Hod po žici

U trenutku raspisivanja srpskih predsedničkih izbora, oni su svima garantovali neuspeh – onima koji učestvuju i onima koji apstiniraju. Prema podeli karata pred sam početak trke bio je realan rizik od toga da novi predsednik opet ne bude izabran, da predsednica Skupštine koja obavlja dužnost predsednika Republike bude smenjena, a da Skupština zapadne u još dublju krizu i opasno sporenje sa Ustavnim sudom Srbije, da se pojača socijalni pritisak na Vladu poljuljanog legitimiteta, da birači ne izađu i pokažu da Vlada nema uticaja, da birači izađu na birališta i daju glas kome god. Suma sumarum, da se produbi i iskomplikuje već komplikovana kriza…

Nedelju dana posle raspisivanja predsedničkih izbora u Srbiji čekalo se da li će DOS ispuniti uslove svog potencijalnog predsedničkog kandidata profesora Dragoljuba Mićunovića. Lapidarno je saopštavano da nema mnogo prostora za pogađanja.

U poslednjem trenutku, kada je ovaj tekst već prelomljen, sa sastanka DOS-a došla je vest da je sporazum postignut, ma šta to značilo.

Na početku izbornog procesa 2003, profesor Mićunović bi mogao biti pred težim izazovom od onoga koji je imao Miroljub Labus, kandidat kog je 2002. podržavao najveći deo vladajuće koalicije. Profesor Mićunović – kao i Nebojša Čović i Miodrag Isakov, članovi DOS-a – tada je podržao kandidaturu Vojislava Koštunice, ali ipak je Labus imao veće parče tla pod nogama, imao je podršku G17 plus i DS-a i ostalih članica DOS-a, kao i podršku Vladi naklonjenih medija. Sada je G17 plus, sa znatnim uticajem u biračkom telu, protiv tih izbora i dobija nekoliko rundi protiv Vlade. U okviru sadašnje koalicije, DHSS osporava predsedničke izbore, a SDP se očito i vidljivo koleba. Labus je imao protiv sebe veoma jakog Koštunicu i relativno jakog Šešelja, a profesor Mićunović bi mogao imati znatno slabijeg Tomislava Nikolića. To znači da bi profesora Mićunovića čekala teža bitka za preskakanje cenzusa. Uz to, kritike na račun Vlade išle bi na njegov raboš kao onomad na Labusov.

Malo kome može biti jasno zašto je DOS ušao u te izbore ne otklonivši tako krupnu prepreku, zašto je svom profesoru s ljubavlju toliko otežao startnu poziciju.

ZAKON: Jedno je sigurno, v.d. predsednica Republike Nataša Mićić postupila je ispravno što je te izbore konačno ipak raspisala, s obzirom na to da Srbija već duže vreme nema predsednika, da je Ustavni sud upozoravao na neodrživost stanja, budući da je, na kraju krajeva, i sa zakašnjenjem, presudio da je neustavna ona zakonska odredba koja predsedniku daje pravo da razmišlja umesto da ga obaveže na raspisivanje izbora.

Problem je u tome što su ti izbori, koji su morali da budu raspisani, došli ipak nekako „iznenada“, bez adekvatnih zakonskih i političkih priprema.

Ovo je treće raspisivanje izbora od strane predsednice Skupštine Nataše Mićić, koja je na to mesto došla posle rascepa DOS–DSS i ostavke Dragana Maršićanina u januaru 2002. Njen položaj i činjenica da nije umela da iskoristi snagu institucije koju je obavljala (Ljiljana Baćević) učinili su da nijedan od ovih postupaka nije bio korektan. Nedovoljno široke konsultacije, izmene pravila u toku utakmice itd…

Ona je i prošle godine poslušala odluku predsedništva DOS-a i 18. jula 2002. bez konsultacije s poslaničkim grupama i bez neophodnih zakonodavnih priprema raspisala izbore za predsednika Republike pet meseci pre isteka mandata aktuelnog predsednika. U tadašnjem natezanju vladajuća većina bila je prestala da se inati sa ustavnim sudstvom i pristala je da vrati mandate DSS-u koje je nekoliko meseci pre toga oduzela isključivši ovu partiju iz DOS-a. Nisu, međutim, hteli da prilagode izborno zakonodavstvo, nameštajući pravila tako da ostane giljotina visokog cenzusa. Posle neuspela dva kruga predsedničkih izbora odlazeći predsednik Milutinović potpisao je zakon izglasan u Skupštini, zakon koji njegovoj naslednici daje pravo da u slučaju neuspeha predsedničkih izbora nedefinisano „odlučuje“ o raspisivanju novih predsedničkih izbora.

