Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Njene dečije pesme za odrasle poseduju jezu sličnu Kebrinoj "sreći što general voli svoju decu", ali njihova bajkolikost ima puna jedra Rundekovog "širokog svijeta"
Kada je trebalo da se pojavi album Mene treba ovaj grad baš ovakvu kakav sam sad, ubijen je premijer Đinđić. Promocija albuma raspršila se u vanrednom stanju. Par meseci kasnije, u vreme kada je rađen ovaj intervju podno „Beograđanke“, započelo je hapšenje oficira Šljivančanina. Na pristiglu vest Bo je rekla: „Nadam se da neće ovuda da nam beži.“
Ovaj, naizgled, ciničan komentar zapravo je pre dokaz očuvanog duha jedne žene koja je uspela da pregrmi četrdeset godina svog detinjstva i objavi debi album u trenutku kada mnogi njeni vršnjaci obeležavaju godišnjice karijere po lokalnim domovima kulture. Žena u Srbiji u četrdesetoj godini izdaje debi album? „Užasavam se pedofilske kulture koja se globalno fura. To je jedan teror nad ljudskim bićima koji se sprovodi samo radi prodavanja, brendomanije… Jedna surova pojava. Čovek je ono što je“, kaže Bo.
Ova bombastična izjava pre je dokaz hrabrosti da se svetskom trendu, ili istini, pogleda u lice, bez kolutanja očima ili sleganja ramenima. Bo je, ipak, superheroj.
Neki od vas možda je se sećaju kao Peđolinove pratilje u dečijem serijalu Ko je l’ ja?, koji je početkom devedesetih okupljao decu na Studiju B. Međutim, kantautorska karijera savladala je razne zanate pre nego što je našla svoj izraz. Bo je studirala pedagogiju, ume da popravlja zvučnike, radila je u štampariji, a tokom četiri meseca radila je „kao kinez“, kako sama kaže, na brodu koji je plovio Mediteranom sve do Tunisa i Maroka. Njen brat bio je prvi bubnjar Partibrejkersa, njena akustična gitara gostovala je na mnogim albumima i svirkama (bez nje), njen drug Koja vratio ju je u muzički život svojom producentskom reanimacijom. U svojoj damskoj torbici pored damskih stvari nosi i francuski ključ, klešta i šrafcigerčić. Jer „sam svoj majstor“ traži se i na sceni Kuglaša, gde nastupa već više od godinu dana pevajući hitove Johni Mitchel, Suzanne Vega, PJ Harvey i Hole, ali i svoje pesme. Njen album Mene treba ovaj grad… jedno je od najzanimljivijih izdanja savremenog srpskog rokenrola (još) po mnogo čemu.
Na pitanje kako to da je talas novog srpskog rokenrola početkom devedesetih nije poneo sa sobom, Bo odgovara: „Možda ovo što ja radim nije zvučalo kao nešto što je zanimljivo. Ja sama nisam uspevala to da nametnem. Nisam ni znala kome da se obratim. Ljudi koji su mi danas pomogli, tada su bili u zenitu i bili su potpuno angažovani oko svoje muzike. Niko još nije bio ni sazreo da bude producent ili tako nešto… Niko tada nije ni čuo moje pesme, nije bilo mesta gde bih ih izvodila. Sve to sam planirala, a onda je krenulo to sa dečijom emisijom. Kada sam pisala pesme baš za decu, često su neki ljudi govorili da to nije za decu. Kao – deca su debili, njima samo treba rimovati. Zaboravlja se da su deca mala ljudska bića koja su u fazi učenja, i to u onoj najjačoj fazi otkrivanja sveta. Stavila sam sebi određena ograničenja da ne pišem o onome što oni nemaju u svom emocionalnom iskustvu. Nije bilo ljubavnih odnosa neprimerenih njihovom uzrastu ili konkretnih dešavanja poput politike, sve drugo nije problem.“
Ljubavnih odnosa na albumu ima, ali su obasjani setom. Dečije pesme za odrasle poseduju jezu sličnu Kebrinoj „sreći što general voli svoju decu“, ali bajkolikost ima puna jedra Rundekovog „širokog svijeta“. Između ta dva muškarca čuči Bo, sa Kojom i drugarima, svirajući svoj urbani folk oporo i snoliko da Beograd spram Njujorka deluje kao – pa, mali Njujork.
