, pokazalo se da je prvobitna impresija manje-više opravdana.

Iako je već na početku bilo jasno da će obeležavanje 9/11 (ili nine eleventh, kako se događaji od 11. septembra 2001. obično označavaju) ličiti na spektakl kakav samo Amerika ume da priredi, ispostavilo se da su Amerikanci ipak u stanju da nadmaše sami sebe. Već u jedan sat izjutra iz pet njujorških opština istovremeno su krenula po dvojica gajdaša i dobošara koji su se smenjivali na svakoj pređenoj milji. Posle dva sata, ovih pet grupa stižu do mesta na kojem su se nekada uzdizale zgrade Svetskog trgovinskog centra gde dočekuju porodice poginulih i zvanični početak ceremonije. Zvuci gajdi na opustelim ulicama velegrada bili su prava uvertira za paradu hiperbolisanog patriotskog zanosa koja je tek sledila.

SLUŽBENA MINUTAŽA: Oficijelni deo programa počeo je minutom ćutanja u 8.46 (trenutak udara prvog aviona), a nastavljen višesatnim čitanjem imena poginulih koje je prekinuto samo minutom ćutanja u 9.03 i 9.59, odnosno u trenutku kada je u zgrade STC-a udario drugi avion i kada se srušila Južna kula. Istovremeno, porodice poginulih spustile su se u rupu koja je ostala posle raščišćavanja ruševina, i ostavile cveće i sveće. Crkvena zvona koja su se oglasila širom grada tačno u 10.29, tj. u vreme rušenja Severne kule, označila su i kraj prepodnevne ceremonije. Već u 13 časova blok oko ground zeroa (iliti nultog nivoa, što je popularniji naziv za mesto nekadašnjeg STC-a) zatvoren je za sve eventualne posetioce jer je za 16.30 bila predviđena komemoracija kojoj su prisustvovali američki predsednik i predsednici država koje su u napadu na Njujork izgubile više od deset građana – medijsko praćenje ovog dela ceremonije podrazumevalo je da se novinari na licu mesta pojave neverovatnih pet sati ranije! Državnici pristigli s raznih strana sveta, pre svega zbog zasedanja Generalne skupštine UN-a, odali su počast poginulima u 19 časova u parku Bateri– ovo okupljanje trajalo je svega pola sata i podrazumevalo je kolektivno paljenje večne vatre u tek podignutom memorijalu i isto tako kolektivno pevanje America the Beautiful. Tokom celog dana, u praktično svim njujorškim parkovima organizovana su nešto manja okupljanja, a žitelji Njujorka bili su pozvani da „paljenjem sveća u svom komšiluku“ obeleže 11. septembar. Osim tog poziva, zvaničan dopis gradonačelnika prosleđen medijima još 3. septembra obilovao je sličnim preporukama. Jedna od najzanimljivijih svakako je ona koja se odnosi na kolektivno pevanje pesme America the Beautiful: kako je na svakom od pet većih okupljanja organizovan direktan prenos iz parka Bateri, gradonačelnik je doslovce naveo kako se „očekuje da se svi prisutni pridruže pesmi u drugoj strofi i da je zajedno zapevaju“.

LIČNI DOPRINOS: Koliko god gradonačelnik bio u skladu s vladajućim patriotskim trendom, njegovi sugrađani ipak su pokazali da emocije umeju da pokažu mnogo maštovitije. Pre svega, 11. septembar bio je verovatno jedini dan tokom kojeg ste bez ikakvog direktnog kontakta jasno mogli da zaključite ko je Amerikanac, a ko puki turista: patriotizam i pripadnost jasno su naglašavani svim mogućim i nemogućim modnim detaljima, od bedževa u bojama američke zastave, preko šešira, čarapa, kaiševa, patika, torbi, do marama na svim delovima tela, zastavicama u rukama ili (privremenim?) tetovažama s podrazumevajućim USA. Ženskom delu populacije ni to nije bilo dovoljno – bez obzira na godište i stas, dnevni trend podrazumevao je odeću isključivo u crveno-belo-plavim tonovima. Kako je u međuvremenu od tragedije STC-a napravljen pravi biznis, u bukvalno svakoj prodavnici širom Njujorka zainteresovanima su na raspolaganju bili svi zamislivi odevni predmeti i suveniri s patriotskom porukom: viđeni su tako razni modeli muških i ženskih gaćica u američkim bojama, grudnjaci s panoramom Njujorka, magneti za frižider, privesci za ključeve, satovi, podmetači za čaše, otvarači za flaše – svi s modelom STC-a, staklene kugle s pahuljicama i takođe modelom srušenih zgrada, pa iste staklene kugle ali postavljene na mini verziju policijskih kola, keramički tanjiri s prikazom STC-a, ali uz policajca, vatrogasca, nekoliko sveća, buket cveća i zastavu (sve to na istoj slici)…

