Građanin Đurica Savkov, predsednik grupe građana kojima je zajedničko to da im je Tisa na zapadu a Rumunija na istoku, i koja se zove Banatski forum, izvoleo je obznaniti (v. novosadski „Dnevnik“ od 9. 6. 2003) kako je Banatu dosta i preko glave surovog kolonijalističkog eksploatisanja koje nad njim sprovode nezajažljivi vojvođanski zavojevači iz Novog Sada, i kako Banat traži svoju zasluženu samostalnost, dakako u okviru države-majke Srbije, kojoj će davati onoliko „novaca“ koliko se baš mora. Hm, čekaj, kakvi „vojvođanski zavojevači“, zar Banat nije sastavni deo Vojvodine, jedno od famozna Tri Srca Junačka?! E, ako je suditi po zdravo najeđenom g. Đurici – bio je! Ali je s tom pričom završeno: Vojvodina više ne stanuje u Banatu, Vojvodina je svojom ekspanzionističkom ohološću razočarala g. Đuricu i istomišljenike, te će ubuduće naftonosno-zemljorodni Banat „sam tražiti svoju sreću“, Savkov dixit. Što se njega tiče, Srem i Bačka su slobodni da se udružuju u Vojvodinu ako im je baš naspelo, ama Banat ima pametnija posla! Recimo, da lepo živi od suverene eksploatacije svojih kuvajtoliko prebogatih naftnih polja, koja su sada pod jurisdikcijom što Beograda – što se još nekako i može trpeti, za sada – što Novog Sada, dakle pokvarenih bačvanskih hegemonista… A i taj Novi Sad, ako ćemo pravo, po g. Đurici samo je „glavni grad Bačke“, dočim u Banatu mora da važi neki drugi red. Ne može to, drugovi, više ovako: Banat radi, Bačkosrem se gradi! Ta u Banatu, veli Savkov, više ni vozova nema, dočim Bačkom tutnji TGV, i to toliko brz da je nevidljiv.
Dobro. To bi bilo to. Lokalnih redikula svih vrsta na ovom barutnom Potkontinentu barem nikada nije nedostajalo, i Savremena Razmatranja simpatičnog g. Savkova i društva-iz-ćoška ne bi pobuđivala (moju) pažnju da kroz njih ne možemo sagledati ponešto o naravi politike, tj. „političarstva“ kao pripovedačkog zanata, kao neprekidnog praktikuma jedne zaštitarske naracije. Da budem jasniji: samopromovišući se u Zaštitnika Banata koji će se rodoljubno i beskompromisno razračunati sa svim mrskim Vanbanatskim Parokradicama, nagojenim na znoju i krvi poštenog i čednog banatskog naroda i vazda lojalnih banatskih narodnosti, zrenjaninski bekrija se ponaša sasvim tržišno, to jest „racionalno“ traži upražnjeno mesto za sebe i svoju pravdoljubivu (sub)regionalističku GG. Jer se umeće bavljenja politikom, barem u ovom delu sveta, svodi na umeće izbora prave priče, uz pravilnu i konvertibilnu upotrebu žanra.
