Nekada davno, 750. godine p.n.e., većina transakcija obavljala se u metalnim apoenima, i tako je bilo sve do pojave papirnog novca. U savremenom svetu koji više ne koristi ni papirni novac, bankarske usluge postale su još sofisticiranije: računari i napredna elektronska komunikacija udružuju se da bi se novac trošio na najbrži mogući način. Sve što vam je danas potrebno jeste parče plastike – ceo svet možete da proputujete a da vam skoro uopšte ne zatreba papirni ili metalni novac.
Metalni novac je u opticaju već oko 3000 godina. U staroj mediteranskoj civilizaciji biti bogat značilo je imati puno ovaca ili krava koje su bile predmet trampe. Mnoge reči za metalni novac vuku poreklo iz životinjskog carstva: od latinske reči pecus (stado, čopor) nastala je engleska pecuinary (novčani, novčan); od grčke reči talatan (kravlja koža) nastala je engleska talent (specifična vrednost, u zlatu ili srebru); engleski termin za berzu i tašnu (bourse & purse) potekle su od reči byrsa što je sinonim za kravlju kožu, dok je engleska reč salary (plata) izvedena od latinske reči salt (što znači so) kojom su bili plaćeni rimski vojnici; reč pound (engl. funta) potiče od latinske reči za težinu pondus, a čak i simbol za englesku funtu izveden je od latinske reči libra.
OD DOBARA DO METALA: Značenje izreke „novac ne raste na drveću“ potpuno je jasno za onoga kome je poznata činjenica da su Arapi nekada koristili pasulj, ili na arapskom qirat (odatle reč karat), kao monetu. Poljoprivredna dobra u prošlosti često su korišćena umesto novca, a postoji podatak da stanovnici majušnog ostrva u Atlantskom okeanu Tristan da Kunha i danas izjednačavaju dva paradajza sa penijem! Nanizane i probušene školjke, staklene perlice, pera, vilice od ajkule i zubi od morža, pa čak i kameni točkovi od dvokolice korišćeni su kao sredstvo plaćanja. Međutim, pravi razvitak novca počeo je onog trenutka kada je metalna varijanta poljoprivrednog ili upotrebnog predmeta počela da zamenjuje stvarni objekat trgovine.
Najstariji metal koji se koristio za izradu novčića je bakar. Engleska reč copper, što znači bakar, potiče od grčke reči copros, što znači balega ili izmet, po čemu je zemlja Kipar dobila ime. U toj zemlji je pre 5000 godina otkriven rudnik bakra koji, pomešan sa kalajem pronađenim u Kornvolu u Engleskoj, daje bronzu. Bronza se za izradu novčića koristila u Engleskoj, a postoje podaci da su stari Rimljani koristili neobrađeno bakarno grumenje koje su zvali aes rude. Mnogo pre pojave hrišćanstva, u Kini su počeli da ulaze u promet mali bakarni ili bronzani diskovi sa kvadratnom rupom u sredini imali su funkciju novca. Izgled i vrsta metalnog novca utemeljeni su 620. godine n.e., i zadržali su se sve do 1920. godine, što predstavlja svojevrstan rekord u (dugo)trajnosti novca. No, vrednost ovog novčića nije bila velika što je dovelo do njegove velike produkcije radi zadovoljenja tržišta. U Švedskoj se od 1644. do 1768. trgovalo teškim i kabastim bakarnim novcem, i pretpostavlja se da je neadekvatna veličina ili vrednost novca motivisala Šveđane i Kineze da počnu da proizvode papirni novac. U ostalim delovima sveta za izradu novca najviše je korišćeno gvožđe. U staroj Britaniji i Grčkoj funkciju novca imale su neobrađene šipke ili poluge od gvožđa, a u zapadnoj Africi je kissi (mali gvozdeni novčić sa „krilcima“) korišćen do početka XX veka.
