Od oktobarskih promena u Srbiji prošlo je više od dve godine. Sagledavajući šta su do sada reformske demokratske snage učinile, čini se ipak da je dosta učinjeno u pravcu izgradnje demokratskog društva. Sasvim namerno upotrebljavam reč „ipak“, s obzirom na to da mnogi vrlo često znaju da na svaki način umanje reformske napore u Srbiji. Naravno, okolnosti u kojima se reforme društvenog i državnog sistema sprovode objektivno su teške.
POČECI I ZNAČAJ: U nasleđenom stanju socijalnog nezadovoljstva i apatije bilo je potrebno probuditi potisnutu nadu i pronaći izgubljeni optimizam. Demokratskim promenama u Srbiji otkrila se sva iluzija pravne države, a s njom i suočavanje s oronulim institucijama države. Ove promene su ujedno označile početak dugog i mučnog puta temeljnih promena društvenog okruženja i izgradnje novih, demokratskih državnih institucija. Nova politička vlast proklamovala je kao svoj politički ideal i državni cilj izgradnju pravne države, zasnovanu na načelu vladavine prava, u kojoj će svako uživati ustavom i zakonom zajamčena prava i slobode. Vladavina prava postala je conditio sine qua non reformi celokupnog društva, ideal i cilj i neodvojiv deo svakodnevnog političkog vokabulara. Međutim, i pored njihovog nesumljivog vrednosnog karaktera, politički principi savremenih demokratija ne bi smeli biti olako upotrebljavani, iskorišćavani zarad dnevnopolitičkih ciljeva, već bi trebalo da posluže kao vrednosni ideal i krajnji državno-politički cilj.
Vladavina prava podrazumeva ostvarenje principa nazavisnosti sudstva, podele vlasti, ustavnosti i zakonitosti, slobode privrede i privredne aktivnosti. Bez njih ne može biti temeljnih reformi društva i države. Jedan od najsloženijih segmenata reformi su nesumljivo reforme pravosudnog sistema – pravosudni sistem mora da zauzme centralno mesto u reformskim naporima u Srbiji jer bez dostizanja kvalitetnog i efikasnog pravosudnog sistema, ne mogu se očekivati značajni dometi u reformama drugih segmenata društvenog i državnog sistema. Reforme u pravosudnom sistemu pogađaju najosetljivija mesta bolesnog državnog zdanja, prikazuju odsustvo moralnih normi. S obzirom na to da su pravosudne reforme po svojoj prirodi dugoročne, u prvim godinama reformi osnovni cilj mora da bude stvaranje minimuma pravne sigurnosti i izvesnosti kod građana. To bi konkretno podrazumevalo zakonsko uređivanje pitanja kakva su pravna diskvalifikacija, odnosno lustracija u pravosuđu, i statusa nosilaca pravosudnih funkcija, izbora i razrešenja sudija i tužilaca. U velikoj meri radi se o osetljivim pravnim, političkim i moralnim pitanjima. Ipak, raskid s prethodnim društveno-političkim sistemom je nužan jer omogućava građanima, što je najbitnije, da osete jasan prelaz u novu društvenu stvarnost. Jedino tako mogu se stvoriti konkretne pretpostavke za dalje reformske procese u zemlji. Raniji društveno-politički sistemi, samovlašće i politički voluntarizam proizveli su jedan neefikasan državni aparat, socijalnu unesrećenost i individualnu internost. U poslednje dve godine Srbija se našla u izvesnom državno-pravnom interegnumu u kojem je došlo do socijalnog buđenja i političke kulturalizacije. Suočeni s ustavno-pravnim ograničenjima, intenziviranim političkim i socijalnim konfliktima i partikularizacijom, čini se da su ipak demokratske snage u dobroj meri uspevale da rešavaju zatečene probleme. U tom smislu, konture nezavisnog i samostalnog sudstva možemo već naći u prvim koracima pravosudnih reformi. Ovi obrisi nezavisnog i samostalnog sudstva rađaju se u svetlu temeljnih društvenih potresa i promena vrednosti. Na normativnom planu, najznačajniji uspeh postignut je u pogledu regulisanja statusnih pitanja nosilaca pravosudnih funkcija, osnivanja Visokog saveta pravosuđa, kojim se napušta koncept subjekcije sudske vlasti drugim državnim vlastima.
