Nema više druga Tita da bude kum familijama koje dobiju devetoro i više dece, majci sa više od četiri prinove pripada crkvena medalja, pod uslovom da joj je porod i dan-danas na Kosovu. Drugi uslov je, dakako, da bude Srpkinja, dodela medalja svim Albankama i Romkinjama koje su probile cenzus bacila bi SPC ako ne u dužničko ropstvo ono u izvestan minus: vladika raško-prizrenski Artemije je na Vidovdan uručio 160 medalja, 35 zlatnih, za petoro i više dece, te 125 srebrnih, majkama koje su osvojile drugo mesto donevši na svet više od četvoro Srpčadi.
Ispada da natalitet na svetoj zemlji nije uopšte tako rdjav, ama je Srba tamo premalo, i to što se žene udarnički porađaju neće biti od velike pomoći pred velikoalbanskim natalitetom koji spada u evropski vrh.
Za malobrojnije i sve ugroženije Srbe na Kosovu Crkva je poslednja i prva uzdanica, ona ima pravo, dužnost i čast da nagrađuje vernike ako ovi čine dela bogougodna i crkvougodna, između ostalog (ili: pre svega!) i onda kad se množe; Crkva je potrebna Kosovu, ali je Kosovo barem isto toliko potrebno Crkvi: teritorija nam je sve manja, suverenitet isto kao da pomalo bledi, za Srbe koji su još na Kosovu život je sve grublji i sve opasniji, od Kosova ostaje, na kraju, isto kao i na početku, samo mit: uzor i dalje ostaje majka Jugovića, kućanica koja je u pogibelj ispratila muža i devetoricu sinova.
Situacija uoči Vidovdana 1389. godine beše takva da je otvoreni sukob sa Muratovom armadom, pretečom NATO-a, možda trebalo izvrdati i pribeći nekom marifetluku, kosovski junaci (mahom feudalci koji su pre izginuća pomalo eksploatisali sebre i druge vandrokaše, o tome nekom drugom prilikom) su, malo pod uticajem Lazareve retorike malo pod uticajem medovine i tradicije, rešili da dušmaninu udare čifte za pripovest, plemstvo je istrčalo na teren mrmljajući da je u sportu sve moguće, ali najvećma svesno da će nastradati. Pošto se niko nije ni nadao slobodi – raju u kojem će cvet srpstva sa svojim sokolima i kerovima slobodno loviti po teritoriji danas nazvanoj „Srbijašume“ – na licu mesta je formulisan i promovisan boj za carstvo nebesko, apstrakcija neviđena, a koja i danas izaziva milijarde žmaraca.
Posle Drugog svetskog rata čitankama je harala Stojanka, majka Knešpoljka, koja Narodnooslobodilačkoj borbi beše podarila tri sina, kasnije će Bemus otvoriti muzičko-scensko delo o prenesrećnoj Darinki, koja je dve ćerke žrtvovala da bi spasla sakrivenog partizana; njen izbor nije se doimao kao tragičan, delo se mislim zvalo Darinkini darovi, nekoga je, kao da smišlja naslov u „Novostima“, ponelo ime Darinka pa je nesrećnu decu predstavio kao darove, gifts: ispalo je kao da majka veselo časti antifašističku koaliciju.
Ipak, činilo se da mračna i za Srbe neodoljiva magija pogibije i žrtvovanja dece gubi na poletu, od majke Jugovića koja je izgubila deset članova uže porodice žrtva je sredinom prošlog stoleća „umerena“ na svega tri sina ili dve kćeri, ali se majka Jugovića vraća kao prauzor i kao pramera, prava mera: svako ko za krst časni i slobodu zlatnu da manje od nje, dao je nešto što je samo razlomak, ispunio je nula koma nešto propisane istorijske kvote!
Bilo bi lepo imati jednog neprijatelja, agresora i okupatora, na njegove sluge opaliti iz prve ustaničke puške, potom se dići na opštenarodni ustanak, najuriti zavojevača (uz minimalne žrtve domaćeg življa), pa živovati u slobodi, slavi i ratnoj odšteti. Ali, stvari ne stoje uopšte tako. Više ne znam ni šta da mislim o zavetu koji sam sa mojim drugovima dao u požarevačkoj kasarni: da ću se boriti za suverenitet i teritorijalni integritet SFRJ „ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život“. Pravilo službe obavezivalo me je ne samo da poginem nego da to učinim sa osmehom na usnama! Nekolicina nas je, u opštoj halabuci, izgovorila „ne želeći“ umesto „ne žaleći“, ali to ne menja stvar: bilo je utanačeno da svi izginemo a da niko ne zacmizdri i ne zažali za ionako precenjenim životom, ko ga ne zna skupo bi ga platio! (Daleko mu lepa kuća!)
Kosovski junaci danas deluju kao kolektivni kamikaza koji se opasao eksplozivom da neprijatelju nanese što veći gubitak i da svojom žrtvom uputi, što bi se danas reklo, „snažnu poruku“. Kako je ondašnju međunarodnu zajednicu bilo baš briga za srpsku semantiku, poruka je ostala strogo vertikalna, pristupačna i značajna (znakovita) jedino budućim naraštajima Srba.
Danas je normalno otvoriti novine i pročitati da su Amerikanci pogodili konvoj u kojem je možda bio i Sadam, ili neki od njegovih sinova. Ako je potrefljeno projektilom, Sadamovo telo je već predato materi zemlji, prah prahu, ali ga neprijatelj nije ostavio da u pustinji bude gavranov plen, pogođeni konvoj preobrazio se u uzorak, konvoju će biti urađen DNK test, nauka će pouzdano reći je li u amalgamu bio i predsednik Iraka. Ako jeste, super, ako nije, niko neće reći „ups, spržili smo pogrešan konvoj“, više se i ne postavlja pitanje koje je, da parafraziram netom pomenutog državnika, majka svih pitanja: ko Amerikancima daje pravo da u jeku posleratne obnove i izgradnje zatuku Sadama?
Pošto su shvatili kako stvari stoje, naši rukovodioci, što samouki što posle intenzivnih večernjih kurseva o trgovini, upustili su se u borbu za mesto naše države pod suncem (odnosno na Berzi, tom neprikosnovenom poprištu istorije); posle vekovne ogrezlosti u mitski način razmišljanja njihov pragmatizam vređa nas i sablažanjava, tu i tamo ih neko poput profesora Čavoškog učtivo podseti da je bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt, ne, oni teraju po svome.
Neka ih.
Da malo i mi prošaramo.