ŽIG, GLAVA I PISMO: Metalni novac je u trgovinsku razmenu uveden u staroj Grčkoj najmanje 1000 godine p.n.e. Čisto zlato nije bilo praktično koliko njegova legura sa srebrom, poznata kao „elektrum“ (ćilibar) ili „zlato bez sjaja“. Na početku je oznaka kvaliteta i težine novčića imala formu ličnog žiga udarenog slomljenim noktom na grumen metala koji ostavlja karakterističan, zupčast otisak. Međutim, u Evropi i na Bliskom istoku uskoro su se pojavile posebne naprave za vrednovanje novca kojima je postignuto da žig kvaliteta i čistoće novčića zauzme celu jednu njegovu stranu, dok je istovremeno novčić postao tanji i okrugliji.
Do 630. g. p.n.e. prvi primitivni otisci nokta razvili su se do prepoznatljivog motiva: glave lava, simbola Mermnad dinastije koja je vladala na teritoriji današnje Turske, prve poznate „glave“ na poleđini novčića. U početku je druga strana novčića, tzv. pismo, bila bez ikakvih motiva, potpuno prazna. To su tzv. jednostrani novčići. Postepeno se razvijala i preteča jednostavnog kalupa za izradu „pisma“: trgovci su gravirali znak na glavi čekića ili parčetu gvožđa. Do četvrtog veka n.e. ceo civilizovani svet upotrebljavao je metalni novac – svako kraljevstvo, grad i starešina imali su sopstvene karakteristične serije.
Od čega se prave
Osnovni metali za izradu metalnog novca koji se od davnina koriste jesu zlato, srebro i bronza (bakar); njihove kolekcionarske oznake su AV, AR i AE (od latinskih reči aurum, argentum i aes). Osnovne tehnologije pravljena metalnog novca su livenje i kovanje.
ZLATO: Zlatnici su prvobitno bili kovani od skoro potpuno čistog zlata, od 23,5 karata. Moderan ekvivalent tom kvalitetu su novčići „tri devetke“ (čistoće .999) i ovako čist zlatan novac može da se nađe među kanadskim zlatnicima u obliku javorovog lista. Kanadska kraljevska kovačnica izbacila je 1984. godine novčiće sa „četiri devetke“ i ispostavilo se da su previše mekani. Kralj Henri je u Engleskoj je 1526. godine koristio 22-karatno zlato (tzv. krunsko zlato sa ružičastim prelivima). Kasniji britanski monarhisti koristitili su zlato velike čistoće za reprezentativne uzorke, dok je „krunsko zlato“ svakodnevno bilo u opticaju. Britansko zlato tradicionalno se meša sa bakrom i otud taj crvenkasti preliv, dok je u drugim zemljama u upotrebi legura sa srebrom.
SREBRO: Ovaj metal je u svom najčistijem obliku, slično kao i zlato, bio previše mekan za izradu metalnog novca. Najčistije srebro (čistoće .958) koje se moglo pronaći u srednjovekovnoj Evropi poznato je kao „kralj srebra“, ali se retko upotrebljavalo za izradu metalnog novca. U Engleskoj je pravljena legura od 92,5 odsto srebra i 7,5 odsto bakra – od ove mešavine pravljeni su srebrni peniji koje su tada nazivali easterlings. Henri VIII je i u ovom slučaju smanjio procenat srebra u leguri sa bakrom – njegov novac je sadržao .333 srebra i dobio je nadimak „bakarčići“. Meksikanci drže rekord u čistoći srebra: pezosi koji su bili u opticaju od 1957. do 1967. bili su sto posto čisti!
BAKAR: Bakar i njegove legure u širokoj su upotrebi od davnina – od Zapadne Evrope odakle je potekao, preko Vizantijskog carstva do Dalekog istoka. U šesnaestom veku, bakarni novac je ponovo izbio na površinu u Evropi: engleski kralj Džejms I odobrio je licencu za kovanje bakarnog novca 1613. godine, a čist bakar je korišćen u ovoj zemlji kao pomoćni kovani novac do 1860. kada ga je zamenila bronza. Od legure cinka i bakra („bath metal„) iskovani su novčić od pola penija u Irskoj i peniji na Čovekovom Ostrvu 1734. godine. Legura bakra (78 odsto) i kalaja (22 odsto) dobijena livenjem crkvenih zvona („bell metal„), kao i legura bakra (90 odsto) i (kalaja 10 odsto) pod imenom „gunmetal“ koristila se za izradu novca u Irskoj sve do 1690. godine.
PLATINA: Platina se koristila u Rusiji za izradu metalnih rubalja u periodu od 1826. do 1845. godine. Šezdesetih godina prošlog veka pojedine države, kao što su Sijera Leone i Tonga, proizvodile su platinaste novčiće, a 1983. godine nastala je prva svetska platinasta poluga na Čovekovom Ostrvu. Jedan od metala iz ove grupe – paladijum – povučen je iz opticaja 1966.
NIKL: Ovaj metal ušao je u upotrebu u III veku p.n.e. i koristio se do XIX veka, kada su iskovani centi „leteći orao“ (1856-1858) i „indijanska glava“ (1859-1864) od legure bakra i nikla. Ova legura je korišćena u Sjedinjenim Američkim Državama pri izradi novčića od tri i pet centi; novčić od pet centi i dalje postoji i poznat je kao „nikl“. U periodu od 1942. do 1945. godine nikl je zamenjen bakrom, srebrom i manganom, a u svom čistom obliku korišćen je u mnogim zemljama: u Švajcarskoj, Austriji, Avganistanu (u leguri sa čelikom).
GVOŽĐE: Korišćen je u Kini (1851-1861) i Japanu, a bio je u opticaju i u raznim delovima Afrike u XIX veku. U Evropi je bio popularan tokom Prvog svetskog rata – Norvaška i Danska proizvele su tzv. lakovani gvozdeni novac, dok je Švedska izbacila gvozdeni novac s niklovanom pločom 1917. godine. Vid nerđajućeg čelika koristio se u Italiji za kovanje novca do 1939. godine.
CINK: Najzastupljeni je bio u Aziji u XIX veku, a u Evropi se prvi put pojavljuje u Čehoslovačkoj (1923-1925). Za vreme Drugog svetskog rata korišćen je u zemljama pod nemačkom okupacijom, a u Kanadi i SAD pojavljuje se u legurama – 1943. godine u Americi izbačen je pocinkovan čelični cent. U Narodnoj Republici Kini jiao novčići iskovani su od legure cinka i bakra.
KALAJ: Imamo ga u Engleskoj: ¼ penija od 1684-1692), ½ penija 1685-1692; u Kini (pewter – legura sa olovom). Keltska plemena u prehrišćanskom periodu koristili su mešavinu srebra, bakra, cinka, kalaja i olova (potin) sa dodatkom zlata. Slična mešavina pronađena je i u aleksandrijskim tetradrahmama.
ALUMINIJUM: Aluminijum se prvi put pojavio na tržištu kovanog novca 1907. godine u Africi – iskovani su novčići od deset penija i pola penija, a 1908. zamenjen je legurom bakra i nikla. Između dva svetska rata aluminijum se koristio u Nemačkoj i Rumuniji. Ekspanzija ovog metala nastupila je 1938. godine kada je jeftino proizveden mali novčić za široku upotrebu. Legura sa bronzom koristila se u Francuskoj i Istočnoj Nemačkoj.
NEMETALI: Tokom i odmah posle Prvog svetskog rata nekoliko evropskih zemalja počelo je sa izdavanjem serije nemetalnog novca u okruglom, oktagonalnom i kvadratnom obliku. Za vreme monetarne krize u Nemačkoj koja je potom nastupila u Majsenu napravljeni su novčići od porcelana (Tajland je imao porcelanski novac u XIX veku). Za novac od slonovače sa Kokosovih ostrva može da se kaže da je prototip današnjeg plastičnog novca, platnih kartica, a drveni novčići koji su se pojavili u SAD u vreme depresije preteča su bonova – delili su ih nezaposlenima koji su time plaćali stanarinu i hranu.
