Žrtve retko preduzimaju bilo kakve korake protiv počinilaca torture. Strah od odmazde dodatno otežava traženje "pravnog leka"
„Ustaj sa stola, ustaj sa stola!“, zagrmelo je u beogradskom kafiću „Misoni“, na Banovom brdu, u subotu, 21. juna, oko 22.45 h, kada je uletela policijska interventna jedinica. Jedan od gostiju, Bojan Stojanović, poslušao je naređenje, ali je dozvolio sebi da pokuša da smiri situaciju. „Polako ljudi, sve može polako. Nećete valjda sad da nas bijete?“, pitao je Stojanović, da bi mu jedan od policajaca, samo trenutak kasnije, udarcem nogom u vrat odgovorio da i te kako i hoće i može. Trojica njegovih kolega složno su nastavili započeto, bacivši na pod Bojana Stojanovića, koji je, pošto se dobro „upoznao“ sa čizmama sve četvorice, ostao da leži sa slomljenom levom rukom. Policajci su potom napustili „Misoni“, koji im je te večeri bio samo usputna stanica širenja javnog reda i mira po kafićima Banovog brda. Epilog ovog interventnog stampeda bio je polomljen inventar i desetak povređenih gostiju, koji su završili u Urgentnom centru, svi obeleženi kramponima policijskih čizama. Uzrok ove racije interventne policijske jedinice bio je, navodno, odmazda zbog kolege koji je istog dana pretučen u blizini kafića „Misoni“. Bojan Stojanović, koji je u ovoj akciji izvukao najdeblji kraj, podneo je protiv policije krivičnu prijavu za torturu.
PRAVILA SLUŽBE: „Tuci lokalno, vaspitavaj globalno“, postao je moto čuvara javnog reda i mira, koji, sudeći po učestalim intervencijama, što po ulicama, što po kancelarijama policijskih stanica, u to ime, pendrecima i ostalim priručnim sredstvima zamahuju, kako u prestonici, tako i u unutrašnjosti. Žarko Petrović, advokat YUCOM-a, (Jugoslovensko udruženje pravnika) kaže da policijska tortura nije sistematska pojava, ali da su ovakvi incidenti postali učestaliji, naročito po završetku vanrednog stanja. Petrović ističe da postoji jasno definisana razlika u tretiranju međucivilnog i policijsko-civilnog prebijanja. „Kada te neko prebije na ulici, ti odeš u stanicu i oni naprave zapisnik, ali kada se desi da te prebije policajac, oni se hvataju za glavu.“ Posle razgovora sa šefovima i jedno pola sata peripetija, podnosilac prijave se šalje u odeljenje za uviđaj gde se pravi zapisnik. „Šta posle bude sa tim, to niko ne zna, samo ti kažu: to smo dalje prosledili kome treba“, dodaje Petrović.
Prema policijskim pravilima službe osnove za upotrebu fizičke snage su sprečavanje bekstva, odbijanje napada i savladavanje otpora. Pod aktivnim otporom podrazumeva se suprostavljanje policajcu, zaklanjanje ili držanje za lice ili predmet, otimanje i mogućnost napada na službeno ili drugo lice. Pasivan otpor je, pak, suprostavljanje oglušavanjem na službene mere koje policajac nalaže, ili zauzimanje klečećeg, sedećeg, ležećeg ili sličnog položaja. Bojan Stojanović, prema svojoj i prema izjavama svedoka, nije nijednim svojim gestom dao povod za demonstraciju fizičke sile. U Sekretarijatu unutrašnjih poslova u Beogradu razgovor o brutalnosti policije i slučaju Bojana Stojanovića odbijen je sa obrazloženjem da su pitanja „neprimerena“, iako su se ona uglavnom odnosila na organizaciju tela koje kontroliše zakonitost rada policije, broj slučajeva u kojima je policijska tortura dokazana i proceduru prijavljivanja brutalnosti. Poseban problem bila su pitanja o funkcionisanju policije pre i posle 5. oktobra, kao i za vreme vanrednog stanja.