Za odluku v.d. predsednice o odlaganju odluke opravdanje je nalaženo u činjenici da je postojala obaveza da se u roku od šest meseci srpski ustav usaglasi sa Ustavnom poveljom SCG. Taj rok je, bez pristanka ikoga van DOS-a, produžen od Preobraženja 2003. do Sretenja gospodnjeg 2004, mada nije jasno ni ko će taj ustav predložiti, s obzirom da je Ustavna komisija zapala u krizu posle izlaska DSS-a, niti ko će ga izglasati, s obzirom na to da Administrativni odbor pod predsedništvom Boška Ristića odbija da sprovede odluku Ustavnog suda o vraćanju mandata pa Skupština liči na Cvetkovu pijacu. Nije jasno ni kako će taj ustav biti referendumski potvrđen ako ga osporava veći broj uticajnih stranaka. Reviziona ustavna klauzula je inače ublažena tokom vanrednog stanja – što takođe može da bude problem.

ZABORAVljENA ISKUSTVA: Novi ciklus predsedničkih izbora 2003. počinje u prilično haotičnoj atmosferi i institucionalnoj proizvoljnosti.

Od uvođenja višestranačkog sistema, tokom četiri predsednička mandatna perioda, bilo je devet pokušaja da se izabere predsednik – 1990, 1992, 1997. (četiri), 2002. (tri).

Prvi mandat ‘90, koji je Slobodan Milošević osvojio uz prikupljanje podrške 3.285.799 glasača (koja je jednaka sadašnjem cenzusu), skraćen je pod pritiskom opozicije, Vuka Draškovića, 9. marta, Vidovdanskog sabora, Beograda „koji liže sladoled“ i zapadnih sila. Drugi, onaj iz 1992, ostao je u istim rukama posle tzv. sudbinskih izbora (Milošević–Panić). Treći je praktično poklonjen Milutinoviću posle četiri kruga predsedničkih izbora, u onoj „crveno-crnoj trci istih“ posle sloma koalicije Zajedno i slavne zimske revolucije 1996/97, bojkota Vuka Draškovića od strane dela opozicije itd…

Treći mandat, 2002, ostao je nepopunjen posle rascepa DOS-a i „bitke na dva fronta“ (Koštunica–Labus, Koštnica–Šešelj). Izbore su zapravo „poništili“ pasivni birači crveno-crne koalicije jer su Koštunica i Labus pokupili 2.979.254 glasa, pola miliona glasova više nego što je bilo potrebno za obaranje Slobodana Miloševića 2000, dok je Šešelj uspeo da sakupi tek nešto manje od trećine nekadašnjih glasova koje je sakupljao Slobodan Milošević.

Pobednička koalicija iz 2002, zabavljena unutrašnjim sporom, igrala se institucionalnom krizom i nije blagovremeno povukla najjednostavniji potez, nije ukinula cenzus od 51 odsto birača, što su diskretno preporučivali i članovi Međunarodne misije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (PSSE) i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), pre godinu dana, 30. septembra 2002. Uz pohvale izborima oni su tada primetili da su i dalje prisutni nedostaci prouzrokovani izbornim zakonodavstvom nasleđenim od prethodnog režima, a kao posebno problematičnu ocenili su zakonsku odredbu po kojoj je na izbore potrebno da izađe „50 odsto plus jedan“ biračkog tela. Zapadni predsednički izbori (Francuska) ne poznaju to ograničenje. Crna Gora ga se odrekla. Ima ga još Makedonija.

Vladajuća većina je, kako izgleda, verovala da će relativno lako „ukinuti“ opšte predsedničke izbore, o čemu govori i činjenica da predsednički izbori i nisu predviđeni u ovogodišnjem budžetu. Računala je da će uspeti da obezbedi skupštinsku većinu do kraja vladinog mandata, a ostalo je nije interesovalo.

