Kumovi i mali Radojica

Prva novina na sudskom procesu grupi optuženoj za organizovani kriminal u Beogradskom okružnom sudu bila je najava sudskog stražara izrečena pri ulasku članova sudskog veća u prepunu sudnicu: Ustanite! Naravno, svi su ga bez reči poslušali i sačekali da se sudije smeste u stolice.

Zamenik specijalnog tužioca pročitao je optužnicu i predložio, kako se i očekivalo, da suđenje bude zatvoreno za javnost, za razliku od branilaca koji su se usprotivili tom predlogu u „interesu istine i objektivnog informisanja javnosti“. Predsednik specijalnog tročlanog sudskog veća sudija Zoran Tatalović, nakon kratkog većanja, saopštio je odluku sudskog veća: Odbija se predlog tužioca i suđenje će biti otvoreno za javnost, što ne znači da neće biti delova procesa bez publike.

Kao i pri ateriranju putničkog aviona kad putnici pozdrave uspešno spuštanje pljeskanjem, salom je odjeknuo aplauz. „Ovaj aplauz nije bio potreban i ako u publici bude još ovakvog reagovanja, biću prinuđen da isključim javnost“, rekao je sudija Tatalović i zamolio novinare da objektivno pišu, a ako neko to ne bude činio, biće isključen iz sudnice.

ĆUTANjE I REČITOST: Nikola Maljković, optužen da je 10. juna prošle godine na parkingu ispred hotela „Jugoslavija“ ubio policijskog generala Boška Buhu, nastavio je da se brani ćutanjem, što je učinio i u istražnom postupku. Sudu je priložio svoju pisanu odbranu: budući da po zakonu optuženi može pred sudom da govori ili da ćuti i da forma pisane odbrane nije predviđena, sudija je konstatovao da se Nikola Maljković brani ćutanjem. I Vladimir Jakšić je učinio isto što i njegov prethodnik. On je, inače, optužen da je učestvovao u atentatu i imao zadatak da prati buduće žrtve – Zorana Đinđića, Čedomira Jovanovića, Vojislava Šešelja i Jovicu Stanišića.

„Oni će progovoriti kad budu saslušavani svedoci koje ćemo pozvati“, objasnio je Borivoje Borović, advokat Nikole Maljkovića. „Dokazaćemo da je policija manipulisala glasovima prilikom svojevremenog prisluškivanja razgovora Nikole Maljkovića sa ostalim optuženima. Ljubiša Buha Čume biće svedok policijske manipulacije. Rečenice iz tih transkripata telefonskih razgovora, priloženih kao dokaz, uopšte nisu razumljive. Zbog mogućnosti da se tako nešto dogodi i pri davanju usmene odbrane pred sudom odlučili smo se na pisanu odbranu“.

Predsednik sudskog veća konstatovao je na to da se obojica brane ćutanjem. Za razliku od Maljkovića i Jakšića, Dragan Ilić Limar bio je više nego rečit pred sudom. „Jedva sam čekao na ovaj trenutak da kažem šta se sve događalo i ko je šta radio. Nisam bio član nikakve kriminalne grupe, kao što to piše u optužnici. Tvrdi se da sam se udružio sa Maksimovićem i ostalima. Maksimovića sam video prvi put pre 15 godina, s njim me je upoznao, sada već pokojni, moj kum Milan Đorđević Bombona, koji je doveo Maksimovića da bih mu opravio džip. Nikad nisam sa njim razgovarao o nečem drugom sem o automobilima.“ Sve u svemu, Ilić je „odgovorno tvrdeći“ negirao sve navode optužnice iznoseći do najsitnijih detalja svoju odbranu naučenu u pritvoru. O oružju nađenom kod njega kaže da ga je još 1996. ostavio Željko Ražnatović Arkan, koga je doveo njegov kum Bombona. Posle desetak dana su se vratili i najveći deo oružja odneli. „Ostale su dve zolje, jedan puškomitraljez koji je bio neispravan, kao i drugi puškomitraljez strane proizvodnje bez municije i četiri neispravne tromblon mine. To je istina, a ne ono što piše u optužnici. Za ostalo oružje, dva pištolja, karabin i malokalibarsku pušku, tri lovačke puške, imao sam uredne dozvole“, tvrdio je Ilić, koji je inače bio lovac. Međutim, što je mnogo, mnogo je, čak i za strastvenog lovca iz Belog Potoka. Taj detalj govori zapravo da je Ilić bio više nego dobar što sa policijom što sa kriminalcima. Vrhunskim, kao što je bio njegov kum. Zanimljivo je da o ubijenom kumu i Momiru Gavriloviću, koga je takođe poznavao, kaže da su „tragično nastradali“. Za Gavrilovića inače tvrdi da je bio i DB-ovac i pripadnik Arkanove garde. „Kod mene u lov su dolazili, kako obični ljudi tako i visoki funkcioneri, razni direktori i zvaničnici. Jedan od tih lovaca, sećam se, posle obavljenog telefonskog razgovora iznenada je napustio lov i objasnio da ga je hitno pozvala ministarka Rašeta na sastanak. Zajedno sa još dvojicom, koje takođe nisam poznavao, žurno su seli u automobil i otišli za Beograd.“ Sudsko veće je nepuna dva časa slušalo Ilića ne prekidajući ga nijednog trenutka u izlaganju prigradsko rečitim jezikom, na trenutke ubedljivim, ali ipak punom rupa kojima će se bez sumnje pozabaviti tužilac tokom procesa.