„Ja nemam nikakvu nameru“, kaže Bo. „Kad se na ovakav način baviš muzikom, onda nemaš nameru. To je više potreba. Ja moram da sviram i da pevam pesme. Da li je to nekome važno, pojma nemam. Nije bitno, jer je meni važno. Svaka jaka potreba komunicira sa drugim ljudima. Ima dosta stvari za koje tek kasnije shvatim da mi je neka temica ispala iz neke bajke koju sam čitala kao klinka ili iz nekog stripa koji sam jako volela. To se u mom mozgu sklopilo sa nečim i dobili smo neki treći rezultat koji ni ja nisam prepoznala. Niko od nas nije potpuno originalna ameba.“
Mene treba ovaj grad… je album za decu. I njihove roditelje. U isto vreme to je ultimativno ženska ploča kakva skoro da nije ni postojala na srpskoj sceni. Ali, Bo kaže da te ploče ne bi ni bilo da nije bilo Koje (to ne prestaje da naglašava) i drugih muškaraca koji su joj pružili nesebičan doprinos i podršku. Bilo je potrebno samo nekih dvadeset godina da ga čujemo. I kako da se onda ne zapitate zašto nema žena autora u rokenrolu, a ima ih toliko na Pinkovoj estradi?
„To je stvarno jako teško pitanje. Bilo bi lepo da iza ovog intervjua, ako ne nađemo odgovor, ostane barem to pitanje. Naša scena se nikada nije razvila do kraja. Kad god je nešto krenulo, desili su se neki lomovi na širem društvenom planu, i to se odrazi na scenu, koja onda sama po sebi oslabi. Da bi žene, koje kroz istorijski proces malo kasne u javnom ispoljavanju profesionalnih sposobnosti, kod nas u rokenrolu došle do izražaja bilo je potrebno da prođe neko vreme. Srpski rokenrol je doživljavao neverovatne udarce u svom razvoju. Egzistencijalno je teško. Teško je živeti od toga. Sama scena kad ojača, to će umnogome doprineti celoj stvari. Najintrigantnije je da u rokenrolu žene imaju strah da se izraze, da se zaista izraze. Sada svi imaju strah ili nemogućnost da se izraze, i puno ljudi peva na engleskom, što je u suštini bekstvo od stvarnosti. Nekad je mnogo lakše reći nešto na engleskom, čini ti se kao da je na filmu. Reći ono što se tebi ovde stvarno dešava je izgleda frka. U folkdensu važna je neka atraktivnost, ako ne baš izgled, a ono pokret. To je način koji podržava jednu sliku stvarnosti koja je potrebna radi lakše manipulacije. Mejnstrim je pre bila zabavna muzika. Tek kada je ona nestala, shvatila sam koliko je ona bitna. Tu smo imali nešto što je muzički pismeno, aranžmane koje su radili ljudi koji su to znali da rade, imao si pristojne tekstove, koje je neki lektor uzeo i sredio. Mi smo to izgubili. Samo je treš podržan. Ne mislim da njega treba zabraniti niti se to može. Sami po sebi oni nisu opasni. Uzmi satelit, videćeš isto i na italijanskoj televiziji… To služi da se mase razgale posle teškog posla i da sutra ponovo budu radnici potrošači, kako je nekome i koliko potrebno. Podržavan je, na apsurdan i banalan način, jedan patrijarhalni model – maltene smo goli pred kamerama, pa to sad kao znači sloboda. E, pa to nije sloboda, to je privid slobode koji se daje ljudima. To su ventili. Toga ima svuda. Ja taj patrijarhalni model ne podržavam. Svi normalni ljudi su žrtve toga, i muškarci i žene. Mi, žene, kao treba da budemo seksualni objekti, a vi kao treba da idete u vojsku. To je poruka, najpristojnije rečeno. A možda se tebi ne ide u vojsku, i onda kad ti to kažeš – onda nisi muško. Čula sam pre neki dan na radiju – čovek je rekao da žene treba da budu fabrike za pravljenje dece. Pa, šta su onda muškarci u toj priči? Strašno.“
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve