U ozloglašenom bivšem sedištu rasformisanih „crvenih beretki“ u Kuli, početkom maja, počela je jedna sasvim drugačija obuka – umesto od „doktora za terorizam“, kulske učionice vrvele su od mladih devojaka sa ambicijom da postanu policajci. Tako su snage srpske policije, koja se donedavno u Srbiji mogla opisati kao isključivo muška profesija, osvežene i ulepšane sa 756 profesionalnih žena policajaca, koje su stekle to zvanje po završetku jednog od četvoromesečnih kurseva u Sremskoj Kamenici, Kuršumlijskoj banji i Kuli. Policija je, naime, otvorila svoje redove za pripadnice lepšeg pola 2001. godine na zahtev OEBS-a u EU-u i obavezala se da će prihvatiti evropske standarde po kojima policiju mora sačinjavati 30 odsto žena u operativi. Nekima su „baš simpatične“, drugi su ravnodušni, a na ulicama ih je sve više; one hrabrije pretresaju žene navijače pre ulaska na fudbalske stadione.
U poređenju sa Kanadom koja je 1900. godine uvela žene u redove policije, zaostajemo čitav jedan vek – do 2001. godine u MUP-u Republike Srbije administrativno-upravne poslove obavljalo je oko 500 žena (ne računajući kafe-kuvarice, daktilografkinje i sl.). Trenutno u Srbiji policijske poslove obavlja 1300 žena, a postoji tendencija povećavanja broja žena u operativi. Na prethodna dva kursa prijavilo se 5275 devojaka, dok je na konkursu za Policijsku akademiju prijavljeno 600 žena na 30 slobodnih mesta. Kulske buduće policajke, ukupno 365 od prijavljenih 1460, takođe stupaju u službu na jesen. Za razliku od ovih institucija, Viša škola unutrašnjih poslova upisuje ženske polaznice od osnivanja 1972. godine, a po rečima dr Božidara Banovića, pomoćnika direktora ove škole, „jedina je škola na prostoru bivše Jugoslavije koja je školovala žene od početka“. Do 2001. godine ova škola primala je oko deset odsto devojaka, dok su se od prošle godine one upisivale samo na osnovu rang liste, pa je primljeno, vidi slučaja, 30 odsto devojaka.
POLICIJO, VOLIM TE: „Veliko interesovanje žena za ovaj posao možemo posmatrati sa više aspekata“, objašnjava pukovnik Momčilo Petrović, pomoćnik načelnika uprave policije. „Na primer, sa aspekta ravnopravnosti polova ovo je šansa za žene da dokažu kako su u tzv. muškom poslu jednake.“ Ovaj posao je za žene do sada bio nedostupan, a sve što je novo, po definiciji je i atraktivno“. Pukovnik smatra da se popularnost policijskog zanimanja kod žena može objasniti i onim što se nudi u toku i nakon školovanja, jer od trenutka kad zvanično uđu na kurs ili akademiju, njihovo školovanje i zaposlenje postaju briga države.
Po završenom kursu stiču zvanje mlađeg vodnika, a napredovanje u službi zavisi od godina staža i stepena obrazovanja. Sa završenom Višom školom unutrašnjih poslova dobijaju zvanje pravnika, a za koju godinu imaćemo i prve žene oficire koje su zvanje stekle na Policijskoj akademiji. Devojke koje dolaze na kurs najčešće su studirale ili studiraju neki drugi fakultet (Pravni, Defektološki), a motiv je, kako same najčešće kažu, „ljubav prema policiji“.
Strast prema policiji može da bude i nasledna, što je neke devojke opredelilo da krenu stopama svojim roditelja. „To ima dobrih i loših strana, i nije preduslov da ćeš biti dobar policajac“, kaže mlađi vodnik Ivana Tomić čija je šira familija u službi policije. „Meni se dešavalo da više puta radim sa tatom u smeni, a kad dođemo kući on krene: ‘Ivana, ne možeš tako sporo da govoriš preko uređaja’ ili ‘nemoj tako glasno’… Non-stop neke ispravke.“ U toku obuke devojke su bile smeštene u internat, najteže im je padalo što je zabranjeno pušenje i kafenisanje po sobama. Kurs je obuhvatao 14 predmeta sa vladanjem, vikendi su bili slobodni samo za odlične i vrlodobre đake.
