Prvi mačići

Iskustva iskusnih pokazuju da se neki izabrani predstavnici naroda sasvim dobro drže i posle četvorogodišnjeg mandata, a poneki i posle dva, ali ima i suprotnih slučajeva kad ljudski materijal podlegne mnogo brže nego što se očekuje i nego što izborni zakon predviđa. Ako se složimo da je Srbija tek posle Petog oktobra postala stvarno demokratska, onda na vlasti još imamo „prve mačiće“, koji su se dosad pokazali i ovako i onako.

Za većinu njih moglo bi se reći da zaslužuju da sačekaju redovni izborni ciklus, ali za Nenada Čanka lično nemam više ni dana strpljenja. Čovek je postao veliki državni problem, niko ne zna šta s njim da radi, a ne izgleda da će se nešto rešiti tako što bismo se svi dogovorili da ga ne primećujemo ili da ga ne shvatamo ozbiljno. Njegov slučaj se, naime, ubrzano pogoršava.

Prošle nedelje ovaj šaljivdžija prkosno je na televiziji priznao da ima prijatelja koji je, istina, diler droge i zbog toga je u zatvoru, ali on, Čanak, nikad ga se neće odreći jer je inače reč o neobično hrabrom i čestitom čoveku, veoma zaslužnom za pobedu nad bivšim režimom.

I šta sad da se radi? Trebalo bi da postoji neki sistemski mehanizam koji bi omogućio momentalno uklanjanje iz političkog i javnog života osobe koja izgovori tako nešto. Jer, ovakvu javnu rehabilitaciju najtežeg zločina ne može da podnese nijedno normalno društvo, a pogotovu društvo koje tek pokušava da postane normalno. Ne primećujući da tu nešto nije u redu, Nenad Čanak je naime poručio da je trgovanje drogom nešto kao manji porok, slikovit nestašluk koji njegovog prijatelja možda ruži u očima sveta, ali pravi ljudi kao Čanak znaju da cene odvažnost, a diler droge sigurno ne može biti kukavica.

Pa, mislim da ništa gore nismo čuli još od kada je ono Šešelj otkrio novu funkciju zarđalih kašika. U pitanju je inače ista vrsta ljubavi prema skandalu, ista razmetljivost, isti smisao za humor, s tim što je Čanak ovog puta bio sasvim ozbiljan. Ali, Šešelj je očigledno odavno bio njegov uzor. Njegov politički stil, njegova originalna kombinacija klovna i tiranina Čanku se toliko svidela i toliko se u tu ulogu uživeo da ne ume da je napusti ni sad kad vidi kuda je Šešelja to odvelo.

To je onaj tip duhovitih dvosmislica koje su po pravilu preteće, uvredljive, agresivne i uopšte nedopustive, ali autor se poziva na šalu kao na alibi, to jest za sebe zadržava pravo da naknadno odluči da li se šalio ili nije, zavisno od reakcije publike. A ta reakcija je obično protivrečna, kao i sama poruka, kao i sam lik sklopljen od Hitlera i Čaplina, pa sve nekako prolazi nekažnjeno.

Ako ovakav tip političkog i javnog govora opstane u ovoj zemlji, ako se pokaže da to nije samo jedna od mnogih izopačenosti zaostalih iz vremena zakrvljenosti, nego legitiman i prihvatljiv oblik zbunjivanja naroda, onda će biti jasno da je ovo društvo diglo ruke od sebe. To će ličiti na nekakav veliki dečji vrtić bez vaspitača, na infantilnu samoupravu, gde su pogubljena sva značenja i svaka odgovornost, jedino nije jasno ko će i kako razgovarati sa spoljnim svetom. Dakako, pod uslovom da i taj svet nije u sličnom stanju, te bi se onda ovde radilo o simptomu globalne debilizacije.

Ali, ni u kojem slučaju, ni u jednoj zemlji o kojoj znamo bilo šta, jedan državni funkcioner ne može javno hvaliti dilera droge. Ako je pokojni premijer Đinđić umeo da se oslobodi jednog potpredsednika svoje vlade optuženog za seksualno uznemiravanje, onda bi sada kolege Nenada Čanka morali da nađu načina da tog šereta izoluju, odbace i prinude da ode, već i zato da bi se sami zaštitili i pokazali da postoji neka crta koja se ne prelazi.

Međutim, ne gajim mnogo nade da će se to zbilja dogoditi. I Đinđiću je samo delimično polazilo za rukom da umiri Čanka, a u Beogradu više nema autoriteta kojeg bi vojvođanski autonomaši priznali. Čanak će sigurno umeti da svaki svoj lični problem predstavi kao krucijalno pitanje autonomije, ali ta dobro poznata igra jednom ipak mora da se završi. Ako ima neke veze između borbe za autonomiju Vojvodine i petljanja s dilerima droge, onda bi svaki normalan autonomaš morao da se odrekne Čanka.

Ta pokrajina bila je poznata po smislu za građanski red i pristojnost, po čemu bi se dalo zaključiti da tamo neće proći kolumbizacija, ali čovek se ovde više ne sme kladiti ni na šta. Poslednjih godina sve te državne teme, ambicije i pokreti nastali na teritoriji bivše Jugoslavije imali su jasnu kriminalnu pozadinu, svako narodno oslobođenje, otcepljenje, autonomija, emancipacija i odbrana ognjišta vodili su direktno do narkodilera, švercera i trgovaca belim robljem.

Ali, Čanak je prvi to javno priznao i pohvalio se svojim vezama s podzemljem, zahtevajući da se poštuju njegova smelost i odanost prijatelju. Fino. Svemu tome nedostaje još jedino ostavka, kao najlogičnija konsekvenca. Ali, biće da sva ta smelost i prkos i pozivanje na ljudske vrline služe samo tome da se izbegne polaganje računa i ostavka. Međutim, ako sve ostane na ovome, ispašće da je Čanak svima nama dokazao da je čist i ispravan, te da se od sada saradnja s kriminalcima, ako su inače valjani ljudi i politički ispravno opredeljeni, ima smatrati normalnim delom radnih obaveza svakog državnog službenika.