Uskreketaše se ovih dana duhovi u našoj maloj, provincijalnoj i spokojno zabačenoj akademskoj baruštinici: Zli Separatisti hoće da rasture znamenitu Srpsku akademiju nauka i umetnosti – a time i Otadžbinu samu – tako što će ponovo osnovati Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, onu koja je postojala i u vreme odvratnih autonomaša! Skupština Vojvodine većinom je glasova odlučila da pokrene postupak rekonstituisanja VANU, šta god to imalo značiti glede statusa sadašnjeg novosadskog ogranka SANU, smeštenog u prostorijama onomad ukinute Vojvođanske akademije, i sastavljenog dobrim delom od ljudi kojima ova „restauratorska“ ideja nije ni najmanje bliska (što, doduše, ne znači da dobar deo njih neće promeniti svoje hiperprincipijelno mišljenje ako im Pokrajina ponudi atraktivniju apanažu). Bilo kako bilo, SANU-ovcima je preostalo samo zgroženo gunđanje, najviše po onim novinama koje su – u svakom režimu – uvek voljne da im ženerozno ustupe neograničeni prostor za iskazivanje Nacionalne Zabrinutosti; ovo čine jerbo je kulturni obrazac koji jedino umeju da zastupaju naprosto trajno i neizlečivo slizan s tim bizarnim miljeom. „Novosti“ i „Politika“ su, jakako, isprednjačile, na opšte neiznenađenje: poslovični ljubatadići, slavenkoterzići i čedomirpopovi izrekli su i ovim povodom ono što već odavno znate napamet – podržani apsolutnim novinarskim oduševljenjem – a odnekud se kao Imalac Mišljenja (po)javio čak i ničim izazvani Darko Bajić, živopisni Ed Vud srpske kinematografije.
U hajkanju na još nepostojeću VANU i njene inspiratore bilo je i ličnih udaraca, i intrigantskog čeprkanja po stvarnim ili apokrifnim biografijama, i sistematskog šašoljenja potuljenog malograđanskog šovinizma upornim, ko biva uzgrednim, isticanjem „nesrpskih“ imena nekih od pro-VANU akademika, intelektualaca i političara, i iznad svega neviđene Provale Gluposti; stanovita se Danica Radović („Politika“, 25. 10. 2003) posebno istakla u navedenim žurnalističkim disciplinama, u impresivnom rasponu od zapanjujuće ekscentrične i direktno iz domalog prsta isisane tvrdnje kako je „bilo i predloga da naziv (akademije) bude ‘Mađarska vojvođanska akademija nauka i umetnosti’, valjda slično odluci kojom je grad Kanjiža preimenovan u Mađarska Kanjiža“ (say–no–more) pa do apsolutno romantično psihodeličnih tekstualnih pasaža, poput onog u kojem se veli da „od ukupnog broja članova Srpske akademije – 132, čak 40 odsto je rođeno ili živi i radi na teritoriji Vojvodine, što čini 30 odsto članstva SANU“. Četrdeset odsto nečega, dakle, čini trideset odsto tog istog nečega?! Uostalom, isti je Kreativni Rukopis malo dalje napisao i ovo: „Bela Ribar je, izgleda, dala taj jedan glas za ponovno osnivanje VANU…“. Bela Ribar je dala glas, Bela IV je vladala, Bela Bartok je komponovala, Bela Lugoši je mrtva… Jedino je, valjda, Bela Krleža bio suprug Miroslava K., ili šta?! Enivej, elementarna pismenost i prisebnost i „patriotizam“ iz nekih razloga ovde nikada nisu išli zajedno.
Tja, dobro, zaključili smo ko su ovde loši nacionalistički momci, a ko oni dobri i ubij bože progresivni, „regionalistički“ valjda (taj se izraz nosi poslednjih sezona po boljim evro-kućama), i sada možemo mirne duše da sačekamo da se smrkne, pa da polegamo. Međutim, neće biti da je tako. Razume se, svi „državotvorni“ prigovori na reuspostavljanje VANU tek su gomila neupotrebljivog šodera, ubuđala jalovina koju je odavno trebalo iskipovati na najbližu deponiju Pobačenih Ideja. Nacionalistička paranoja pred svakim pluralizmom i policentričnošću naprosto je dostojna posvemašnjeg prezira; tu čak ni polemika ne vredi, jer se odavno nema s čim i s kim dostojno polemisati, do te je mere taj „diskurs“ zabrazdio u samosvrhovitu irelevantnost, da se nikada ne vrati odande. No, ovoliko promovisanje VANU kao nekakvog „utuka“, kao neke vajne kulturno-civilizacijske alternative „nacionalističkom“ i „centralističkom“ modelu društvenog ustrojstva, po(t)kazuje beznadežnu anahronost i borniranost i one Druge Strane: sve što je ona, dakle, smislila kao svoj odgovor zapravo je ono isto što već postoji, ali s tim da bude „naše“! Tu se, ergo, radi tek o preraspodeli uticaja i moći, a ne o promeni same strukture moći; u slučaju kulture, nauke i intelektualnog rada, problem se može formulisati i ovako: ne radi se o korenitoj promeni jedne izanđale paradigme, nego o tome ko će, kako i odakle ubuduće kontrolisati sve te „inženjere ljudskih duša“ i „ideologe Naše Stvari“ (koja god bila).
Neka, dakle, postoje i VANU i SANU i još dvesta sličnih (ako ništa drugo, uvek je lepo i milo videti kako se Patriote sekiraju), bolje i to nego ovako kako je bilo do sada. Samo – čemu sve to? Nevolja je, naime, u „akademiji“ kao takvoj – i svemu onome što je istorija i „prtljag“ tog pojma i njegovih konotacija – pre nego u SANU ili VANU. Sama je ideja državno dotiranog i tetošenog „sabirališta vaskolike naše pameti“ operetski okupljene u nekakvim pompeznim „domovima intelektualnih lordova“ romantičarska zabluda iz repertoara dubokog XIX veka, i nema svečano nikakve veze sa sadašnjim vremenom: slične Akademije postoje po svetu još samo kao ritualno održavane okamine, muzejski eksponati sa kojih tek neka čistačica povremeno opaja prašinu; evo, uostalom, malog opita: znate li nekog, štajaznam, savremenog engleskog pisca koji je „akademik“ (Barns? Lodž? Mekjuen?!) pa prpošno nôsa tu titulu okolo kao kakvu kolajnu, izazivajući svojim „posvećenim“ statusom sveopšte strahopoštovanje, a bogme i zavist kod kolege koji nema tu čast? Smešno, jelda? I šta to više uopšte znači u na svaki mogući način disperziranoj kulturi današnjice kao vrednosno i statusno određenje – pripadati Akademiji, biti Akademik? To se, dragi moji, ne da čak ni prevesti na jezik ove epohe, to pripada izumrlom salonsko-budoarskom svetu za kojim ovdašnji Praziluk vazda neutešno uzdiše jer nikada nije ni uhvatio dubokog korena, svega toga ima još samo u „Banketu u Blitvi“, toliko je sve to istomštogođ i svekoješta. Otuda ne vidim način da vojvođanski anahronizam bude suštinski „bolji“ od srbstvujuščeg anahronizma – sve se nužno svodi na „dnevni boravak“ za Starije Bele Muškarce (svi Drugi su tek autsajderi), sve su to nesahranjeni posmrtni ostaci jedne „manifestativne kulture“, one u kojoj Moć slavi samu sebe kroz slatkorečiva usta svojih učenih paževa. A dvorjani ko dvorjani – svaki Dvor im je dobar, samo ako ima urednog sledovanja medenih kolača.
