Greške u koracima

Rasprava koja se u „Vremenu“ vodi povodom teksta dr Slobodana Antonića „Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji“ trebalo bi da bude naučna, ili sasvim bliska naučnoj, jer polazi od rezultata autorovog naučnog istraživanja. Čini mi se, međutim, da i on i njegovi kritičari i podržavaoci povremeno prave metodološke greške. Slobodan sam da ukažem na one krupnije.

KVALIFIKACIJA (nadevanje imena) – Ako se neki ljudi označe kao grupa, onda kriterijum treba da bude jasan. Šta je to onda „misionarska inteligencija“ i ko su „misionarski intelektualci“? Ostavimo sada po strani ko se sve u nas ne smatra intelektualcem. Za raspravu koja se vodi važnije je ustanoviti pojam misionara. To je verovatno onaj ko misli da ima neku misiju, neko poslanje. Ovde smo, naročito od 1987. godine, čitali i slušali mnoge koji su smatrali da imaju misiju. Zašto se onda u misionarsku inteligenciju uvršćuju samo oni srpski intelektualci, inače međusobno vrlo različiti, koje možda objedinjuje kritika srpskog nacionalizma i njegovih posledica u Miloševićevoj eri? Intelektualaca ubeđenih u potrebu uticanja na narod da prihvati druge važne poruke, kao što je „širenje istine o Srbiji i Srbima“, jačanje nacionalne svesti, čuvanje najboljih tradicija itd. bilo je jedno vreme mnogo više i jače su odjekivali u medijima. Zašto oni nisu misionari? Naravno, moramo da pretpostavimo da je u obe grupe misionara bilo časnih ljudi.

Dalje, šta to znači pridev „prozapadni“, koji se kod dr Antonića triput ponavlja u jednom pasusu? Nadam se da je podmetanje u stilu „sluge“ i „agenti“, popularno još od 1945. godine, ispod dostojanstva rasprave koja se vodi u „Vremenu“. Na koji se Zapad onda misli? Ako je reč o kulturnom, vrednosnom modelu, u koji spadaju demokratija, pravna država, ljudska prava, ekonomski liberalizam, onda nema razloga da se on i dalje naziva zapadnim jer se u takve ideale sada kunu skoro svi na evropskom Istoku. Pitanje ove klasifikacije najbolje se sagledava ako se zapitamo ko je „proistočni“ intelektualac. Je li takav onaj ko se suprotstavlja navedenim vrednostima? Ili se možda vraćamo podeli gde je Evropa Zapad u smislu nasleđa grčke i rimske civilizacije i judeohrišćanstva? Onda bi „proistočni“ bili samo oni koji zagovaraju vrednosti zasnovane na neevropskim civilizacijama, što bi mnoge pravoslavne mislioce, koji bi inače mogli da se ubroje u intelektualce s nacionalnom misijom, ostavilo bez intelektualnog zavičaja. Izgleda da je reč o političkom Zapadu („zapadnom bloku“), merilu koje je prevaziđeno 1989. godine. Još uvek ne znam šta znače obe reči u sintagmi „mundijalistički pasardani“ i ne znam odakle se citiraju.

PAKT O NENAPADANjU – Dokaz da neko pripada grupi neki nalaze u tome što se nije i javno suprotstavio nekom drugom pretpostavljenom članu grupe. Bojim se da ovo merilo opasno liči na stari „socijalistički“ argument, ali u suprotnom smeru: hvale ga u inostranstvu, dakle, sumnjiv je patriot i komunista. U diskursu koji pretenduje da bude blizu naučnom, nenapadanje je slaba kopča između ljudi.

MEDIJUM JE PORUKA – Da li je fer i opravdano u našim uslovima smatrati da ljudi koji pretežno objavljuju u istom listu ili časopisu ili se pojavljuju na istim elektronskim medijima, spadaju u istu grupu? Pretpostavljam da jeste, ali je stvar složenija. Treba, prvo, izuzeti naučne časopise i svesti stvar na pravu meru, na medije koji imaju političke sadržaje. Svaki od njih, u demokratskom društvu, ima sadržaj koji je rezultanta želja vlasnika, oglašivača i novinara, kao i očekivanja čitalaca ili gledalaca. Autor bira medijum prema ciljnoj grupi ili uopšte ne može mnogo da bira. Remon Aron, koji je bio levičar, objavljivao je svoje članke protiv rata u Alžiru u desničarskom „Figarou“ jer je mislio da su njegovi čitaoci ona publika koju treba uveriti da je taj rat loša avantura. Kod nas doskora neki mediji ne bi prihvatili nijednog „nepodobnog“ autora, kome nije ostalo ništa drugo nego da se pojavljuje tamo gde može, u „nezavisnim“ medijima. Moram pakosno da primetim da su „podobni“ mediji davali autorske honorare a nezavisni nisu, iako su neki od ovih poslednjih primali strane donacije, tako da je saradnja s prvima bila dvostruko ugodna: nije bila besplatna i nije izazivala nikakve sumnje u patriotizam.

