Odbojkaši su takvi: da bi se domogli vrha i na njemu održali trebalo je tišine, okupljanja asova, sezonske obnove snaga koje će ih jednom zameniti, stvaranje – i održavanje – zajedništva koje bez obzira na nesuglasice proizvodi „srećan brak“… I nešto kao kontinuitet osvajanja medalja.
Olimpijskim šampionima ne priliči drugo mesto u Svetskoj ligi – jer, po opštem mišljenju, drugo mesto se ne osvaja, već se gubi prvo. Neposredno pred evropski šampionat Odbojkaški savez menja selektora i stručni štab vicešampiona Svetske lige. Kaže se da je predsednik OSSCG Aleksandar Boričić presudno uticao, pozivajući se i na mišljenje reprezentativaca.
Novi selektor je Ljubomir Travica. Sa većinom reprezentativaca upoznao se u Italiji, u kojoj je – što kao igrač, što kao trener – boravio poslednjih dvadesetak godina. Afirmaciju je stekao u zagrebačkoj Mladosti, u ondašnoj Jugoslaviji, i kao „bronzani“ reprezentativac sa prvenstva u Parizu 1979. Potom je kao trener imao priliku da radi s odbojkaškim „vanzemaljcima“ u Ferari, Ređo Emiliji, Kataniji, Breši, Milanu, Montekjariju, Palermu i Parmi… I reprezentativcima koji su se zanatu učili kod Grozdanovića, Gajića i Vukovića. U trenutku kada je prelomio da trenerski ugovor potpiše s grčkim Olimpijakosom, Aleksandar Boričić ga angažuje i to – za sada je još neizvesno da li čini grešku – samo za predstojeće (sada u toku) evropsko prvenstvo. Travica, uprkos deminutivnom prezimenu, nije ni slab ni bolećiv, naprotiv: strog je, svestan sopstvenih kvaliteta, bez kompleksa i sklonosti da oprašta kiks. Ni igračima, ni stručnom štabu, a ni novinarima.
Reprezentacija je ista: Nikola i Vanja Grbić, Đula Mešter, Ivan Miljković, Goran Vujević, Andrija Gerić, Slobodan Boškan, Igor Vušurević, Vasa Mijić. Travica ništa nije promenio i, za sada, nema greške: tim igra sigurno, iz utakmice u utakmicu sve sigurnije. Kao maratonci našpanovani su za finiš, iako se za tu pobedničku postavu, sve mahom tridesetogodišnjake, još od Olimpijade u Sidneju govori kako im garancija ističe. A igraju kao da su na počecima karijera. I, ako je dopušteno prognozirati, već su u polufinalu – jer odbojkaška Grčka i Poljska u ovim postavama ne mogu da odigraju iznenađenje.
Do odlaska u štampu ovog broja „Vremena“, odbojkaši su pobedili sve što treba. Holandiju (3:1), nešto podmlađen tim koji nastoji da se sa trenutne sedme pozicije na svetskoj rang-listi vrati u vrh; pobeda je postignuta mirno, sigurno i gotovo rutinski. Zatim je dobijena Bugarska (3:0), koja svoj nagli uspon ka svetskom vrhu umnogome duguje Miloradu Kijcu, nekadašnjem treneru OK „Vojvodina“ (iz koje je potekla i nekolicina naših sadašnjih asova). Uprkos tome što su nas u Svetskoj ligi tri puta pobedili, Bugari na ovom prvenstvu nisu umeli ili nisu znali da tu psihološku prednost iskoriste. Ili im to nije dopustio Ivan Miljković (najverovatniji MVP šampionata). Vladimir Grbić vratio se u formu i sa „Kviskom“ (Vujovićem), Mešterom i Gerićem obezbedio neophodnu dozu optimizma za meč s Rusima, „finale pre finala“. Tako su ga, uostalom, ocenili selektori svih učesnika prvenstva, i to na zahtev čelnika Evropske odbojkaške federacije, pre no što je ono i počelo. Rezultat (3:1) i utakmica u celini potvrdili su prognoze, mada ima i skeptika koji ocenjuju da ćemo – ako do toga dođe – Ruse u finalu dobiti tek u taj-breku. Rusi su pokušali da meč dobiju atakujući na Miljkovića; ako do ponovljenog susreta u finalu prvenstva zaista dođe, pitanje je na koga će tipovati – i da li će eventualna promena taktike Miljkoviću omogućiti da se onako kako ume, ubitačno dakle, razmahne.
Dosadašnji tok prvenstva pokazuje da niko ne igra na „umiranje u lepoti“ i „utakmice za pamćenje“. Igra se po pravilu da – kako kaže Peđa Stojaković – „pobeđuje onaj ko da više koševa“. U tom pogledu, naš odbojkaški smeč ubedljiviji je od košarkaškog zakucavanja.