TANTAL I MALI RADOJICA: Ilić je prvi put bio uhapšen i priveden istražnom sudiji zbog nedozvoljenog posedovanja oružja. U krivičnoj prijavi protiv njega policija nije ni pomenula da je reč o organizovanom kriminalu i zločinačkom udruživanju. Pred istražnim sudijom sve je priznao, oružje je bilo oduzeto kao i pasoš, tako da nije bilo razloga za određivanje pritvora, pa je bio pušten na slobodu. Tada je nastala masovna povika na sudiju koji ga je pustio, uprkos činjenici da ni tužilac nije predložio određivanje pritvora. Ilić je potom bio ponovo uhapšen. O policijskog torturi Ilić je najduže govorio nudeći sudskom veću da pogleda hematome na njegovim leđima nastale još pre godinu dana. Pokazao je i svoje nadlanice sa vidljivim prelomima kostiju šake koje su mu naneli policajci udarajući ga čekićem po rukama. „Ubacili su me u gepek crnog automobila i odvezli u neku močvaru. Bacili su me bez reči u nju. Tukli me motkama i onesvestili. Jedan od njih, prilično visok čije ime ne smem da izgovorim, rekao mi je da ima odobrenje ministra Dušana Mihajlovića da me ubije ukoliko ne budem svedočio protiv Maksimovića. Nisam pristao uprkos tome što su me divljački sve vreme tukli i onesvešćivali. Ni Tantal ni mali Radojica nisu doživeli te muke… U policiji sede obični kriminalci i razbojnici, a ne policajci.“

Prema Ilićevom kazivanju, jedan od njegovih mučitelja bio je Slobodan Pažin, policijski funkcioner gradskog SUP-a, koji je uhapšen zbog umešanosti u ubistvo Zorana Đinđića. Optužen je da je štitio i obučavao pripadnike zemunskog klana kako da sakriju tragove zločina i savetovao kako da, koristeći stručne metode, ostanu neotkriveni. Njega i Milana Sarajlića, nekadašnjeg prvog zamenika okružnog tužioca, odbrana će predložiti kao svedoke. Teza advokata koji brane optužene jeste da je Pažin, koji je inače rukovodio predistražnim policijskim postupkom, učinio sve da zaštiti stvarne ubice Boška Buhe a krivicu svali na Željka Maksimovića i njegovu izmišljenu kriminalnu grupu. „Pažin je potpisao one montirane transkripte telefonskih razgovora“, kaže Borović. Iz Ilićeve odbrane pred sudom proističe da su zdušnu pomoć policiji u hapšenjima i zlostavljanju optuženih pružili pripadnici raznih kriminalnih grupa kako bi pokazali svoju privrženost raznim pažinima i ostalim problematičnim pripadnicima MUP-a i te kako umešanim u organizovani kriminal. Njihova imena će svakako biti pomenuta tokom procesa.