G17 plus je o vlastitom trošku izbunario ugovor po kojem je firma Dušana Mihajlovića iz budžeta dobila dva i po miliona evra a zašto, da bi obavila nešto što je IBM kao prodavac opreme bio dužan besplatno da uradi za cenj. kupca tj. srpsku policiju.
Ministar policije ima hobi tj. biznis koji je, gle, baš vezan za policiju i vojsku, što je nama dovoljno da se okomimo na nj kao na nekoga ko ima konflikt interesa, a šta ćemo, grešni, ako se ispostavi da je istina posve suprotna, šta ako se radi o skladu interesa?
1. a) Ministru policije pripisuje se da ima 13 firmi. Pošto su tajkuni diljem zemnog šara sujeverni – to je prva slaba tačka optužnice: svaki bi magnat spojio dve firme u jednu pa da ih ima tuce, ili bi jednu firmu raspodelio na dve celine, da ih bude 14.
1. b) Ako bi se insinuacija pokazala i tačnom, kako bi gospodin ministar, koji je i gromobran demokratije, odnedavno i grudobran protiv haške artiljerije, kako bi mogao da odgovara za sve što zaposleni u lancu njegovih preduzeća postižu na mnogobrojnim tenderima? G17 ga tereti za komandnu odgovornost što je neprihvatljivo.
2. a) G17 veli da IBM šalje vlastite stručnjake da obuče kupce i da taj kurs kupca ne košta ništa, ali mi ne znamo je li cena IBM-ovog espapa možda unapred bila oborena tako što je odovud rečeno: mi ćemo sami da provalimo kako to radi, samo nam sve umotajte u stiropor i pošaljite. Razume se da usluga na koju su Amerikanci inače obavezni ovima nije oproštena tek tako. Naši su najpre pitali koliko bi đuture koštale roba i obuka, rečeno im je: devetnaest miliona (na primer). U redu, rekli su naši, ako ne biste slali stručnjake u ovu zabit i ako im ne biste plaćali dnevnice i naknadu za odvojen život, pošto bi bila sama oprema? Bila bi 13 miliona.
2. b) Državi se isplatilo – ako je bilo ovako, a ne vidim zašto ne bi bilo – da tih šest miliona razlike uplati domaćim hakerima i instruktorima, zašto da se domaća pamet dosađuje i odaje kojekakvim porocima? Država bi, upošljavajući lokalnu radnu snagu bila na dobitku čak i ako bi platila više od šest miliona, ali je postojala šansa da se neka firma toga poduhvati i za manje od šest miliona.
2. c) Što se i desilo.
2. d) Da je tender namešten, i da je firma ministra policije bila pohlepna, mogla je dobiti više nego što joj G17 pripisuje, ama nije: posao je pogodila za nepuna dva i po miliona evra, što će reći da je država dobra više od tri i po miliona, možda i manje, svejedno, ali pare koje je uštedela poslujući sa rođenim ministrom, te pare sad niko ne pominje, sve su oči uprte u dva i po miliona koji su navodno ili stvarno isplaćeni trinaestom prasetu zvanom „Arius“!
3. a) b) c) d) Treće i najvažnije. Šta bi bilo da su stručnjaci iz U.S.A. došli i uradili setup svega što imamo u policiji? Šta bi nam sve ugradili i koliko bismo naš sistem unapred razgolitili i učinili ne samo ranjivim nego i direktno spojenim sa nekom tamo službom koja samo to baš i radi, tojest nadzire policiju svuda gde hara tranzicija?
e) Šta ćemo, dakle, ako je Mihajlovićeva firma zamoljena da dođe na tender i da kao tvrtka od poverenja ona to obavi umesto tuđina? Da li taj spoj stručnosti i rodoljublja vredi koliko dvadesetak državnih limuzina?
4. a) Jedna od najslabijih tačaka optužnice tiče se sastava komisije koja je presuđivala na tenderu. Članovi su ljudi sa iskustvom, što im ni G17 ne poriče, drugo, reklo bi se da ti ljudi odranije pripadaju privrednom establišmentu, ali šta bi tu bilo rđavo! Sigurnije je da u komisiji budu oni a ne ubogi profesori univerziteta ili slični slučajevi koje je trajno oskudevanje u novcu učinilo zlobnim, zavidljivim i podozrivim, najposle i manje otpornim na primanje mita.
b) Na prvi pogled jest neobično, pa možda i sumnjivo što je članove komisije imenovao baš D.M., ali ih je on odabrao kao ministar policije, a ne kao firmovlasnik, ako je Proviđenje htelo da baš njegova kompanija trijumfuje na licitaciji, šta se tu može – dobro čini i dobru se nadaj!
c) Je li ministar policije odranije lično poznavao članove komisije? To se prvo i prvo ne zna, a ako bi se i znalo, i ako bi ih on, uzmimo, i poznavao, šta bi to značilo? Da je u komisiju trebalo da ubaci nepoznate građane u čiju stručnost i lojalnost može samo da se nada?!
5. Korać. Intelektualac koji vozi mali auto, ima malu partiju, celog veka ima malu platu, pravi građanin iz serija Lole Đukića. Posle revolucije ušao u vladu koju je zavoleo svim svojim srcem. Kad premijer Živković o ranjenome telohranitelju progovori kao o mladom čoveku kojim vitlaju emocije, Korać nesebično potegne znanje iz svoje struke i potkrepi premijerove unekoliko amaterske procene – mladić je istinoljubiv i dobrohotan, ali je bio vezan („jako vezan“) za pokojnog premijera, i sada iz njega progovara krivica usled neuspeha… Kad se na Živkovića ostrve novinari jer je Amerikancima nudio našu omladinu kao ispomoć u Aziji, Korać se obuče u belo i na TV objasni da naši tamo neće biti u prvim redovima nego da će hvatati krivinu u pozadini, sve u svemu, Korać se doima kao osoba na koju se premijer može osloniti, a G17 ga predstavlja kao čoveka koji je potpisao nešto što Đinđić nije hteo da potpiše, hej, Korać svojim potpisom omogućio nešto protiv čega je bio Đinđić! Pa kad se to desilo? Pre ili posle atentata? Je li ispao prostodušan pa je potpisao nešto od čega je Đinđić zazirao? Ili je postupio kao pustahija i postavio se iznad glavnokomandujućeg: Vojsko, znate da je pukovnik zabranio da se ide u grad? E, vaš će zastavnik sada da potpiše dozvole svima kojima je dozlogrdilo da stalno gledaju ovu odvratnu kasarnu…
No way, nema koherentnosti ni u jednoj od tačaka optužnice, prozvani će zaspati odmah posle dnevnika, laku noć, gromobrane!
