Majstorstvo Korovjova ili Bremenski svirači

Srbija, nažalost, zasigurno ne spada u onaj deo sveta koji se odlikuje kakvom-takvom demokratskom kulturom, da ne kažemo tradicijom. Poslednja decenija minulog veka dala je tom ionako žalosnom stanju dodatni pečat hipertrofije najgorih oblika nedemokratskih društvenih praksi; korupcije, najgorih oblika kriminala (gotovo dnevna nerazjašnjena ubistva i poneka otmica već po nečemu slavnih osoba za koje se podrazumeva da će ostati nerešena), kršenja svih mogućih ljudskih prava, političkog voluntarizma i tako dalje i tome slično. I dakako, nepotizma između brojnih drugih većih i manjih zala.

Diskusija, koja se na ženskoj javnoj sceni povela relativno nedavno upravo oko ovog poslednjeg tj. nepotizma, prešla je praktično odmah vlastiti okvir i u priličnoj meri pokazala nenamerno neka druga mesta (ne)demokratskih praksi, odnosno razumevanja demokratije. No, pođimo redom.

Nepotizam, o kojem je počelo da se naveliko raspravlja, i to u prilično ogoljenoj formi više nalik na poternicu no objašnjenje, u ovom slučaju je imao jednostavnu formu. Majka zaposlila ćerku. Ovako postavljeno (i ostavljeno) svakako je loše (i premda je Jasna ta ćerka iz priče, smatramo to lošim postupkom). No, kako se ipak radi o majci koja je političarka, a koja se bavi određenim temama kojima se na nesreću po konkretan slučaj bavi i kćer, i to prilično duže od majke, onda se u najmanju ruku postavlja pitanje eventualne rigidnosti stava da ni u kom slučaju majka/otac/sestra/brat/stric ne mogu ili ne smeju da predlože sestru/brata/ćerku koji imaju, recimo, objektivne kvalifikacije da rade neki posao, za neku, u ovom slučaju neplaćenu dužnost, što je korisno znati u celoj priči. Demokratski mehanizmi su ipak i uvek najbolji, pa i u takvim slučajevima. Naime, delovanje pojedinki/pojedinaca u takvim telima je javno, te se javno može i vrednovati. Ako, naime, dotična osoba ne radi dobro svoj posao, treba, može, mora biti javno kritikovana i smenjena. Ali tek pošto bude u mogućnosti da nešto uradi (ili ne uradi). I bez obzira na to ima li ili ne „srodničke odnose“ s vlastima. Tako funkcioniše demokratija koja nije rigidna i unapred restriktivna. Slučajevi srodnika u najnaprednijim, najdemokratskijim državama u svetu pokazuju da su privatne i javne funkcije odvojive baš kao što i njihove (pojedinačne) odgovornosti treba da budu odvojene. Slučaj nemačke ministarke za strance i njenog supruga, direktora jedne od najvećih nemačkih fondacija, i mnogi drugi koje bismo mogle navesti govore tome u prilog, a da pri tom ne plediraju za nepotizam. Ili bi trebalo podsećati na lošije prakse ovakve rigidnosti koje sežu natrag (da li doista natrag?) u totalitarnu praksu, kada su porodice stradale zbog grehova očeva/majki/braće… Nepotizam, da podsetimo, kao pervertirani oblik korupcije, pri čemu se ipak radi o protežiranju srodnika koji nisu sposobni za obavljanje poverene im dužnosti pa im je dužnost puko osiguravanje nečije političke moći, i pri tom ih stavlja na unosan ili uticajan položaj, ipak je nešto sasvim drugo. I lako prepoznatljivo i stoga razlučivo.

