Međuvreme

More

Kampanja crnogorskog ministarstva turizma „Letovanje među prijateljima“ urodila je plodom. Prema podacima Turističke organizacije Crne Gore, od Igala do reke Bojane trenutno boravi oko 17 odsto više gostiju nego prošle godine. Najposećeniji su Budvanska rivijera i Herceg Novi, ne zaostaju ni Bar, Ulcinj, Tivat i Kotor. Turisti su i ove godine iz rentabilnijih i „domaćinskijih“ pobuda odabrali privatan smeštaj, za koji je trenutna tarifna cena od četiri do sedam evra po krevetu. U paket aranžman uračunat je i specijalni turistički telefon 9817, koji će biti otvoren za sve prigovore. Konkretno, ako se neki od oko 20.000 turista, koliko ih prema proceni sada ima na crnogorskom primorju, požali na uslove boravka, turistička inspekcija će reagovati i obavestiti ga o preduzetim aktivnostima. Ukoliko je gost kojim slučajem finansijski oštećen, odnosno ukoliko mu je naplaćeno više od ugovorenog iznosa, Ministarstvo turizma će mu nakon pokazanog računa vratiti novac. Intenzitet zvonjave ovog telefona mogao bi postati najkonkretniji indikator izbirljivosti turista i nivoa usluge na primorju Crne Gore. Sudeći po optimizmu iskazanom u kampanji, možda ova linija neće biti usijana koliko i plaže.

Riba

Vlasnici Eko-Drinafiš nedavno su pokušali da uvezu sedam tona ribe. Uz pomoć kredita, koje je ova firma dobila iz fonda za razvoj Srbije, napravljen je moderan ribnjak na Zvorničkom jezeru i uvezena je prva tura mlađi iz Bugarske. Eko-Drinafiš je iz Bugarske nedavno pokušala da uveze i drugu turu ribe: 3,5 tona mlađi i 3,5 tona konzumne ribe za dohranu. Firma je pribavila potrebne papire i iznajmila najmoderniji kamion za prevoz. Na bugarskoj carini su za kratko vreme obavljene sve formalnosti, veterinarski inspektor je takođe bio vrlo efikasan, i papiri su predati špediteru. Međutim, posle dva sata čekanja na našoj carini, jedan deo ribe je uginuo; nakon gotovo pet sati vlasnicima Eko-Drinafiša je saopšteno da im nedostaje jedan dokument, tako da je Dragan Kostadinović, suvlasnik ribnjaka, morao da se vrati nazad u Bugarsku, kako bi pribavio fotokopiju tog dokumenta. Tek tada su ušli u Srbiju. Kada su konačno sa svim potrebnim dokumentima stigli do lozničkog pograničnog prelaza, bilo je prekasno. Republički sanitarni inspektor na lozničkoj carini, konstatovao je da je uginulo svih sedam tona ribe, koja je istog dana morala biti zakopana i dezinfikovana. Protiv carine i špeditera najavljena je tužba. Dok ova saga o neuspelom uvozu ribe ne dobije svoj epilog na sudu, vlasnicima firme Eko-Drinafiš ne preostaje ništa drugo, do da smisle kako da fondu za razvoj Srbije vrate kredit i isplate radnike.

Kamera

Uvidevši da u svojih pet bakalnica svakog meseca ima enormne gubitke, Aleksandar Videnović iz Zaječara odlučio je da postavi kamere kako bi saznao uzrok štete. Pokazalo se da mnogi Zaječarci, svih uzrasta, siromašni, a i oni ugledni, kradu po samoposlugama. Kada ih kamera uhvati na delu, mole gazdu prodavnice da sve zaboravi i da nikome o tome ne priča. Kamera je snimila priličan broj lopova koji ni do danas nisu kažnjeni jer vrednost robe ne prelazi 10.000 dinara. Kada je video da od snimanja lopova nema nikakve vajde, Videnović je hteo da ustupi trake nekoj od televizija za emisiju „Skrivena kamera“. Pošto je upozoren da bi snimljeni lopovi mogli da ga tuže, odustao je od ove ideje, uz komentar: „Samo mi još treba da im plaćam zato što su me pokrali.“ Nesrećnom zaječarskom trgovcu ne preostaje ništa drugo nego da i dalje „zaboravlja i prašta“, naročito uglednim kradljivcima, kojima nije imao srca ni da kaže da su uhvaćeni na delu.