OD „MARE“ DO „KIRETAŽE„: Batinanje na ulici ne spada baš u najinventivnije metode prevaspitavanja. Po prijemu u policijsku stanicu, u zavisnosti od veličine prekršaja, sledi adekvatan tretman. „Takozvana ‘Laka Mara’ je uobičajen naziv policije za šamaranje, koje nije mnogo bolno, dok ‘šaketanje’ pesnicama, već ‘malo boli’. Sa pendrecima stvar stoji malo ozbiljnije. Tu se stave prsluci, pa se preko prsluka bije pendrecima. Kada osumnjičenog vežu za noge i ruke i okače ga da visi za radijator radi se o tretmanu ‘kiretaže’ . ‘Branje jabuka’, stvar od koje je umro Dušan Lukić, 1995. optužen za pokušaj krađe automobila, podrazumeva ruke vezane visoko iznad glave, tako da žrtva skoro visi. Dušana Lukića tukli su dva dana, a kada su videli da su zabrljali, odvezli su ga u bolnicu, gde je ubrzo podlegao povredama“, objasnio je jedan od učesnika tribine „Preživeti torturu“ održane 27. juna u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Kako on kaže, obdukcioni nalaz svedoči da nema nijednog vitalnog organa koji nije povređen, a ovaj slučaj je još u fazi procesuiranja. Više nego živopisno izlaganje o širokom spektru metoda za izvlačenje priznanja nastavljeno je objašnjavanjem, trenutno najaktuelnije „kesice„. „Svojevremeno sam bio u gradskom SUP-u, i tada mi se jedan inspektor, da mu ne pominjem ime, hvalio da on nikada ne udara, da ne koristi pendrek, ali da zato ima kesicu. Kada sam pitao kakvu, on je izvadio kesicu koja dole ima učkur. Objasnio mi je da se kesica stavlja žrtvi na glavu, zategne oko vrata i posle desetak sekundi odustaje od ćutanja. Ispričao mi je to, onako, nonšalantno, kao da je reč o nekom najobičnijem postupku. Mučenje strujom ušlo je u modu poslednjih nekoliko godina. Žice se vežu obično za prst jedne i druge noge i povremeno se pušta struja.“
PRAVNI LAVIRINT: Žrtve retko preduzimaju bilo kakve korake protiv počinilaca torture. Strah od odmazde dodatno otežava traženje „pravnog leka“.
Ako i posegnu za pravnim rešenjem, hvataju se u koštac sa izuzetno napornim i mučnim procesima, gde se odštete dosuđuju u prvom stepenu, a iznosi su mnogo manji od očekivanih. Prepričavanje doživljene traume iznova i iznova i šetnje po ročištima na kojima im se osporava to što govore, mnoge nateraju da dignu ruke od svega. „Novčana odšteta nije ništa drugo do sam čin priznanja da je država ili neki njen deo počinio nešto što nije u skladu sa načelima dobre prakse i dobrog postupanja prema ljudskim pravima. Bilo je čak slučajeva da su ljudi dobili dosuđenu odštetu, a da posle izvesnog perioda Vrhovni sud odluči da tu istu presudu poništi, da smanji iznos odštete i na kraju žrtva mora da vraća novac“, kaže za „Vreme“ Anika Krstić iz Internacionalne mreže pomoći (IAN), i sama žrtva policijske brutalnosti, koja se za naplatu svog duševnog i fizičkog bola bori još od 2000. godine.
Tužba Bojana Stojanovića, koja je u trenutku pisanja ovog teksta u fazi pripreme, odnosi se na traženje nadoknade za pretrpljeni fizički i duševni bol i strah. Njegov advokat, Žarko Petrović, kaže da je do sada bilo mnogo slučajeva da policajci koji su tukli ljude nisu nađeni. YUCOM je do sada na sudu dobio samo dva slučaja protiv države, i to na prvom stepenu. Odluka po žalbi se još čeka, a da počinioci nisu nađeni. U slučaju Bojana Stojanovića počinioci takođe nisu poznati. Jedini tragovi su registarske tablice dva policijska džipa kojima je interventna jedinica stigla na Banovo brdo i nadimci nekoliko policajaca, koji su napravili raciju u kafiću „Misoni“. „Policija bi, naravno, najviše volela da to može da se završi u okviru njihovog internog disciplinskog postupka, gde će nekome da smanji plate, što je i najčešće rešenje“, kaže Petrović.