SUDSKA VLAST: Veoma često se kaže da je sudska vlast, kao treći stub državne vlasti, jedno naročito osetljivo zdanje koje ne trpi potrese. Takva konstatacija je tačna u onim državama koje imaju razvijene i demokratski uređene državne institucije. Međutim, naša država se nalazi na početku svoje ustavno-pravne izgradnje, u kojoj sve tri državne vlasti tek treba da dobiju svoje pravo mesto. Pozivanje na političke principe savremenih demokratija, u prvim godinama reformi, treba da održava ono što hoćemo da postignemo, da predstavlja jasnu viziju budućeg državnog i društvenog sistema, koji ćemo inkorporirati u novi ustav, opredeljujući naš dalji državno-pravni razvoj. Sudska vlast mora da zauzme mesto koje joj po ustavu pripada. Međutim, sudska vlast nikako ne sme da se posmatra izolovano. Ona čini suštinski deo jedne šire celine, odnosno pravosudnog sistema. Posmatrajući iz ove ravni, pravosudni sistem predstavlja jedan složen sistem različitih činilaca, koji u međusobnoj interakciji moraju ostvariti zajednički cilj – ostvarenje i zaštitu prava i interesa svakog građanina. Reč je o konceptu poznatom kao protok ili strujanje pravde (flow of justice) koji u jednu ravan postavlja, pored sudske vlasti, državnog tužioca i druge delove pravosudnog sistema, kao što su Ministarstvo pravde, pravosudne profesije, advokaturu, javno beležništvo, ombudsmanske institucije, ustanove za izvršenje zavodskih sankcija i sl. Drugim rečima, radi se o međusobnom prožimanju institucija svih triju državnih vlasti, njihovoj međusobnoj nezavisnosti i interakciji pravosudnih i kvazipravosudnih organa. U tome se ogleda i složenost pravosudnog sistema, koji mora da počiva na principu međuzavisnosti i saradnje radi ostvarenja prava i interesa pojedinaca.
Ovakav sistemski pristup pokazuje se kao neophodan i jedini omogućava sagledavanje celine. U tom smislu, i sami reformski napori moraju biti postavljeni na ovoj ravni zahvatajući sve delove pravosudnog sistema. Posmatranje odnosa Ministarstva pravde i sudova u pogledu pravosudnih reformi u Srbiji kao strogo inter partes odnosa predstavlja ograničen pristup i nepoznavanje načina funkcionisanja savremenih demokratskih država. Osnovni princip i pretpostavka uspešnih pravosudnih reformi mora da bude princip saradnje i koordinisane aktivnosti. To se može, institucionalno posmatrano, u izvesnoj meri postići kroz upotrebu Saveta za reformu pravosuđa Srbije, posebnog tela osnovanog odlukom Vlade Republike Srbije u januaru 2001. godine. Međutim, ono što je mnogo bitnije jeste definisanje osnovnog pravca i budućeg izgleda pravosudnog sistema Srbije, i to od strane svih triju državnih vlasti zajedno. Drugim rečima, moraju se pre svega postaviti pitanja koncepcijske prirode. Kakav pravosudni sistem hoćemo da izgradimo, kakvo državno tužilaštvo želimo da imamo i sl? Bez postavljanja ovakvih pitanja i bez konkretnog odgovora na njih, bićemo osuđeni da zakonodavnom tehnikom, podstaknuti dnevno-političkim konfrontacijama i nagodbama, rešavamo najvažnija državna pitanja. U tom smislu, ono što se pokazuje kao neophodno jeste postojanje jedinstvene i jasne vizije, predstave buduće stvarnosti. Za tako nešto nije dovoljno samo puko pozivanje na demokratske proklamacije jer u sadašnjem društvenom i političkom okruženju one mogu predstavljati više jedan odbrambeni mehanizam, nego jasan državni cilj. Potrebno je posedovati vizionarske sposobnosti. Drugim rečima, sposobnosti da se oslobodimo stega trenutnih državnih i političkih problema i da se projektujemo u jednu drugu, buduću ravan, u jedan budući pravosudni sistem.
Suočeni s razarajućim posledicama sopstvene prošlosti, činjenicom da su sve državne i društvene institucije uništene, nijedna državna vlast ne sme sebi dopustiti da bude institucija koja beži od sopstvene odgovornosti. Isključivo saradnjom svih triju državnih vlasti i podrškom svih društvenih grupa možemo izgraditi pravnu državu Srbiju.