SPC

Tek što je šira javnost kako-tako uspela da zaboravi dokument poznat kao „Rezolucija protiv nasilja nad decom i školom“, Srpska pravoslavna crkva je dala još jedan doprinos borbi za prava đaka. Ovaj put, nije se bavila „razdetinjenjem deteta“, primedbama na činjenicu da se predlog zakona o obrazovnom sistemu „oslanja na evropska iskustva“ (umesto na vizantijska), već verskim praznicima. Uvek dobro i na vreme obaveštena, SPC je 11. juna 2003. „došla do saznanja da će se ovogodišnje polaganje prijemnog ispita za učenike srednjih škola u Republici Srbiji održati 14. i 15. juna“. S tim u vezi, istog tog 11. juna, dakle tri dana pred ispit koji je zakazan mesecima ranije, SPC saopštava: „Pošto je 15. juna veliki praznik, Silazak Svetoga Duha na apostole (Pedesetnica, Trojice), to Vas molimo da isti ispit, ako je to ikako moguće, pomerite i održite 13. i 14. juna (petak i subotu) ove godine.“

Molba upućena na odgovarajuću adresu, nije uslišena. Možda zbog toga što u Srbiji ipak ima učenika koji nisu pravoslavne vere. Možda zbog toga što stvari detaljno organizovane ne mogu tek tako da se pomere i otkažu dva dana ranije. A možda i zbog toga što je srednji vek odavno prošao i što Srbija ipak nije Vizantija.

INFO

Inače puna čudnih detalja, priča o YU Info kanalu, sada poznatom kao Info 24, obogaćena je ovih dana još i platama, protestima i otkazima. Nekad pod jurisdikcijom savezne vlade (u „ona“ vremena, to je značilo i pod upravom Gorana Matića), YU Info se posle petog oktobra suočio najpre sa računima koje je napravilo prethodno rukovodstvo, pa sa nedostatkom tehničke opreme, a zatim i sa svim mogućim „prljavim vešom“ s kojim su se i inače suočili nekadašnji režimski mediji. Pošto je ono „YU“ konačno postalo „SCG“, firma je promenila ime, otišla u stečaj, dobila novu upravu… uopšte sve ono što sleduje.

U međuvremenu, verovatno zauzeto brojnim bitnim pitanjima taktike, strategije i opstanka, rukovodstvo sad već nove firme zaboravilo je, međutim, jedan bitan detalj: činjenicu da zaposleni ipak moraju da dobiju plate. Dogodilo se tako da te plate ne budu isplaćene čitava tri meseca; u prevodu, da je poslednji plaćeni mesec za novinare, snimatelje i ostalo osoblje TV Info 24 bio januar 2003 – što, na mestu na kom poslodavci vrlo često zaborave na plate, i nije baš neka vest. Dogodilo se, međutim, da su ti isti zaposleni 16. juna namerili da se nekako pobune: odlučili su da program koji se emituje od 16 do 22 časa, tog dana počne u 16 časova i 15 minuta, odnosno da se u terminu od 16 do 16.15 pojavi samo najava. Nadležni, inače prilično spori kad su u pitanju druge stvari, ovaj put bili su više nego agilni. Tokom dvanaestog minuta protesta, zamenica glavnog urednika Svetlana Drinjaković okrenula je telefon člana uprave koji je u tom trenutku bio sa zaposlenima i kratko ga obavestila da svi mogu da se raziđu jer počinje emitovanje satelitskog programa. Sutradan, dok su zaposleni pokušavali da saznaju šta se zapravo dešava i potraže pomoć, osmoro onih koji su pokušali da uđu u zgradu obavešteno je da su dobili otkaze i da im je ulaz zabranjen. U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ nije poznato da li je ta brojka i konačna, da li nadležni (s obzirom na prilično nejasan status ove televizije) uopšte imaju pravo na ovakve poteze i, konačno, kad će i da li će zaostale plate biti isplaćene. Poznato je jedino da satelitskog programa ima koliko ti duša ište i da svakako košta znatno manje od tamo nekih novinara, snimatelja i ostalih.