Oblici i veličine
Najraniji metalni novčići imali su nepravilne oblike: loptast, u obliku pasulja ili metka. Na Dalekom istoku kovani novac ponekad je uzimao obličje broda, a najekscentričniji novčić napravljen je u Rusiji u XIV i XV veku kao pretača današnje kopejke – srebrna žica dengi. Mnogi srednjovekovni novčići bili su konkavnog ili kupastog oblika, a najpoznatiji novčić iz tog perioda je zlatna nomisma.
KVADRATNI: Najpopularniji oblik od prehrišćanskog perioda do današnjih dana. U poznom srednjem veku mnoge germanske i skandinavske zemlje izbacile su novčiće u obliku romboida, poznate kap klipping. U dvadesetom veku Sri Lanka, Holandija, Burma, Filipini i Bangladeš izradili su kvadratne novčiće, a Poljska bronzane, srebrne i zlatne u obliku romboida. U Indiji (1945) i na Bahamskim ostrvima (1966) u upotrebi je metalni novac u obliku dijamanta.
TROUGLASTI: Ovi novčići imaju zaobljene ćoškove, retki su, a njihova velika mana je što ne mogu da se kotrljaju. Ima ih u Gabonu i na Kukovim ostrvima gde je 1988. godina napravljena serija trouglastih novčića od dva dolara.
MNOGOUGAONI: Lepo izgledaju, imaju od 5 do 12 uglova, najraniji datiraju iz XVIII veka, a najmnogostraniji je napravljen u Engleskoj 1937. (tri penija) i Australiji 1969. (50 centi). Ima ih u Džibutiju, Egiptu i na Devičanskih ostrvima, Foklandskim ostrvima, Barbadosu i u Tongi, Avganistanu, Kolumbiji, Bocvani…
TALASASTI: Mnoge afričke i orijentalne zemlje pravile su novčiće ovog oblika da bi nepismena populacija mogla lako i brzo da prepozna njegovu vrednost. Imperija Mogul najverovatnije drži rekord u oblicima: okrugli, kvadratni, u obliku dijamanta, elipse, trouglasti, talasasti…
SA RUPOM: Po pravilu, na ove novčiće nije bilo preporučljivo stavljati grafičke motive. Međutim, povodom 175. godišnjice kovanog novca Australijanci su 1988. godine izbacili par zanimljivih novčića sa motivom i rupom – dump i holey dollar. Guverner Novog Južnog Velsa je 1813. godine proizveo 40.000 španskih dolara naredivši da se napravi rupa usred novčića. Od centralnog, izvađenog metala (dump) napravio je novčić od 15 penija, a na preostalom prstenu (holey dolar) ugravirao je ime kolonije i datum i odredio vrednost od pet šilinga. Štedljivi guverner je tako ostvario popriličan profit od svakog novčića.
U modernom zapadnom svetu novčići prstenastog oblika pojavljuju se tek 1863. i vezuju se uglavnom za kolonije. Izuzetak su Norveška i Danska, koje su napravile prstenasti novac da bi dobile na težini a da veličina ostane ista. Dokaz da rupa ne mora da šteti dizajnu jeste novčić proizveden u Albaniji 1988. godine u slavu nacionalne železnice: rupa je izmeštena iz centra i simulira tunel, na jednoj strani novčića parna lokomotiva ulazi u tunel, a na drugoj strani izlazi moderna električna lokomotiva.
Portreti i motivi
Na „glavi“ novčića u antičkoj Grčkoj bio je utisnut lik boga, a na poleđini se nalaze svi ostali atributi. Tako je portret Aleksandara Velikog u funkciji boga našao na novcima Helenskog carstva. Julije Cezar je bio prvi Rimljanin koji je za života poželeo da se njegov lik izlije u metalu. Posle njegovog ubistva, Brut je izdao srebrnjake – denarii – sa svojim portetom na poleđini. Vizantijski novčići su imali Hrista na jednoj strani i vladara u punoj veličini na drugoj.