LJUBIMCI ILI POLICAJCI: Konzervativne hijerarhijske službe kao što su policija i vojska teško prihvataju promene iako se kolege svojski trude oko novih, mlađahnih koleginica sa pištoljem u ruci. „To je muška služba, muškarci su u većini. Oni su navikli da imaju neki svoj razgovor, neku svoju priču. Onako drsku, bezobraznu, u koju se mi devojke nismo uklopile i teško se uklapamo. Opet, oni kao imaju neki svoj fazon, svoje neke glupe fore i provale, naravno bezobrazne“, jada se mlađi vodnik M.Z. „I na kraju nam kažu: ‘Treba, devojke, to da shvatite kao šalu!?’ Nadam se da ću vremenom oguglati na to, da mi na jedno uvo uđe, a na drugo izađe.“ Mlađi vodnik Ivana kaže da su je kolege prihvatile korektno: „Uglavnom imam stalnog kolegu, i odnos nam je odličan. Kolege su se u početku pitale šta da rade s nama, više su pazili na nas nego na sebe, ali su i oni postepeno shvatili da nismo od stakla.“ Potpukovnik Božidar Banović, zamenik direktora VŠUP-a smatra da su žene od strane kolega faktički dočekane kao „deca u kući, ili kućni ljubimci o kojima stalno treba da vodite računa“, i da zapravo od samih žena zavisi koliko će se takav stav promeniti ubuduće: „Ako su ravnopravne, treba same da se izbore.“
Nekoliko anketiranih ženskih „plavaca“ navodi da je policija njihov izbor zbog avanture i dinamike te profesije. Od opreme nose pištolj CZ-99, sredstvo za vezivanje (lisice), palicu, nož, rezervni okvir i baterijsku lampu; obučene su raznim borilačkim veštinama, a poželjno je da i dalje redovno rade na svojoj fizičkoj kondiciji. Na ulici ih možete videti u pratnji jednog ili dvojice kolega, nikad same. Vlada Vulekić, šef odseka za operativnu kontrolu GSUP-a obrazlaže da su dve same žene na terenu rizik. „Ovde se policija još shvata više kao represivni organ, nego kao istinsko pravni aparat u kome se daje jednaka težina rečima koje izgovara kolega ili koleginica“, kaže iskusni operativac. „Mislim da ih građani ne bi doživljavali kao autoritet.“ Nežnija polovina policije, prema rečima našeg sagovornika, uživa maksimalnu zaštitu grubljeg ostatka nauštrb ravnopravnosti: „Ovaj posao ne trpi improvizaciju. Rad na terenu je možda i jedina situacija u kojoj mi nikada ne možemo biti ravnopravni. Ako je u pitanju samo neko hapšenje, zašto se one ne bi odmarale kad mi to možemo sami da uradimo?“
Vulekić smatra da pojedine poslove u policiji isključivo može da obavlja žena, a to su pre svega službeni kontakti sa ženama (zakonom je propisano da pretresanje ženskih lica mogu da obavljaju isključivo žene), informativni razgovori sa ženama (seksualna zlostavljanja i bludne radnje), razgovori sa maloletnicama. U svim tim slučajevima, muškarac bi mnogo teže došao do pravih informacija, jer su „žene po prirodi nežnije, preciznije i temeljitije“. Pored toga, koleginice u redovima policije poželjne su i radi stvaranja atmosfere opuštenosti: „Ovaj posao zahteva prisustvo ženskog duha i ženske ruke. U mom odseku ima četiri žene, sa njima je lepo i zanimljivo raditi. U trenucima kad je nešto neizvesno, napeto, pre će ženski glas da unese malo opuštenije atmosfere, da iznese malo racionalniji predlog.“ Mada ih je lepo imati u okruženju, šef Vlasta smatra da uposlenost tako velikog broja policajki nije adekvatna: „Mislim da nisu neophodne u tom procentu. Trenutna situacija kod nas nije onakva kakva je zamišljena po standardima OEBS-a, nismo toliko sređeni i nemamo razvijenu kulturu odnosa prema policiji.“
PRINCEZE NA ZRNU GRAŠKA: Neke devojke u policiji i same trvde da ne mogu da se porede njihove i muške sposobnosti u biološkom i emotivnom pogledu. Muški policajci su u biološkoj prednosti u odnosu na koleginice – mogu više da izdrže, jači su… – što dodatno opterećuje većinu naših mladih sagovornica. Nekad se kolege „sažale“ na njih, pa im odobre jedan „lakši“ dan u mesecu. S druge strane, žene policajci često zloupotrebljavaju sažaljenje svojih kolega, pa stalno traže „poštedu“, bolovanje, da idu ranije kući sa posla… Jedna takva koja eksploatiše bogato polje predrasuda i sažaljenja može da ugrozi ugled predanih koleginica. „Ako žena odlično radi ovaj posao, reći će (oni, muškarci) ‘pa, dobro’. Ali ako jedna loše obavi posao, onda to važi za sve žene“, stav je većine iskusnih policajki koje su osetile nipodaštavanje na svojoj koži.