Voda

Svake godine ponavlja se ista priča: čim temperatura pređe trideseti podeok, deo po deo Beograda, manje-više periferija grada, ostaje bez vode. Naravno, kao i do sada, krivci su nesavesni sugrađani, oni sa periferije, koji pijaću vodi koriste za zalivanje bašti. Gradska vlada je nedvosmisleno osudila i zabranila, pod pretnjom isključenja sa mreže, takvo arčenje tečnosti koja život znači. Ali, kao što je običaj, niko se na upozorenje nije ni osvrnuo, pa su isljučena cela prigradska naselja dok u krajevima grada sa povećanom koncentracijom bazena i fontana vode ima i za zalivanje travnjaka. I u centru grada se suša ne oseća: čini se da vode ima na pretek, pa komunalni radnici koriste vodu iz vatrogasnog hidranta za zatrpavanje cevi za toplovod u Njegoševoj ulici. To je, doduše, legitiman metod koji se primenjuje svuda u svetu, podjednako legitiman kao i zalivanje paradajza. Praksa u svetu je, međutim, da u hidrantskoj instalaciji bude tehnička voda, ona koja se koristi i za pranje ulica i zalivanje. Iako je nekada postojala takva instalacija, Beograd je danas nema. Za to su, naravno, krivi komunisti koji su u zanosu radi jednakosti klasa ukinuli vodu niže klase, kriv je i Miloševićev režim koji je u svom zanosu zapustio i komunalnu infrastrukturu a podržavao divlju gradnju, dok aktuelna vlast, u graditeljskom zanosu, gradi novu fabriku vode i pojačava instalacije. Po njima, na taj način vodosnabdevanje prestonice biće rešeno i nikome, valjda, više neće smetati što se pijaća voda koristi u tehničke svrhe.

Sugrađani

Udruženje za edukaciju i podršku grupa i pojedinaca iz Zemuna, koje okuplja roditelje dece ometene u razvoju i stručnjake koji se bave osobama sa specijalnim potrebama, najavljuju manifestaciju „Plovimo istom rekom“ koju će prirediti 21. juna na Zemunskom keju. To će zapravo biti promocija radova njihove dece koje su ona stvarala tokom cele protekle godine, uz podršku stručnjaka koji o njima brinu i svojih roditelja.

To nije prigoda koja će obradovati samo neposredne učesnike izložbe, već vrsta važne i tople poruke koju članovi ovog udruženja žele da pošalju svojim sugrađanima.

Veoma je važno podstaći edukaciju sugrađana o osobama sa invaliditetom, jer se pravilnim odnosom i podrškom koju bi ometena deca mogla da dobiju od svoje okoline može rešiti mnogo njihovih problema. Namera je, dakle, ponovo skrenuti pažnju na to koliko je važno poboljšanje statusa koje takve osobe imaju sada u našem društvu, duboko ukorenjenog u sve moguće predrasude o invalidima i bolesnima.

Udruženje koje poziva svoje sugrađane na druženje postavilo je sebi kao cilj upravo edukaciju društvene zajednice, ali i poboljšanje uslova u institucijama koje se brinu o njihovoj deci. Najmanje što mi kao sugrađani možemo da uradimo da bismo im u tako teškom poslu pomogli jeste da se 21. juna na Zemunskom keju potrudimo da ih saslušamo.