Zdravlje
Jo-jo efekat: Kad se telo seća gojaznosti
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
"Kad bi se pratila deca junaka serije Grlom u jagode o kojoj bi sad trebalo da se priča, ona su se verovatno razišla negde po svetu. Sigurno bi bar neki od njih išli iz partije u partiju, možda bi neko bio ratni profiter, švercovao benzin... Ljudi koji su videli moj najnoviji film Sjaj u očima kažu da je to treći deo serije, iako priča o potpuno drugim ljudima. Možda su u pravu", kaže Srđan Karanović
Ove nedelje, u 20 časova, RTS je na Prvom programu počeo da reprizira deset epizoda serije Grlom u jagode premijerno emitovane pre 28 godina. Grlom u jagode je jedna od najvoljenijih, najgledanijih i najboljih naših televizijskih serija. Napisali su je Srđan Karanović i Rajko Grlić, režiser je Srđan Karanović, direktor fotografije je Živko Zalar, kompozitor Zoran Simjanović, Bane Bumbar je bio Branko Cvejić, Uške – Aleksandar Berček, Miki Rubiroza – Miki Manojlović, Boca – Bogdan Diklić, Seka – Đurđija Cvetić, Goca – Gordana Marić, Lepa – Zlata Petković, Banetovi roditelji su bili Olivera Marković i Danilo Bata Stojković, a baka – Rahela Ferari.
Te, 1975. godine – da parafraziramo rečenicu koja je, uz Simjanovićevu muziku, postala zaštitni znak serije – počelo je emitovanje Grlom u jagode. To je priča o mladima, o svakodnevici Baneta Bumbara, njegove porodice i prijatelja od 1960. godine, kada je njemu bilo petnaest, do 1969. godine. „Od svih poslova koje sam ikada radio i kao reditelj i kao scenarista, ovaj sam najlakše dobio“, kaže Srđan Karanović. Scenario su Karanović i Grlić pisali godinu dana „uz asistiranje Branka Cvejića“, snimanje je počelo odmah posle toga, trajalo je sedam i po meseci, a emitovanje je počelo već tokom montaže.
BANE U PARTIJI: Tokom priprema postojala je strepnja kako će publika reagovati na priču „o malom, običnom čoveku, istina simpatičnom, i polutalentovanom za bilo šta osim za blagi put u konformizam“. Karanović podseća da se Bane „u desetoj priči trudi da uđe u partiju. I to bez ikakvih ideala, zato što to tako treba i tako mora, i što je to put da se uspe u životu.“ Serija je imala za to vreme neuobičajenu dramsku konstrukciju. Sve epizode su podeljene na priče povezane istom temom, prividno su sve različite, spojene melodramskom linijom trougla Bane–Goca–Uške. „Materijal za priče skupljali smo od raznih ljudi. Zalar je bio izvor za delove o gitari, Grlić i ja smo iskoristili bavljenje kinoamaterizmom, intervjuisao sam mog oca kako je živeo u šezdesetim, Zora Korać nam je pomogla o detaljima o Pešti i Novom Sadu, Cvejić je u starim brojevima ‘Politike’ nalazio vesti koje bismo ubacili kao caku u dijalogu. Modu smo pažljivo studirali i scenografiju. Mnogo truda smo uložili u traženje fiće koji se otvara na spolja, pa krimki, cipela sa specijalnim šniranjem, pa džempera od buklea. Ni do kraja snimanja nismo pronašli ispravan suprafon gramofon, a tako sam ga žarko želeo.“ Arhivski materijal i nabrajanje događaja važnih po tu godinu davali su seriji dokumentaran ton. „Ti važni događaji konfrontirani su sa Banetovom malom sudbinom. Na primer, nešto veliko se desilo, otvorena je hidrocentrala na Đerdapu ili nešto slično, a Banetov glavni problem je da li će ta i ta devojka da ga voli ili da li će da nauči da kliza, što je normalno: naši intimni životi traju i odvijaju se u senkama nekih velikih istorijskih događaja, ali ih mi ipak pamtimo po tim i takvim svojim malim dramama.“ Tokom snimanja promenjeno je 140 lokacija, dvadesetak dana snimalo se u Istri. „Uvek sam govorio da to nije serija nego film u nastavcima, zato što je rađena filmskom kamerom, kadar po kadar, ručno – kako se to kaže – što je teško napraviti i izdržati. Ali, lepo smo se družili i nekako s radošću sve to radili“, priča Karanović.