POLITIČKA VOljA: I pored toga što je pojam torture vrlo jasno definisan (vidi okvir), kod nas se stvari i pojave još ne nazivaju pravim imenom, pa se zbog nepostojanja adekvatnog zakona ovakvi slučajevi i dalje podvode pod neka druga krivična dela. Sprečavanje torture uz pomoć valjanog zakona pitanje je, pre svega, političke volje. Kritiku ne treba uputiti samo policiji, već i zakonodavcu. Iako se, po mišljenju advokata, u policiji ipak nešto radi po ovom pitanju, problem je brzina rada kojom nevladine organizacije, najčešći inicijatori ovog pitanja, nisu zadovoljne. Posebna odeljenja policije koja se bave kontrolom zakonitosti rada, kao i posebni inspektori za ovakve slučajeve postoje, ali još nije poznato kakav je njihov učinak. Indicije da postoji dogovor između vrha policije i policajaca operativaca kojima je odobreno takvo ponašanje, nisu potvrđene, ali je zato neažurnost i neaktivnost policije očigledna. „Na Vladi je da napravi mehanizme sprečavanja takvog ponašanja policije, a na policiji da spreči eventualne osvete prema podnosiocima krivičnih prijava“, kaže advokat Petrović.
Da pravni sistem ponekad ume da funkcioniše, svedoči jedan gotovo usamljen primer policajca osuđenog na sedam godina zatvora zbog ubistva putnika u vozilu koje se nije zaustavilo, iako mu je on, navodno, dao znak da stane. Ako je obrazac pravnog sistema suđenje „ni po babu, ni po stričevima“, logično je za očekivati i poseban zakon posvećen kažnjavanju policijske brutalnosti.
Internacionalna mreža pomoći (IAN) je centar za pomoć žrtvama torture. Od septembra 2000. godine podržavan je i finansiran od strane Evropske unije. Sarađuje sa mnogim domaćim i inostranim vladinim i nevladinim organizacijama. Glavni ciljevi IAN-a su pružanje psihoterapeutske, psihosocijalne, pravne i medicinske pomoći žrtvama torture i članovima njihove porodice, kao i prevenciju torture i nasilja u našoj sredini putem podizanja nivoa svesti o nasilju i zloupotrebi ljudskih prava, telesnih i psiholoških. Zapošljava timove psihijatara, psihologa, socijalnih radnika i pravnika. U okviru IAN-a postoji i ambulanta Median. Preko 2000 klijenata je do sada dobilo pomoć ove organizacije. Većina njih su izbeglice sa Kosova i bivše SFRJ, koji su u zarobljeništvu bili podvrgnuti torturi.
Kada je reč o ponašanju grupe koja maltretira ljude, javlja se, po rečima psihijatra i psihoterapeuta Vladimira Miloševića, fenomen psihologije grupnog ponašanja ili čopora. „Za razliku od čoveka koji individualno donosi odluke o svom postupku i preispituje se, osoba koja se nalazi u grupi, čak i najobrazovanija, može da se ponaša psihotično“, objašnjava dr Milošević. „Bukvalno najgluplji nameće obrazac ponašanja. To se lepo videlo na demonstracijama. Grupa od pet, šest policajaca tukla je jednu osobu možda minut–dva i otišla. Onda je došla druga grupa policajaca, uradila isto, pa se pojavila treća grupa, videla ga da leži i takođe ga pretukla bez motiva. Dakle, grupa se ponaša po obrascu najniže strukturisanog. To je princip najprimitivnijeg. A kada se uplaši jedan, uplaši se cela grupa.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