Vonik u jednom beogradskom OUP-u našao se u situaciji da dvema koleginicama koje su zavapile „a je l’ baš moramo“ odlučno odbije molbu: „Obezbeđujemo jednog ministra i treba da se nosi zaštitni prsluk od 12 kila. Njih dve su radile sa mnom. I jedna i druga uglas: ‘A je l’ moramo da nosimo prsluk?’ Rekoh: ‘Morate!’ Prsluk ima 12 kila, ja ne želim da se upustim sa njima u raspravu. To jeste problem. Jedni ih udaraju da budu normalne, a drugi ih razmazuju i prave od njih debile.“
Pošto žene važe za emotivnija bića od muškaraca, mnogi naši sugrađani prilikom susreta za službenim licem pokušavaju da izmame koju suzicu od državnog organa u suknjici. „Svi imaju istu priču ‘evo sad sam krenuo, samo što sam krenuo, evo sad ću da stanem’“, priča Ivana o saobraćajnim dogodovštinama. „Juče sam čula lepu priču. Zaustavili smo ih za postupanje po znaku. Dva muškarca sede napred, devojka pozadi. I, kao: ‘Žurimo, treba da kupimo burme. Njih dvoje se venčavaju, ja sam kum’. Pri tom, radnje su otvorene još petnaest minuta, pošto rade do osam. To je bila lepa priča.“ Retke su žene koje ne bi progutale takvu udicu – romantično je, a može da bude istinito.
KO JE OVDE GLUP: Prema rečima Marije Lukić iz organizacije Glas razlike, ne postoji profesija kojom žene ne bi mogle da se bave, osim onih koje se vezuju za rad pod zemljom. Ova feministička organizacija smatra da je uvođenje žena u policiju pozitivan korak ka prevazilaženju stereotipa o ženi kao majci, domaćici, negovateljici, a istovremeno nalaze da uvođenje kvote od 30 odsto ima funkciju opravdanja za počinjenu grešku u prošlosti zbog koje žene nisu bile zastupljene u policiji. Zbog predrasuda da su žene nespretne za policijski posao (da pucaju i da se biju, u suštini), nema mnogo žena u operativi, a zbog drugih (da su glupe, tj. gluplje od njih) nema ih ni na visokim položajima u policiji. „Ipak je ovo Balkan“, kaže Božidar Banović, pomoćnik direktora za nastavu VŠUP-a. „Mislim da će se predrasude razbiti, i Evropa nas tera na to.“
Vesna Simić i Milena Živanović uspele su da razbiju predrasude i ostvare izuzetnu policijsku karijeru – prva je postala načelnica odeljenja za maloletničku delinkvenciju, druga šef odseka za suzbijanje seksualnih delikata; obe su završile Višu školu unutrašnjih poslova i zatim diplomirale na Defektološkom fakultetu. Put do uspeha im je bio sličan; za više od 20 godina radnog staža prošle su sve vrste policijskih poslova i dele mišljenje da je ženi potrebno mnogo više rada, truda, dokazivanja i odricanja u odnosu na muške kolege. Od malena su bile „muškobanjaste“ pod velikim uticajem filmova o policajcima. „Sada iz ove perspektive mogu da kažem da je naš posao zanimljiviji nego na filmovima, samo ima manje glamura“, tvrdi Vesna. „Smatrala sam da je jako lepo biti policajac, prvo zato što sam žensko, a drugo, tada su bili u modi vicevi o glupim policajcima. Mislila sam da bi bilo lepo da dođe jedan policajac, pa uz to žena koja će raditi glavom, i taman kad svi pomisle ‘ona je glupa’, vi dođete, pa ga sasečete. To mi je bila ideja vodilja: da završim fakultet, da se maksimalno obrazujem i da postanem policajac.“
Milena je posle završenog fakuteta otišla sa mužem i detetom na Kosovo, gde je on službovao u vojsci. Na Kosovu je provela četiri godine bez posla – u prištinsku policiju je nisu primili jer nije znala albanski jezik. U Beogradu je radila u upravnim poslovima, posle dobrovoljnog rada na terenu prešla je u operativu, radila je i na identifikaciji leševa, sve dok 2000. godine nije postavljena za šefa odeljenja seksualnih delikata GSUP-a. „Da je uslov bio da šest meseci spavam sa leševima u sudskoj medicini, ja bih to učinila. Toliko sam volela svoj posao i želela da napredujem u karijeri“, priznaje Milena. „Muškarci su me gledali sumnjičavo, zbog toga sam počela i da radim na identifikaciji NN lica. Mislili su da neću moći to da podnesem, da ću se ispovraćati kad vidim leš, ali nije bilo tako.“