Činjenica da bi novi neuspeh predsedničkih izbora vodio daljem obesmišljavanju neposrednog izbora predsednika i da bi doveo do toga da se predsednik ubuduće bira u parlamentu možda je predstavnicima vlasti izgledala kao dobar taktički potez, kako to procenjuje Slaviša Orlović s Fakulteta političkih nauka. Taj taktički potez, međutim, indukuje mnogo teže strateške probleme.

Pripadnici vladajuće većine nisu na vreme primetili da je Koštunica, njihova opsesija u dugom periodu, izgubio interesovanje za funkciju predsednika i da se koncentrisao na parlamentarne izbore. Oni su bili zabavljeni i sukobom sa svojim kandidatom s prošlih predsedničkih izbora, koji šansu vidi pre svega u parlamentarnim izborima koje vlada ne želi po cenu diskreditacije parlamenta.

POIGRAVANjE: Ustavni sud Srbije je i dalje ignorisan od strane Administrativnog odbora Skupštine Srbije. Kao što je poznato, još 27. maja ove godine Ustavni sud proglasio je neustavnom odredbu 88. člana Zakona o izboru narodnih poslanika kojim je propisano da stranke ili koalicije raspolažu poslaničkim mandatima. Sud je tada zaključio da poslanici koji su na osnovu te odredbe ostali bez mesta u parlamentu mogu u roku od šest meseci da zahtevaju da im se vrati mandat. Trojica nekadašnjih poslanika Pokreta za demokratsku Srbiju, isključeni iz poslaničkog kluba zbog prelaska u Narodnu demokratsku stranku – Vojkan Tomić, Predrag Bajčetić i Boris Karaičić – najavljuju da će Ustavnom sudu Srbije podneti pojedinačne zahteve za vraćanje mandata pošto nadležni organi Skupštine Srbije ne sprovode odluku a vlada se, kako kažu, proglasila nenadležnom pozivajući se na ustavne odredbe o podeli zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, uz dodatno podsećanje da je „postupak u toku pred Administrativnim odborom Skupštine Srbije“.

Predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić je više puta javno konstatovao da sud ima mehanizme da sprovede svoju odluku o vraćanju mandata grupi republičkih poslanika, ukoliko to ne učini parlament koji je za to nadležan ili vlada. Ustavni sud može da naloži povraćaj u pređašnje stanje, ali i za sprovođenje takve odluke – prema mišljenju Momčila Grubača, bivšeg predsednika Saveznog ustavnog suda – nadležna je opet vlada, mada procedura nije najjasnija.

Ponavlja se atmosfera iz leta 2002, kada su skupštinski funkcioneri nipodaštavali savezni ustavni sud.

Predsednik Ustavnog suda okarakterisao je kao potpuno neosnovanu, neodgovornu i zabrinjavajuću tvrdnju predsednika Administrativnog odbora Skupštine Srbije Boška Ristića da predsednik Ustavnog suda vrši pritisak na parlament. Kaže da javno podsećanje na neizvršenu obavezu parlamenta da sprovede odluku Ustavnog suda ne samo što nije pritisak na parlament već je i pravo i obaveza Ustavnog suda i njegovog predsednika. Posle toga Ristić nalazi novu soluciju i poziva stranke koje su oduzele mandate poslanicima da ih vrate i spisak dostave Administrativnom odboru.

USTAVNA BLOKADA: Duboka institucionalna kriza s elementima samovolje i „ping-pong dipomatije“ oslikava se i u ovom i drugom važnom ustavnom slučaju. Predsednik Ustavne komisije Vladan Batić traži od Administrativnog i Zakonodavnog odbora Skupštine Srbije da se omogući rad Ustavne komisije u „okrnjenom sastavu“ i donošenje novog ustava Srbije. Zbog toga što je DSS napustio Komisiju, a i zbog pasivnosti nekih drugih članova Komisije, on traži da nadležni odbori ocene da li je moguće da se za donošenje odluka Ustavne komisije primeni odredba Poslovnika Skupštine Srbije po kojoj je za svaku odluku dovoljan broj glasova većine prisutnih na sednici, ukoliko je na sednici prisutno više od polovine članova Komisije. To znači da ustav može predložiti polovina od polovine od ukupno 27 članova, to jest samo osam poslanika. Odgovaraju mu „može, samo rokaj“, mada je jasno da to nikuda ne vodi.

