Građani i građanke Srbije, kucnuo je čas: vreme je da svi kao jedan stanemo iza građanina Bogoljuba Đorđioskog iz Subotice i da podržimo njegovu borbu za Pravednu Stvar! Građanina je Đorđioskog, naime, nedavno zadesio gadan maler: vozio se čovek na biciklovu, usred bela dana, po subotičkom naselju Prozivka (radi se o poluperiferijskom kompleksu zgrada i solitera), kad ga mučki presrete i pojuri čopor podivljalih kerova, oboriše ga i izujedaše ga načisto, po vratu, rukama i nogama. Ovom nesrećnom događaju g. Đorđioski može da zahvali ne samo povrede i traume („imam strahove kojih ne mogu da se oslobodim, stalno mi se vraća ta scena kada su me psi napali i ne mogu više nijednog da vidim, a da ne počnem da drhtim!“) nego i to što mu je propao posao kod izvesnog privatnika… Te će tako moći i dalje da uživa u životu od suprugine plate, koja iznosi vrtoglavih sedam hiljada dinara. Pa dobro, kakve Mi imamo veze sa svim tim? O, imamo, još kako. Građanin Đorđioski, naime, namerava da tuži lokalnu vlast u Subotici i zahteva odštetu zbog onoga što mu se dogodilo jer, eto, nije baš „normalno“ da vas usred jednog grada iznapada čopor divljih kerova… Tu je nekome, štono reći, „zakazala budnost“, a taj neko hoda na dve noge. Isto je i u najstrožem centru tužne srpske prestonice, gde se bezbrojne četvoronožne Reponje bezbrižno vijaju oko spomenika Časnome Knezu, i „niko“ u tome ne vidi kanda baš nikakav problem. A kako je tek u zabačenijim krajevima ovog patetično propalog Štrokopolisa, ne moram ni da vas podsećam. Pre neko veče sretnem u svom zemunskom komšiluku čoveka, rmpaliju, koji nosi dugačak čvornovat prut. Na moj začuđen pogled, noćni kioskdžija mi znalački objasni da gospodin radi u obližnjoj pekari i da se po vascelu noć pati sa hordama gladnih i nervoznih džukaca, od kojih ne sme nos da promoli napolje bez naoružanja.
Nemam ništa protiv časnog kerećeg roda, naprotiv. Ovo je priča o ljudima (i ljudskim pravima!), a lajavi i zubati četvoronošci nisu ni na koji način krivi što su tamo gde jesu, što ih je toliko koliko ih je, što žive kako žive i što su prisiljeni da neograničeno upražnjavaju svoje zverinje instinkte. To samo po sebi ne umanjuje umiljatost i divotu tih plemenitih Božijih stvorenja, ama je sve to slaba uteha za nekoga ko im naleti na čeljusti u zao čas. Zato se građanin Đorđioski, držeći svima koji uistinu žele da uče ogledni čas iz demokratije i ljudskih prava, i ne ljuti na beslovesnu psetad nego na ljude, i ne traži osvetu (prema sluđenim kucama), nego odštetu. Koju mu imaju isplatiti oni koji su trebali da učine sve da ovakve stvari ne budu moguće – kao što nisu moguće nigde gde ima elementarnog građanskog & civilizacijskog Reda. I otuda je njegov slučaj stvar svih nas, i treba ga okuražiti da zaista povede i dobije spor. Štaviše, nije zgorega makar maštati o tome kako bi bilo da se u ovakvim slučajevima primeni princip presedana, uobičajen u anglosaksonskom pravu, pa da ubuduće svako kome se desi neka slična opačina presavije tabak i tuži Odgovorne, računajući da sigurno dobija na sudu. Drugačije ovde, provereno, ne može da se radi, svako (u)prazno apelovanje na „svest i odgovornost“ upravo je groteskno: ovde se svaka vlast, pa tako i ona komunalna, shvata kao sinekura, stepenica za „državničko“ nebo ili lepa trgovačko-provizijantska prilika za nameštanje unosnih Poslova i Lokacija svojim drugarima – pa makar oni u slobodno vreme bili i narkotrafikanti, ratni zločinci u penziji ili već tako neka ljupka sorta. Otuda je logično da ti ljudi ni u trećoj godini mandata nikako ne postizavaju da očiste Megaštroku i urede Urbani Svinjac, da reše problem sirotih freelance kerova (ne „genocidno“, nego sistemski, kako se to svugde radi), da srede gradski prevoz etc.
Evo i slučaja drugog: građani Ana Rodić i Ivan Brljafa sedeli u bašti kafea „Viribus“ na Petrovaradinskoj tvrđavi i kulirali u dražesno proletnje popodne, kad im se odjednom na glave stropoštala gomila cigala, kojekakvog šuta i tri metra ukrasne grede sa (zapuštene, jakako) fasade Arhiva grada. Mlade živote im je spaslo samo to što je „konobarica zaboravila da uvuče tendu“. Živele nemarne konobarice, ti stameni borosanski stubovi socijalističkog ugostiteljstva! Na sreću, u blizini se zatekao i fotograf koji je uslikao mesto udesa odmah nakon dotičnog Velikog Stropošta, tako da dvoje išutiranih građana imaju dokazni materijal, jerbo nameravaju da tuže gradske vlasti koliko zbog onoga što im se desilo (KBC Novi Sad konstatovao „lakše telesne povrede“), još više zbog onoga što im se moglo desiti, da su bili veći pehisti… Tako je, dakle, i ovo dvoje srećno-nesrećnih građana rešilo da uzme stvar u svoje ruke, i pod besmrtnom Kleš-devizom Know Your Rights!, delatno objasni ljudima koje izdržava kroz kojekakve poreze i namete da oni nisu tu zato da bi se slikovali i upražnjavali lahoraste retoričke veštine, nego zato da posluže nečemu korisnom, na primer da održavaju Grad i njegove građevine u pristojnom i za građane bezopasnom stanju.
Spominjem baš ove subotičke i novosadske primere jer se radi o najsvežijim povodima, o kojima su novine pisale baš ovih dana; no, što se ukupnog stanja „urbaniteta“ tiče, ti su gradovi još prava pravcata Skandinavija u poređenju sa haotičnom, dronjavom i zaraznom nakupinom neodržavanih građevina, blatno-prašnjavih džada, neodržavanih ljudi i napuštenih četvoronožaca koja se nekada, u mirnija vremena, dičila lepim imenom „Beograd“ (da se ja pitam, oduzeo bih joj pravo na rabljenje tog imena, dok se ne dovede u red). Iako inače prezirem prilježne „parničare“ – taj naš inadžijski geački soj – možda bi i prestoničku vlast trebalo obasuti bezbrojnim tužbama i zahtevima za odštetu, na primer kad ti se prosto ne pojavi poslednji autobus pa si prisiljen da uzmeš taxi do Vidikovca ili Nove Galenike, kad se onesvestiš (ili dobiješ buboničnu kugu) od Crkotina Nepoznatog Porekla iz miliona razjapljenih kontejnera koji se veselo kočopere i po najstrožem centru Kalkut… pardon, eks-Beograda, kad se istraumiraš od trećesvetske sumračnosti gradskih ulica und so weiter… Bezbroj je mogućih razloga. Evo, ako se drugi nećkaju i snebivaju, ja ću da počnem: učinite nešto sa Zelenim vencem, i to odmah, ili Sve Ću Vas Tužim! Svaki put kad ga ugledam, od šoka usled prekomerne doze Negovane Ružnoće pogorša mi se i vid i duševno stanje!