Tokom mračnog srednjeg veka novčići su potpuno degradirani jer varvarska plemena nisu bila dovoljno vešta u realizaciji, a zbog loše gravure i kovanja mnogi portreti vladara više liče na karikature. U XV veku u Milanu era modernog kovanog novca počinje sa vojvodom Frančeskom I Sforcom, koji je iskovao srebrnjake sa sopstvenim likom, realistično urađenim. Era realističnih portreta prenela se u Francusku u vreme Luja XII, a zatim u Englesku, Majorku, Valensiju i Austriju. Nasuprot realističnim portretima, kraljica Viktorija je više volela idealistične: u Britaniji su se 1887. godine pojavili novčići s njenim likom kad je bila devojka, iako je ona tada imala 68 godina! Realno ili idealno, tek većina vladara radije se odlučivala da ugravira svoj profil nego anfas.
Poleđina metalnog novca u starom Rimu bila je neka vrsta političko-marketinškog poligona na kojem su se širila parole tipa: pravda, sloga, pobeda i izobilje. Najpopularniji motiv na poleđini kovanog novca u Vizantiji bio je krst, simbol hrišćanstva. Motivi na metalnom novcu u Evropi donekle su šematizovani do kraja XVII veka: glava = vladar, pismo = krst, a kasnije državni grb ili nacionalni simbol. Iako su heraldički simboli dominirali, s pojavom američkog niklovanog novca 1913. godine s likom indijanskog poglavice na jednoj strani, a figurom bufala na drugoj, otvorio se prostor za piktoreskne motive na poleđini kovanog novca: zvona (Frenklinovih ½ dolara), orla (simbol Apolo misije) kako sleće na mesec (Ajzenhauer), raznih životinja (serija Barnyard u Škotskoj 1928), ptica (četvrt penija u Britaniji 1937), merino ovce i kengura (Australija, 1938-1939), jelena i dabrova (Kanada 1982)…
Mnoge zemlje danas koriste naličje novčića za oslikavanje lepote pejzaža, flore i faune ili pak predstavljanje inudstrijskih i komercijalnih potencijala. Više nego ikada, novčići su danas postali značajan medij za projektovanje državnog imidža, vrsta atraktivnog suvenira za turiste i posetioce.
(Izvor: Coins; izdavač: Grange Books)
Rekord u minimalizmu, što se kovanog novca tiče, drže stari Rimljani: novčić minim, prečnika dva-tri milimetra, napravljen je u IV i V veku; još manji minimissimi, veličine glave čiode, iskopan je 1929. u Lidni parku. Stari Grci su takođe pravili majušne novčiće od dva milimetra kojima su Atinjani plaćali čašu vina, dok su u Otomanskom carstvu u XIV veku pravljeni od čistog srebra veličine seadm milimetara u prečniku. Popularni „panamski biser“ od devet milimetara iskovan je 1904. godine u Panami, a najmanji engleski novčić istih dimenzija ima vrednost četvrt penija.
Najveći američki zlatnik iz 1915. godine težio je 83,59 g i imao prečnik 41 mm; dimenzije engleskog zlatnika od 60 šilinga iskovanog tokom građanskog rata bile su 45 mm/28g. Gigant među gigantima svakako je onaj izliven 1613. u Agri prečnika 203 mm i težine 12 kg!
U grofoviji Šlik, u čijem se ataru nalazio jedan od najbogatijih i najvećih rudnika srebra Joakimštal (današnji Jakimov u Češkoj), iskovan je 1519. godine veliki srebrni gulden. Ovaj prelepi srebrnjak nazvan je „joakmištaler“ ili kraće – „taler“, što je kasnije postao termin za srebrnjake i u drugim evropskim zemljama: „talar“ u Saksoniji, „tallero“ u Italiji, „talari“ u Etiopiji, „daler“ u Danskoj, „daalder“ u Holandiji, „tolar“ u Sloveniji i – konačno – „dollar“ u Engleskoj.