Osta je nerazrešen i skandal vezan za izbor guvernera NBS. Pitanje da li je Neda Arnerić bila prisutna tokom glasanja na sednici održanoj 21. jula ili je bila u Bodrumu, zamenjeno je pitanjem da li Dragan Rafailović, poslanik vladajućeg DHSS-a, ostaje pri tvrdnji da ni on u vreme glasanja nije bio prisutan, te da dakle nije bilo 126 poslanika.

Pokušaj Nataše Mićić da putem „zamolnice za mišljenje“ skine ovaj neprijatni skandal s pleća skupštine propao je jer se Ustavni sud proglasio nenadležnim. Skupština će po svoj prilici morati da poništi sopstveno glasanje i da glasa ponovo.

Pitanje je kako će to glasanje proći pošto ga stiže glasanje o poverenju predsednici Skupštine Nataši Mićić. DSS najavljuje da će glasati za predlog socijalista i radikala da se smeni predsednica Skupštine Nataša Mićić zbog kršenja Ustava.

Šta će biti ako taj projekat propadne? Nedavni stav Ustavnog suda očito obavezuje predsednika Skupštine da, u slučaju da predsednički izbori propadnu zbog nedovoljnog izlaska birača, odmah (što znači u roku od 60 dana) raspiše nove izbore. To bi dalje značilo da bi već polovinom januara morao da bude održan novi izborni turnus.

Iz gužve u Skupštini proizlazi i pitanje ko bi te ponovljene izbore mogao raspisati. Prilično je jasno da sporenja u Ustavnoj komisiji dovode u pitanje svečano najavljeni ustavni referendum za Sretenje 15. februara. I u slučaju da bude izabran sredinom novembra, i u slučaju da klapa padne u drugom krugu prvog turnusa (30. novembra), pa i u slučaju da pobedi u januaru 2004, novi predsednik bi u malo verovatnom februarskom izglasavanju ustava ostao da visi u praznom prostoru. Dobro, ustavnim zakonom bi moglo da se propiše da taj predsednik odradi čitav mandat a da izbori po novom ustavu uslede kasnije. Za sve je potreban džentlmenski dogovor ključnih aktera koji je u trenutku raspisivanja izbora izgledao malo verovatan. Ako bi ostavili novoizabranog predsednika u stolici, morali bi da mu daju prostor za samostalnu ofanzivu, a to možda znači da može da izađe u susret zahtevima opozicije za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Vladajuća većina to očito ne želi.

Pošto Ustavna komisija najavljuje promene i u načinu izbora i u ustavnim kompetencijama budućeg šefa države, neki hroničari pretpostavljaju da bi odlučivala situaciona logika – ako predsednik ne bude izabran na upravo zakazanim izborima (16. ili 30. novembra), tako nešto se verovatno neće dogoditi ni na novom izjašnjavanju u januaru, vlada će nastaviti da vlada i praviće se nevešta.

Ako bi od naroda izabrani predsednik bio predstavnik skupštinske manjine, većina bi verovatno izabrala novog iz svojih redova. To bi moglo provocirati nove napetosti.

Ako ni na sledećim izborima narod ne bude izabrao predsednika, i ako skupštinska većina odbrani Natašu Mićić i ako skupštinska većina bude ignorisala preporuke Ustavnog suda, ona bi mogla da produži mandat sve do redovnih izbora. U tom slučaju Nataša Mićić bi i dalje predstavljala vladin gromobran i bila bi pod velikim ličnim pritiskom.

POGREŠAN RAČUN?: Sociolog i politički analitičar Slobodan Antonić piše za „Analitički servis“ Medija centra kako je naivno verovanje da će DSS i G17 plus mirno sedeti i posmatrati takmičenje Mićunovića i Nikolića u retorici na temu „državničkih pitanja“, čekajući da se završi dvomesečna kampanja da bi se ponovo aktivirali; to je potpuno naivna predstava. Tom delu opozicije je više nego jasno da ako ne želi da bude marginalizovan, onda mu ne preostaje ništa drugo do da sa još većom žestinom jurne na vlast – potkopavajući vladu u parlamentu, zahtevajući skupštinske izbore ili otkrivajući nove afere.