Zakonitosti ovog žanra krute su i nepromenjive, a menja se samo ime Objekta Odbrane: u središtu je Naracije uvek neki etnički, verski ili geografski određeni i omeđeni Entitet koji je delatno ili potencijalno Ugrožen Spolja, i to u rasponu od ekonomske eksploatacije pa do fizičkog zatiranja. Ovako ugroženom Entitetu potreban je Branitelj, onaj ko će zaustaviti mrskog zavojevača, ili će dotičnome makar dodijavati i zagorčavati mu njegov okupatorski život. A u samom se epicentru naracije uvek nalazi neka mitska Izvorna Nepravda, neki tuđi Pragreh, zbog kojeg „mi“ živimo mnogo lošije nego što smo zaslužili. Slobodan Milošević i „antibirokratska revolucija“ ovakvu su retoriku upražnjavali na nivou države i nacije: Srbi su permanetno ugroženi koekude po Jugoslaviji, jer nad njima visi Damoklov mač moguće Reprize Genocida, a Srbija je u Jugoslaviji sistematski eksploatisana i obespravljena, do te mere da su čak i srpske fabrike – valjda kao dika legendarne srpske megaindustrije, međuratnog straha i trepeta za kilave Francuze, Engleze i Nemce! – demontirane i odnošene u Sloveniju i Hrvatsku, na poslugu tamošnjim gotovanima! Izgleda šašavo, ali je delovalo. „Autonomistička“ naracija obrće uloge, ali nipošto ne menja žanr: nakon ciglih petnaest leta slobode i prosperiteta (thanx to 1974. federal constitution), Vojvodinu je okupirao mitski vampir u vidu „nacionalističko-centralističkog Beograda“, i sve joj odneo (do porodičnog srebra i zlata), potrpao na voz, pa na jug… Dok i same vozove nije odneo. I zato: ni zrna žita okupatoru! Ili što reče jedan novosadski grafit iz ranih devedesetih: „ne dam svoja vojvođanska žita, Slobodane, evo tebi…“ Sheveningen. Dražesni banatozaštitnički šeik Đurica Bin Savkov al-Melenci & Perlez primenjuje istu tu matricu na svoj okupirani zavičaj, kukajući kako mu je zli centralistički Novi Sad načisto ojadio sve bušotine (a ne bushotine, kao u Iraku…), i bila bi to uistinu prvorazredna persiflaža jednog sterilnog „jadni-mi-diskursa“ i maestralan artistički kalambur na temu demagogije svih zamislivih „prijatelja naroda“, samo kad zrenjaninski Subautonomaš ne bi mislio ozbiljno. Ali, avaj, on misli (da misli) ozbiljno.
Ne kažem da su sve ove Naracije podjednako pametne ili blesave, podjednako korisne ili opasne, podjednako (ne)utemeljene. Iza nekih od njih stoje i neke suvislo upotrebljene cifre – mada je statistika čudo od elastičnosti, to svi znamo… – a iza nekih drugih (dokazano na delu, od Vukovara do Srebrenice!) ništa do iracionalne energije destrukcije, hranjene na ubilačkim mitovima i sluzavo-slatkorečivoj poetizaciji genocida. Ipak, njihova upadljiva žanrovska srodnost upućuje na važan zajednički kulturološki kod „izvođača političkih radova“. Ispiljujući se iz jedne epsko-patrijarhalne kulture – u kojoj se očigledno odlično oseća – Političar Obični Ovdašnji ne ume da smisli ništa bolje nego da pokuša da se samopredstavi kao možda stroga i teškoruka, ali svakako zaštitnička „očinska figura“ koja štiti svoje ekskluzivno Parče Sveta – pa bile to „srpske zemlje“ od Kumanova do Zadra ili srednjobanatski region s naglaskom na Elemir i Jankov Most – od svakog nekontrolisanog Spoljnog Upada, od svake suvišne promaje. Te je tako i veseli Đurica S. hteo da se malko nakači na taj voz, samo što je stigao poslednji: to je možda loše za njega i njegov „projekt“, ali je baš krasno kao logičan, prigodno kabaretski svršetak jedne decenijske priče o „očinskoj naraciji“ politike na brdovitom Balkanu, a bogme i u ravničarskoj Panoniji, kojom nesmiljeni vetar vekovima razvejava sve Spasiteljske Priče, pa ih skuplja u jamurače, gde trunu i smrduckaju do Sudnjega dne… Nanoseći tako vonj preko Tise sa bačke na banatsku stranu, a vala i obrnuto, dok ih ravnodušni sneg sve ne pozatrpa, baš kao kod Džojsa, momka koji je utekao sa jednog dalekog zelenog ostrva, bežeći koliko od svojih okupatora toliko i od spasilaca.