Poređenje je možda neadekvatno, ali u trenutku dok su na ground zerou čitana imena poginulih, čitav blok oko mesta događaja prosečnom posmatraču najviše je ličio na ovdašnje vašare. Ograda crkve koja se nalazi u neposrednoj blizini bila je prekrivena odevnim predmetima poginulih, igračkama njihove dece, ličnim porukama, cvećem i zastavama, a bilo joj je skoro nemoguće prići od uplakanih posmatrača koji su se tiskali da bi pročitali sve što se tu pročitati moglo. Istovremeno, trajala je procesija vatrogasnih kola (sa sve sirenama) i automobila specijalno doteranih za tu priliku – ulicom je tako prošao kombi s vozačem istetoviranim patriotskim parolama, ogrnutim američkom zastavom, s maramom istog dezena oko glave, dok je u prikolici prekrivenoj vulgarnim grafitima upućenim Osami bin Ladenu bila postavljena minobacačka granata. Burno pozdravljanje ove kolone nije prekinuto čak ni u trenutku za koji se očekivalo da pokaže vrhunac zanosa, tj. u momentu kada su se oglasila njujorška crkvena zvona. „Otpevajte ‘Ah’. Podignite svoj glas u harmoniji. U 10.29, kada širom grada zazvone zvona, zajedno ćemo podići svoj glas, pevajući ‘Ah’ u bilo kojem tonalitetu. Harmonija desetina hiljada glasova odjeknuće širom sveta. Biće to glas jedinstva i mira. Zvuk će trajati nekoliko minuta. Pevajte, dišite, slušajte i pridružite se“, pisalo je na luksuzno odštampanom papiru koji je deljen posmatračima, ali je kolektivni duh u tom trenutku izgleda omanuo. Suza, zagrljaja, pogleda ka nebu i ruku sklopljenih u molitvi, međutim, nije manjkalo.

Uprkos svemu, patriotski zanos nestajao bi čim bi se u blizini oglasila policijska sirena, što se 11. septembra dešavalo vrlo često – primera radi, skoro idilični prizor omladine opružene na stepenicama gradske biblioteke prekinut je policijskom blokadom obližnje 42. ulice i pomalo histeričnim uzvicima da se „nešto sigurno dogodilo“, da se „Osama neće zaustaviti“ i da „ovo više ne može da se izdrži“. Zvuči neverovatno, ali jedino mesto koje se 11. septembra moglo okarakterisati kao normalno i smireno bila je trenutno najviša zgrada u Njujorku: Empire state building. Iako zdrav razum govori u prilog tezi da se tog dana moglo očekivati da će vidikovac na 86. spratu biti prazan, ako ne i zatvoren za publiku zbog opasnosti od novih terorističkih napada, u panorami Njujorka uživali su mnogi. Pojačane mere obezbeđenja bile su već predvidljive tako da ni činjenica da je novinar jedne beogradske redakcije morao da uključuje laptop kako bi pokazao da je u pitanju zaista računar, a ne paklena mašina, nije previše iznenadila.

DAN POSLE: Tek što se drama oko 11. septembra završila, već je 12. septembar pružio materijal za novu. Na otvaranju 57. generalne skupštine UN-a trebalo je da govori američki predsednik, što je u praksi značilo da će saobraćaj u široj okolini zgrade UN-a biti potpuno blokiran. Ispostavilo se, međutim, da je blokiran bio bukvalno ceo grad, da je zvuk helikoptera i policijskih sirena tokom dana postao već uobičajen kao i da su primenjene nezapamćene mere obezbeđenja. Svi koji su morali (i mogli) da uđu u zgradu, ma bili i ministri inostranih poslova, prolazili su kroz kontrolu inače rezervisanu za obične smrtnike – kako su privilegiju nesmetanog ulaska imali jedino šefovi delegacija (čitaj: predsednici), desilo se tako da u istom redu stoje npr. Joška Fišer, osoblje UN-a i novinari s raznih strana.

Istina, posle govora Džordža Buša stvari su se donekle smirile. Hodnici UN-a su živnuli, baš kao i novinari kojima je bio zabranjen ulazak u kabine za praćenje zasedanja (čast povlašćenim svetskim redakcijama) i koji su beleške hvatali sedeći u restoranu i prateći govor preko monitora. Kao što se i očekivalo, sve što se događalo posle Bušovog govora palo je u njegovu senku. Govor Vojislava Koštunice (inače drugi u poslepodnevnom zasedanju) u već pomenutom restoranu pratili su jedino jugoslovenski i nekoliko afričkih novinara – priča o Kosovu, nepristajanju na međunarodna uslovljavanja i domaćim političkim sukobima, čak i da je mnogo uzbudljivija nego što jeste, u ekstatičnom Njujorku morala je proći nezapaženo. Glavni deo Koštuničine posete inače su predstavljali brojni bilateralni susreti, od kojih su svakako najznačajniji oni s generalnim sekretarom UN-a Kofiem Ananom i ruskim ministrom inostranih poslova Igorom Ivanovom. Susret od kojeg se takođe mnogo očekivalo – prijem Džordža Buša za šefove delegacija organizovan 12. septembra uveče – mogao je, međutim, biti ocenjen kao diplomatski skandal. S domaćinom su, naime, u odvojenoj prostoriji razgovarali samo neki šefovi delegacija, dok su ostali (pa i Koštunica) uskraćeni čak i da se vide s njim!

Za razliku od američkog, jugoslovenski predsednik je iste večeri poštovao svoje zvanice. Na prijemu za predstavnike dijaspore organizovanom u zgradi Misije SRJ pri UN-u on se obratio brojnom skupu svih koji nešto znače u jugoslovenskoj enklavi. Bilo je tu suza, svečanih haljina, ljubljenja, grljenja, dugačkog reda ispred stola s pićima, uspaničenih poziva „Ljubo, naš pop hoće da se upozna s predsednikom, a gde si ti?!“, i uopšte svega onoga čime obiluje čudesni svet dijaspore. Međutim, vrhunac večeri bio je uzvik iz publike: „Predsednik Koštunica! Predsednik Srbije!“ Predsednik se samo nasmejao, a do kraja je ostalo nepoznato ko je zapravo javno obznanio svoje političko opredeljenje. Što se tiče ostalih zvaničnih aktivnosti, Koštunici je za poslednji dan posete, 13. septembar, pored još nekoliko bilateralnih susreta, preostalo i predavanje na Univerzitetu Kolumbija. Tom prilikom, prema rečima članova kabineta, doživeo je ovacije, a jedina, recimo, neprijatna pitanja ticala su se čuvene fotografije s osmehom i kalašnjikovom i položaja seksualnih manjina. Kako su od domaćih medija skupu prisustvovali samo snimatelji RTS-a i Bete, preostaje nam da prenesemo ono što smo čuli: na pitanje o fotografiji, Koštunica je odgovorio već poznatom pričom o situaciji u kojoj je snimljena, dok je na pitanje o seksualnim manjinama konstatovao da za njega „nije kompetentan“.

DUHOVNI SADRŽAJI: Iako su im od 10. do 13. septembra bili na raspolaganju predsednici mnogih država, američki mediji bili su zaokupljeni jedino obeležavanjem napada na STC. Čak i najave rata s Irakom, pa i sam govor Džordža Buša na zasedanju UN-a, bili su samo nužni prilog za non-stop emitovana „potresna svedočanstva“ članova porodica poginulih, ispovesti preživelih i duhovne pouke predstavnika nebrojenih verskih zajednica. Emisije u kojima psiholozi daju savete, a teolozi razmatraju odgovor na večito pitanje o tome „zašto je Bog dozvolio da se dogodi 9/11“ emitovane su u udarnim terminima, a tom prilikom mogle su se čuti parole suviše patetične čak i za one sviknute na američke običaje. U kontakt-programe javljale su se domaćice koje „već godinu dana sanjaju nuklearni rat“, roditelji čija deca „stalno pominju terorizam“, nekadašnji budista koji je potražio „drugog boga“ i našao ga u hrišćanstvu, bivši musliman koji se odrekao svoje vere, dok je svaka ispovest završavana porukom o tome da „američki heroji nikada neće biti zaboravljeni“. Novine su otišle korak dalje. Pored tekstova u već očekivanom tonu, na 60. strani „Dejli Njuza“ umesto uobičajene karikature objavljen je crtež na kome se vidi zvezdano nebo (iznad piše i da ima 3047 zvezda, što je ukupan broj stradalih 11. septembra), komad tla označen kao Amerika i žena s dvoje dece: ruke uprte u nebo, dečak se obraća majci i kaže joj kako tamo gore „vidi tatu“.

Poruke ove vrste nisu se mogle zaobići čak ni izbegavanjem novina i televizije. Sve centralne gradske izloge, umesto garderobe i obuće, zauzimali su panoi s nekom formom podsećanja ili patriotske parole, dok su prolaznicima konstantno nuđene prigodne besplatne razglednice. Na jednoj od njih, preko panorame Njujorka, nacrtano je srce i ispisano „Otac voli Ameriku“. Na poleđini, odštampano je „Očevo pismo ljubavi“ koje počinje sa „Dete moje“, nastavlja se nebrojenim citatima iz Biblije, a završava sa „S ljubavlju, tvoj otac, svemogući bog“.

U poplavi parola, boja, patetičnih uzvika i svega onoga što od napada na STC podrazumeva američki patriotizam, pravo osveženje bila je 13. strana specijalnog izdanja „Njujork posta“ Devetogodišnji Džozef Vigijano, sin poginulog policajca, ispričao je novinarima kako mu otac mnogo nedostaje, kako se često seti trenutaka provedenih s njim, ali i krajnje neočekivano odgovorio na pitanje gde će biti 11. septembra: „Zabavljaću se. Pecaću lososa na ostrvu Kodijak na Aljasci“. Prema svemu onome što se moglo videti, čuti i osetiti na njujorškim ulicama tog dana, čini se da su Aljaska i lososi bili jedini pravi izbor.