PERSPEKTIVA: Naše uspešne sagovornice smatraju da ukoliko žena hoće da bude policajac, mora da prihvati ozbiljnost posla i da ne razmišlja o privilegijama. „Posao u policiji se ne završava u 15.30, dostupni ste 24 časa za sve probleme, sve je hitno, sve je tužna priča“, kaže Vesna S. „U službi sam 22 godine i posvećena sam poslu. Žene obično dođu u policiju, a onda shvate da ne mogu da izdrže noćne smene i da ostaju prekovremeno, imaju probleme sa muževima i deca trpe zbog posla. Osećam grižu savesti zbog toga, ali… stvarno sam želela da uspem.“
Pa ipak, žena još nema u specijalnim jedinicama (žandarmerija, posebna jedinica policije), dok ih na Kosovu u multietničkoj policiji ima. Ove mlade žene su za vreme vanrednog stanja radile rame uz rame sa kolegama po 17-18 sati dnevno, sa sve 12 kg teškim pancirima. Izdržale su zadirkivanje, zagledanje, provociranje, vređanja, poređenja sa „lavljom kandžom“ – zato što „čuvaju kola dok kolege rade svoj posao“… Iako ni one same ne razumeju kakva će biti njihova uloga i funkcija u društvu (korektivni make-up?), trude se da proniknu u srž policijskog posla. Ako se ne uplaše u startu i tokom trke, neke od ovih žena u uniformi mogu postati nalik na junakinje iz američkih filmova, a možda neka završi i u ministarskoj fotelji, kao u Mađarskoj.
Prva generacija policajki prošla je nešto bolje nego naredne, samim tim što su dobile mogućnost da biraju radno mesto koje im najviše odgovara. S druge strane, generacija 2001. probila je led kod starešina na kursu, na radnom mestu i kod građana. Ispalo je da je obuka žena policajaca lakši deo posla od obuke građana da prihvate i uvažavaju žene u plavom. Ono što naoko izgleda jednostavno zapravo je mučan i komplikovan deo, inicijacija ne samo u službu već i među građane.
„Uglavnom je problem sa ženama, ne biste verovali“, kaže mlađi vodnik Ivana Tomić (22) iz OUP-a Vračar. „Skoro smo priveli jednu ženu. Ona meni: ‘Ma, šta, lešinarko! Ma ti si… Šta misliš, imaš pištolj, sad si ti najjača!“ Ispsovala me je, nikad gore. Svašta mi je govorila, izbacila me iz takta. Ja joj uvrnula ruku, onako. A ona viče: ‘A, ruka, ruka!’ Ja nisam shvatila da ću joj polomiti ruku. Vezala sam je i odvela u stanicu, došla patrola po nju. E, onda je posle toga, ona shvatila kad smo je stavili i pritvor. Zamislite, zubarka na Stomatološkom fakultetu, 71. godište, završila je dva fakulteta, a postavila se kao kočijaš!“ Ivana kaže da su joj masovno prilazili građani i raspitivali se šta je ona. „Građani su bili maksimalno korektni, ne prave mnogo veliku razliku, za sad. U početku jesu, bilo je komentara u stilu ‘šta, žensko da me legitimiše’. Pokušavaju da nas uhvate na sažaljenje, ali mi smo rigorozne (smeh), traže nam telefone… Starije gospođe su mi govorile da sam slatka u uniformi, zagledale me. Sve je to simpatično.“
Uska suknja
Ona, novopečena policajka, nije junakinja Sara Konor iz filma Terminator 2 androgenog izgleda i snage. Većinom su prosečnog izgleda, osobina i sklonosti, imaju porodicu ili partnere. Radno vreme od 10-12 sati ne ostavlja puno vremena za život van posla. Najčešće ispaštaju deca i muževi, ako su udate, ili njihovi stalni partneri. Žene koje su uspele da naprave karijeru u policiji po pravilu kažu da su retko kod kuće i da malo viđaju decu. Ljudi iz policije kažu da ne bi voleli da im se supruga bavi tim poslom, zato što znaju kako je to; još manje bi voleli da im se ćerka bavi istim poslom. Potrebno je mnogo volje i podrške porodice i okruženja da bi žena uspela na tom poslu. Kao da im je jedino što žele da rade u slobodnom vremenu spavanje: „Imamo dve uniforme: uniformu i pidžamu“. Što se tiče uniformi, više im se sviđa interventna nego obična, a ponekad imaju problema i sa neodgovarajućom veličinom. Suknje ne vole da nose, jer kako kažu, smetaju im da trče.