Kako rekosmo na početku, nepotizam je nekako ostao da visi u vazduhu, manje-više nepotreban za dalju diskusiju, a neki drugi problemi su se bez volje autora pokazali, više kao side–effect, ali samim tim zanimljiviji. Zanimljiviji upravo za temu demokratije, tj. shvatanja i praktikovanja demokratije na ovim našim prostorima, u svoj svojoj ambivalenciji. Pojavio se, naime, tu i zahtev da se u to vladino telo/savet predstavnice biraju konkursom. E, tu se otkriva čitav niz problema, između ostalih, ključan je onaj koji upućuje na odnos vlasti i civilnog društva tj. njegovih organizacija poznatijih kao NVO. Nevladine organizacije, koje bi po definiciji trebalo da su nezavisne, odnosno autonomne, time bi prihvatile i priznale vlast kao onu koja određuje kriterijume i koja ih (predstavnice NVO-a) putem konkursa selektuje. S druge strane, zahtevi koji dolaze iz istog načina mišljenja traže da ih ta ista vlast poslušno sledi u svemu što one/i kažu, dakako najčešće uvijeno u ime nekog segmenta društva, neke društvene grupe ili često u ime svih građana. Upravo je tu cela zabuna oko demokratije i demokratskih praksi i mehanizama. Ipak bi trebalo stalno imati na umu nesavršenost i te nesrećne demokratije oko koje se toliko natežemo, jer u njenoj tradiciji i postojećim i važećim pravilima građani izlaze na izbore i daju mandat svojim zastupnicima (daju im dakle deo svojih ovlašćenja) da ih javno zastupaju. Izborom su, dakle, zastupnici ti koji su legitimisani od građana birača da rade poslove u njihovo ime i u njihovom interesu. Ukoliko to ne čine, ili ne čine valjano, građanima ostaje jedino da ih na prvim sledećim izborima više ne izaberu. Pojedinke/ci, građanke/i organizovani u grupe (NVO) svakako imaju da traže od vlasti da učini ovo ili ono, da je kritikuju, nadziru, daju predloge, da vrše sve vrste građanskog pritiska, od podrške do neposlušnosti. I ne samo da imaju pravo, iako je to pravo isključivo moralno i ne bazira se na legitimaciji kakvu imaju oni koji su demokratski izabrani, već je njihova aktivnost potencijalni garant demokratičnosti vlasti.

Međutim, trebalo bi se vratiti ovom konkretnom slučaju i ukazati na još jedan ozbiljan problem koji je takođe opšti i vrlo čest vid zabune preddemokratske prakse. Reč je o kritici žena na vlasti od strane nekih (kao i u ovom slučaju) segmenata ženskih NVO-a, najčešće sažeto u kritiku nedovoljnog, nekvalitetnog, neženskog rada u politici. Naš je home–made paradoks da takva kritika ide po pravilu prema ženama koje uopšte imaju bilo kakvu volju, da učine nešto za žene. One koje se izrazito distanciraju od bilo kakve ženske politike jedva da su predmet ikakve kritike, svakako ne harange, na šta pomalo liči ovaj slučaj. Kao da se ne zna ili se pak olako zaboravlja nešto što je u temeljima demokratije, a to je da su zastupnici birani prema partijskim programima. Koliko nam je poznato, a bavile smo se analizom programa političkih partija, nijedna partija nije imala konzistentan (čak gotovo nikakav) program koji bi tematizovao žensku politiku. To je žalosna činjenica, ali je vlast ipak izabrana na temelju te i takve činjenice i partije koje je čine odgovarajućom za sprovođenje obećanih programa, a ne za nešto drugo i/ili nešto više. Ukoliko civilna scena može uticati na te iste partije da unekoliko menjaju svoje politike i uključe ženske (ili neke druge) zahteve u svoju politiku, utoliko bolje po vlast i po žensku politiku. Za vlast je korisno da sluša civilnu scenu, ali ona to nije dužna. Organizacije kao što su NVO-i su samoimenovane i nemaju legitimitet izabranih zastupnika. One imaju moralni legitimitet kao što ga u principu ima i svaki građanin. Međutim, ni moralna se legitimacija ne stiče pukom činjenicom samoorganizovanja. Ona se stiče prvenstveno sadržajem, argumentacijom i političkom, odnosno demokratskom praksom. Kritika svih tih delova javnog angažmana važi za sve, i za vlast i za civilno društvo. Dakako, više za vlast, iz jednostavnog razloga što ima više moći.

I za kraj, konkretno, u praktikovanju demokratije u političkom delovanju najnezgodnije je učestvovati samo dok nam se to sviđa. U ovom slučaju, imali smo i to. Osoba koja je učestvovala u radu grupe koja je vršila izbor članica/ova za Vladino telo i koristila demokratsku proceduru predlaganja za isto, štaviše prihvatila da u njega i sama uđe, nije imala nikakvih prigovora do momenta kad njeni predlozi nisu usvojeni. Tek tada se odlučila za „demokratiju“ u vlastitoj interpretaciji.

I na samom kraju. Otkud onaj gore naslov?

Kad je Korovjov došao u filijalu Varijetea, nečistom silom, doveo je sve službenike filijale u savršen pevački sklad. Svi su pevali istu melodiju, od blagajnice do direktora, a sve ipak po diktatu prilično nezgodnom.

Manje lepo pevali su Bremenski pevači, ali strašna dernjava ipak je dala efekte.

Ima li tu poente? Mislimo da nema, osim što sve vreme mislimo o odličnoj orkestraciji.