NOSTALGIJA ZA ŠEZDESETIM: Šezdesete su, petnaestak godina pošto su prošle, u seriji opisivane nostalgičnim bojama. „Nesvesno smo mistifikovali to vreme, pa ono deluje divno, božanstvano i bez problema. I mogu da kažem, iz današnje perspektive, da sam vrlo srećan što sam odrastao u tim šezdesetim godinama. Ne pamtim iz tog vremena nikakve političke pritiske ni na moje roditelje, ni na mene, ni na moje drugove. Vrlo skromno smo živeli, ali smo imali osećaj da stvari idu nabolje i oko nas i u nama, a to je fantastičan osećaj.“ Deveta epizoda se dešava 1968. godine, ali se studentske demonstracije ne pominju ni u arhivskom materijalu, obaveznom delu svake priče, iako postoje u scenariju. „To je jedini deo koji nam je, ako mogu tako da kažem, cenzurisan. Naime, snimili smo sedam minuta gde Bane odlazi na demonstracije i na kraju igra Kozaračko kolo, taj materijal nažalost nije sačuvan. I onda je neko, neću da imenujem zato što se ne sećam, na poslednjem gledanju rekao da izbacimo tih sedam minuta. A onda sam ja, iako nisam morao, u delu najavljenom rečenicom ‘Te 1968. godine…’, izbacio studentske demonstracije. Ako već ćutimo, odnosno lažemo, onda ćemo da lažemo do kraja. Neki su nas kasnije zbog toga napadali, ali sam smatrao da ako guramo glavu u pesak, treba da je guramo do kraja. Bilo je to vreme kad niko ništa nije zabranjivao, ali su zato govorili ‘neke budale će da kažu pa je zato bolje da to izbaciš’.“
JAGODE U GRLU: Deset godina nakon serije Srđan Karanović je snimio igrani film Jagode u grlu, nastavak o Banetu Bumbaru i njegovim prijateljima. „Javio se i u meni i u mojoj generaciji osećaj da dolazimo do nekog ćorsokaka, da počinjemo da šlajfujemo, da nestaju vera i nada u budućnost, da stvari ne idu nabolje, nego ili stoje ili propadaju. Ne zaboravite da je u tim godinama već bilo nestašica benzina, vožnji par-nepar, restrikcija struje, počele su blage i sitne, ali ipak zataškavane svađe između republičkih rukovodstava, osećalo se da se nešto teško iza brega valja. Mada se niko od nas nije usudio da to izrekne javno, čak ni tajno, osećaj mučnine zbog bezizlaza bio je grozan. Iz tog osećaja nastala je ideja da snimim film s istim junacima, ali potpuno suprotne atmosfere od one u seriji. I zbog toga sam bio grđen da sam ljudima uništio seriju, njihovu seriju. Međutim, kad god bi se taj film prikazao ne nekoj od televizija, neko mi obavezno kaže: ‘to je jedan od naših najboljih filmova, stvarno je od tada sve počelo, to si odlično uočio’. Mislim da je to moj najbolje režiran film. Nazivam ga filmom koji je krik, koji je vapaj. I ja sam taj vapaj pokazao.“ Treći deo, kaže Srđan Karanović, nemoguće je snimiti. „Kad bi se pratila deca junaka serije o kojoj bi sad trebalo da se priča, ona su se verovatno razišla negde po svetu. Sigurno bi bar neki od njih išli iz partije u partiju, možda bi neko bio ratni profiter, švercovao benzin… Ljudi koji su videli moj najnoviji film Sjaj u očima kažu da je to treći deo serije, iako priča o potpuno drugim ljudima. Možda su u pravu.“
I sad, posle 28 godina, da li ima tremu zbog gledanja serije drugim očima? „Ne, ali me zanima kako će sada da izgleda. Nikad, ni u najoptimističkijim trenucima, nismo sanjali da će ta serija toliko dugo da traje niti da će se pamtiti.“
„Izuzetno sam ponosan na tu seriju. Ja ne pripadam glumcima koji pričaju da im smetaju nadimci koje dobiju po likovima iz filmova ili serija, uopšte mi ne smeta što me zovu Bane Bumbar. Sad, na osnovu vremena koje je od tada prošlo, tvrdim da mi prija. Zato, zovite me Bane Bumbar do kraja života, i kad umrem zovite me Bane Bumbar. Kakvo mi se sad čini to vreme? Nerviraju me čiče koje pričaju da je u njihovo vreme bilo sve bolje, ali stvarno, verujte mi, u moje vreme je bilo nekako lakše i bolje, nismo imali bar ovaj teror koji se zove griža savesti. Zna se pred čim i pred kim. Tada je sve bilo izvodljivo čak i kad je bilo komplikovano. Onda mi nije ništa smetalo, ni da se presvlačim na ulici, a sad ne verujem da bih želeo tako nešto da uradim. Sad, kad u svojih 56 godina podvučem crtu, ispred nje je mnogo uloga, postao sam upravnik pozorišta, otvorio sam novo pozorište, a iza crte je serija Grlom u jagode – najdraže što sam uradio u životu. I drago mi je što se reprizira.“
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Flamingo-test, jednostavna vežba stajanja na jednoj nozi, može biti ključna za procenu telesnih promena povezanih sa starenjem. Koliko dugo možete da izdržite?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve