Politizacija kanonizacije

Nakon čitanja teksta autora Slobodana Kostića u najnovijem broju „Vremena“, ne mogu a da ne izrazim nevericu i zaprepašćenje sa kojom lakoćom je spomenuti novinar instrumentalizovao kanonizaciju sv. vladike Nikolaja u svoje anti-crkvene svrhe.

Naime, sam naslov teksta ukazuje na jedno subjektivno sagledavanje kanonizacije, što uopšte ne znači da su vernici i pripadnici Srpske pravoslavne crkve podeljeni po tom pitanju. Gospodin Kostić je pokušao da podmetne tezu da je kanonizacija sv. vladike Nikolaja sporna i da je dovela do podele u narodu, ali je, razume se, prećutao da kanonizaciju ne spore vernici, već oni koji ili ne veruju u Boga ili ne vole Srpsku pravoslavnu crkvu. Zaista mu je tačna konstatacija da „najviša (crkvena) tela moraju da poštuju one kojima Crkva pripada“, to je i poenta ove kanonizacije. Nije Srpskoj pravoslavnoj crkvi trebala kanonizacija radi same Crkve, već i zbog toga što se i u vernom srpskom narodu sv. vladika Nikolaj odavno svecem smatra.

Mnogo je primera koji vode do zaključka da autor Slobodan Kostić, a i ostali autori, između ostalog i gospodin Mlakar, imaju averziju prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a prema Bogu i crkvenom ustrojstvu još i više. Podrugljive fraze tipa „onaj gospodin sa bradom“ ne treba ni komentarisati. No, interesantna je činjenica da protivljenje kanonizaciji sv. vladike Nikolaja nije autohton proizvod koji je ikad zaživeo u srpskom narodu, već je to importirani produkt koji se već godinama protura na raznim univerzitetima širom Zapadnog sveta.

Tako se na kraju prošlog milenijuma na Zapadu promovisala knjiga Heavenly Serbia. From Myths to Genocide (u prevodu Nebeska Srbija. Od mitova do genocida) autora Branimira Anzulovića, koja govori o tome da su Srbi u poslednjim ratovima počinili genocid, razume se, zbog toga što je taj navodni nagon za ekspanzijom vekovima hranjen mitovima, prvenstveno mitom o boju na Kosovu, ali i mitom o seobi Srba i tako dalje. Teza se svodi na to da je upravo Srpska pravoslavna crkva ta koja je, kao viševekovni stožer srpskog naroda i čuvar srpskog nacionalnog identiteta tokom viševekovnog ropstva pod Turcima, te mitove ubrizgivala u srpski um. Nećete se začuditi da su u dvadesetom veku najveći krivci i ekstremisti za tako nešto upravo vladika Nikolaj Velimirović i otac Justin Popović. Pošto su oni u svoje vreme bili najistaknutiji i najuticajniji duhovnici i mislioci srpskoga naroda, svi napadi upereni su prema njima. Oni su ti koji su u novije vreme nastavili sa tom „genocidnom teorijom“ o nebeskom srpskom narodu.

Dakle, Srpska pravoslavna crkva se okrivljuje za to što nikad u istoriji nije bila spremna da svoj narod ostavi na milost i nemilost svetskih osvajača i okupatora. Srbi su krivi što su slobodoljubivi. Srbi su krivi što su živi… To je ona prava krivica koja se pripisuje vladici Nikolaju. A besmislena optužba za njegov navodni antisemitizam, što je za svakog zapadnjačkog teologa hrišćanina apsurd, je samo smicalica da se prave namere sakriju. Napadom na sv. vladiku Nikolaja upravo se napada Srpska pravoslavna crkva. Napadom na Srpsku pravoslavnu crkvu napada se srpski narod, i ništa više.

Sve u svemu, „Sporno slovo“ je prvenstveno okrestrirano spolja, a knjiga kao što je Anzulovićeva nije i jedina o tom pitaju, ali je ona ta koju su, između ostalog, Hrvati objavili a onda velikom reklamnom kampanjom svuda u svetu plasirali. Tako se ta naučnofantastična knjiga dan-danas koristi i u haškom tribunalu, gde je veoma uspešno protura Hrvatica Nevenka Tromp-Vrkić, koja je udajom za jednog uglednog profesora polemologa iz Groningena sebi prigrabila mesto docenta na Istočnoevropskom institutu amsterdamskog Univerziteta, a kasnije i u timu glavne tužiteljke Karle del Ponte.

Ovakvi primeri politizacije kanonizacije sv. vladike Nikolaja ne smeju se izgubiti iz vida, tim pre što je ta politizacija još aktuelna na Zapadu. Sama činjenica da je tekst Slobodana Kostića uvršten u rubruku „Politika“ dovoljan je dokaz za moju tezu. Na kraju bih mogao da zaključim da njemu nije „sporno slovo u crkvenom kalendaru“, već sam crkveni kalendar ili, ako hoćete, Crkva uopšte.