Umesto zamajavanja javnosti pseudoizborima i umesto privremene pacifikacije opozicije, vlast lako može da, kao rezultat, dobije – ozbiljan simbolički poraz na glasanju i još uporniju, žešću i opasniju opoziciju, upozorava Antonić, koji procenjuje da je odnos antivladinih i provladinih glasova prošle godine bio 2:1, a da je sada možda 3:1

U prvim stranačkim reakcijama ova Antonićeva pretpostavka se potvrđuje. Srpska radikalna stranka izjavljuje da oni koji pozivaju na bojkot predsedničkih izbora u Srbiji pokušavaju da „dosovsku vlast spasu neminovnog poraza“. SRS, koji ima predsedničkog kandidata, takođe traži hitno raspisivanje i parlamentarnih izbora na svim nivoima, tvrde da bi u slučaju uspeha njihovog kandidata to brzo iznudili. Stranka srpskog jedinstva odlaže odluku o tome da li će učestvovati ili bojkotovati, u svakom slučaju traži raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

DSS najavljuje da će 6. oktobra započeti kampanju za parlamentarne izbore u svim opštinama u Republici, s ciljem da građanima objasni neophodnost raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Građani će biti pozvani da potpisom iskažu podršku zahtevu DSS-a za raspisivanje prevremenih izbora, ali to neće biti peticija, već anketiranje građana i ispitivanje njihove volje.

DSS ne podržava predsedničke izbore, samim tim ne daje podršku predstavniku DOS-a, iako je u trenutku kada to saopštava verovatan kandidat Dragoljub Mićunović, koji je podržao Koštunicu 2002. i kome oni džentlmenski duguju…

G17 plus drži gard protiv izbora, kao i Otpor. Nova Srbija poziva stranke nacionalno-demokratske orijentacije da istaknu zajedničkog kandidata. Velimir Ilić najavljuje kandidaturu i takođe traži parlamentarne izbore.

Slaviša Orlović s Fakulteta političkih nauka predviđa da se do kraja izbora mogu očekivati permanentna kampanja i produbljavanje sukoba. On upozorava da ne treba zaboraviti ni važnost međunarodnih faktora koji su se već iskazali kao značajan arbitar i presuditelj nekih domaćih sporova. Primećuje da međunarodne organizacije, na primer, nisu mnogo pritiskale da se ukloni cenzus od 51 odsto, možda i zbog straha da se ovde ne povampiri neki crveno-crni predsednik, pa mu visok cenzus dođe kao osigurač…

Kao odgovor na javnomnjenjska zapažanja kako dve trećine birača traže izbore trebalo je da posluže predsednički izbori bez rezultata. To zvuči kao loš vic jer je očito da se traže parlamentarni izbori. Odbrana vladajuće većine parlamentarnom trgovinom, ubeđivanjem, zavođenjem i ignorisanjem elementarne logike pokazuje se kao loše i kontraproduktivno sredstvo.

Na početku predsedničke trke izgleda da je uticaj na birače onih političkih aktera koji osporavaju svrsishodnost upravo raspisanih izbora (DSS, G17 plus, Otpor) i traže parlamentarne veći od političkog uticaja onih koji ih opravdavaju, a parlamentarne odlažu. Kad počne kampanja, ta slika bi se mogla izmeniti samo podvigom.

Sažimajući sve kockice te komplikovane situacije, Ljiljana Baćević iz Centra za politikološka istraživanja Instituta društvenih nauka kaže kako na početku izbora izgleda kao da zasad nema dobrog rešenja.

DOS možda ima neke karte u džepu, koje bi, uz izvesne rizike, dale šansu njegovom kandidatu da pobedi. Ta karta se zove snižavanje cenzusa. Oni bi uz optužbe za cinično menjanje pravila u toku utakmice, uz neku najavu rekonstrukcije vlade itd., možda unekoliko amortizovali efekat bojkotaške propagande, a mogli bi da na radikalskoj opasnosti mobilišu javnost da glasa za njihovog kandidata. Radikalnija optužba je da se privhati predlog profesora Mićunovića o održavanju novog okruglog stola. Za to je verovatno kasno. Zašto to nije urađeno pre raspisivanja izbora? Osnovna dilema od 1990. u političkom životu Srbije – prvo ustav ili prvo izbori – sada se okreće u loš odgovor – ni ustav ni izbori, već nešto treće, konstatuje Slaviša Orlović. To treće poprilično liči na haos i konfuziju.