Kraljevi i kraljice, imperatori, princeze, vojvode i predsednici darovali su svojim zemljama metalne novčiće, ali je jedino SAD uvela pravilo da se portreti živih osoba ne mogu ugravirati u metalu. Džordž Vašington je odlučno odbio portretisanje za novčić kada je postao predsednik, jer je to previše asociralo na moharhiju i nije bilo u skladu s njegovim republikanskim opredeljenjem. Poprsje Abrahama Linkolna zamenilo je glavu indijanskog poglavice na novčiću od jednog centa 1909. godine, na stotu godišnjicu njegovog rođenja; Vašingtona su smestili na četvrt dolara 1932, T. Džefersona na nikl 1938, a Bendžamina Frenklina na novčić od pola dolara 1948. Godinu dana posle smrti F.D. Ruzvelta iskovan je novčić s njegovim likom, a veoma brzo posle ubistva Dž.F. Kenedija pojavila se serija novčića s njegovim portretom.
Novčići s dva portreta na jednoj strani veoma retko su korišćeni. Neron je izbacio novčić na kojem su ugravirani njegov lik i lik njegove majke Agripine kad je bila mlada. U XV veku su Ferdinand Aragonski i Izabela od Kastilje takođe iskovali „dvolični“ novčić, simbolično predstavljajući snagu vladavine dva monarha. Na vizantijskim novčićima car i carica nalazili su se na jednoj strani, a njihovi preci na drugoj. U Nemačkoj su ovi novčići bili veoma moderni s obzirom na običaj vladavine dvojice braće. U Englskoj je 1981. godine iskovan novčić s portretima princa Čarlsa i ledi Di – obraz uz obraz.
Od sredine XV veka do kraja sedme decenije XIX veka Srbija nije imala svoj novac. Do pojave prvog kovanog novca, platni promet u ondašnjoj kneževini obavljao se stranim novcem, u prvo vreme turskim, a kasnije sve više novcem evropskih zemalja. U napisima iz tog vremena spominju se samo 43 vrste stranih srebrnjaka ili zlatnika koji su bili u opticaju, a ne pominju se manje vredne legure od kojih se pravio novac.
Krajem šezdesetih godina XIX veka Srbija je obuhvatala područje Beogradskog pašaluka sa pripojenih šest nahija okolnih sandžaka i imala je status kneževine pod turskom vlašću s određenom unutrašnjom anatomijom. Godine 1968, 31. januara knez Mihailo Obrenović odlučuje da pošalje u Beč ministra finansija Kostu Cukića „u naročitoj misiji“ da pregovara o kovanju srpskog bakarnog novca. Knez Mihailo nije doživeo pojavu novca sa svojim likom – ubijen je u atentatu četiri meseca kasnije, a kovani novac je počeo da stiže u Srbiji tek početkom sledeće godine.
Novac je iskovan u Carskoj i kraljevskoj kovnici u Beču, od metalnih pločica koje su izradile fabrike „Josif Berger“ (oko 10.000 kg) i „Al. Schooeller“ (oko 63.500 kg) u apoenima od jedne, pet i deset para. Kod sva tri apoena, na licu novca je lik kneza Mihaila u levom profilu, okružen natpisom „Obrenović III knjaz srbski“ i signaturom gravera. Na naličju se nalaze brojčane oznake vrednosti (1, 5 ili 10), naziv novčane jedinice „PARA“ i oznaka godine „1868“ – sve okruženo otvorenim vencem od lovorovog i hrastovog lišća na čijem je vrhu „knjaževska“ kruna. Obod novčića je kod sva tri apoena gladak, bez recki. Prva količina ovog novca u apoenima od pet i deset para puštena je u opticaj 20. februara 1869, a povučena 30. aprila 1898. godine.
(Izvor: Jovan Hadži-Pešić: Novac Srbije 1868–1918, izdavač: Narodna banka Jugoslavije, štampa: Zavod za izradu novčanica i kovanog novca)