ČIJE PARE, TOGA I MUZIKA – Nikome ne bih savetovao da stupa na ovaj klizav teren. Svako od nečeg živi. Sem ljudi koji imaju sreću da ne moraju da rade ili su spremni za krajnje žrtvovanje, svako za svoj rad, uključujući i pošten i nepošten, prima neku naknadu. Da li to neminovno znači da su njegova/njena mišljenja naručena? Ovakvom tvrdnjom se najlakše mogu oklevetati intelektualci, jer mnogi od njih rade u ustanovama, kakva je npr. Univerzitet, gde se pretpostavlja da poslodavac, bilo da je država ili privatni vlasnik, neće i ne sme da utiče na pravce njihovih istraživanja i na zaključke do kojih dolaze. Da ovog puta sebe dam za primer. Jesam li do 1998. godine, dokle sam radio na Pravnom fakultetu u Beogradu, zastupao stavove Vlade Republike Srbije a posle donošenja Zakona o univerzitetu, napustivši fakultet, počeo da zastupam stavove Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, ili, što bi bilo mnogo gore po mene, stavove onih koji su me plaćali da nešto napišem ili nekome predajem? Sme li se, na primer, tvrditi da su zaključci istraživanja koji su saopšteni na početku ove diskusije sugerisani od strane Ministarstva za kulturu Srbije, koje je finansiralo projekt? Na str. 3 knjige dr Slobodana Antonića Zarobljena zemlja (Otkrovenje, Beograd 2002) piše: „Ova knjiga uživa podršku Fonda za otvoreno društvo“. Znači li to da je sadržaj u skladu s nalozima Džordža Šoroša?

Najbolje bi bilo kada bismo svi, kako je mislio Tomas Džeferson, bili gentlemen of independent means, što je u njegovo vreme značilo zemljoposednici potpuno nezavisni od drugih i od države. Da bi takav bio, Džeferson je morao biti i robovlasnik, što ne umanjuje njegov doprinos demokratiji i teoriji demokratije.

ARGUMENT BUDUĆNOSTI – U žaru svake diskusije postoji sklonost da se kaže nešto kao: „istorija će mi dati za pravo“ ili „budućnost će pokazati“. Ovakva tvrdnja ne priliči naučnoj raspravi jer budućnost još ne postoji. Treba, jednostavno, da verujemo na reč osobi koja se nada da će se u vremenu koje dolazi ispuniti njene/njegove želje i predviđanja. Johan Sebastijan Bah je u XVIII veku bio zaboravljen i neko je u tom stoleću bio u pravu kada je tvrdio da je on jedan od najvećih kompozitora koji je postojao ali nikoga u to doba u to nije mogao da ubedi. Kada se, sto godina kasnije, ispostavilo da je bio u pravu, njega više nije bilo. Šanse da će za sto godina biti prepoznati i priznati Kosta Čavoški i Nebojša Popov verovatno su podjednake, mada bih ja lično dao prednost drugonavedenom jer za sobom ima mnogo konzistentniji naučni i publicistički opus.

NAROD JE UVEK U PRAVU – Ružno je ružiti narod, ali ga je u naučnoj raspravi neumesno uvek hvaliti. Narod, tj. većina odraslog stanovništva, u pravu je samo u demokratskoj državi, i to u užoj političkoj sferi, kada je reč u opredeljivanju za političke ciljeve i ličnosti koje će ih ostvarivati. Inače ovom argumentu treba pristupati s krajnjim oprezom. Da je bilo po narodu, Galileo Galilei prošao bi gore no što je prošao. U nekim državama SAD ne bi se smela predavati Darvinova teorija. Važno je i to kako se pita narod – na referendumu, na izborima ili na uzorku koji je sastavila agencija za ispitivanje javnog mnenja. Deo demokratskog izjašnjavanja je i potpuna i dobra obaveštenost građana, koja kod nas od 6. aprila 1941. do 6. oktobra 2000. sigurno nije postojala, s posledicama koje traju. I kada je reč o državi, ima jedna grana vlasti, sudstvo, gde se naprotiv strogo pazi da se narod uvek ne pita. Kulminacija „narodnog suda“ je linč.

Ovde se krug može i zatvoriti jer je onda „misionar“ svako ko uverava narod da treba da sledi njegove ideje, dakle, svaki političar. Inače bi trebalo da i političar i „intelektualac“ u užem smislu reči samo čitaju ankete, stave „narodu“ termometar pod pazuho i da misle i ponašaju se samo u granicama poruka, viđenih u registrovanim procentima i podeocima.