Šta narod neće pozlatiti

Zakon, cinično nazvan „tehničkim“, slovenački prlament je sa teškom mukom usvojio u „popravnom“ (drugom) pokušaju a po nalogu Ustavnog suda Slovenije, sve radi ispravljanja nepravde počinjene osobama s korenima iz drugih republika ex-Jugoslavije. Ovim je slovenačko društvo učinilo prvi korak u naporu da popravi nepravdu koju je tek ustoličena vlast nezavisne države Slovenije učinila desetinama hiljada ljudi, koji su do 1992. godine decenijama živeli i imali stalan boravak u ovoj zemlji (ali iz različitih razloga nisu tražili ili dobili slovenačko državljanstvo posle raspada bivše SFRJ, što je tadašnja prva, desničarska vlada Slovenije uz kasniju orkestraciju Drnovšek-Kučanove administracije iskoristila da ovim ljudima ukine egzistenciju u Sloveniji).

Deportacije, šikaniranja, jad i beda „uz blagoslov vlasti“ trajali su gotovo jednu deceniju, koliko traje i borba ovih ljudi da odbrane svoja prava i ljudsko dostojanstvo.

U čemu je suština „izbrisa“? Svi „pravi“ stranci (Francuzi, Nemci, Englezi…) koji su do raspada SFRJ živeli u Sloveniji, posle osamostaljenja bez problema zadržavaju isti status. Sasvim drugačije su tretirani silom prilika nastali „stranci“, dotadašnji stalni stanovnici Slovenije poreklom iz „južnih“ republika bivše SFRJ, ukoliko iz bilo kog razloga nisu u roku od šest meseci podneli molbu za slovenačko državljanstvo. Oni su bez ikakvog upozorenja, ali i mogućnosti za žalbu izbrisani iz svih registara, a svi njihovi dokumenti (jedini koje su imali) – uništeni. Time je novonastala država Slovenija poništila izjavu o dobrim namerama, datu građanima uoči referenduma o osamostaljenju. Jer, u skladu s „dobrim namerama“, ovi ljudi bi u najgorem slučaju još u februaru 1992. godine u pravima bili izjednačeni s pomenutim „pravim strancima“. Umesto toga, prevareni ljudi postali su deo tajnog plana da se država očisti od neželjenih neslovenaca, pošto ih je slovenačka policija „pritiskom na dugme“, nezakonito, bez ikakvog obaveštenja „izbrisala“ iz registra stanovnika tek stvorene države.

Zanimljivo je da je ovako težak udarac poštovanju ljudskih prava svih ovih godina u Sloveniji prolazio bez bilo kakvog angažmana aktivista civilnog društva, a na prste jedne ruke mogu se nabrojati novinari i prvaci Helsinki monitora, koji su od početka upozoravali da čak ni tako suptilna državna politika etničkog čišćenja ne sme biti kamen temeljac tek stvorene slovenačke države. Umesto da politika i društvo konačno izbrišu ovu sramnu hipoteku, slovenačka opozicija s Janezom Janšom na čelu skuplja potpise, što poslanika što građana, kako bi dosegla kvotu za raspisivanje zakonodavnog referenduma uz čiju pomoć namerava da zakon o ispravljanju nepravdi počinjenih izbrisanima – uništi „voljom naroda“. I dok teku rasprave o tome da li je dozvoljeno da o osnovnim ljudskim pravima odlučuje puk na referendumskom listiću, golgota hiljada stanovnika Slovenije poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ i dalje traje. Uprkos propagandnoj mašineriji desnice i vlasti (da su to sve do jednog bivši oficiri JNA, dakle „neprijatelji Slovenije“), pojedinačna svedočenja potvrđuju da su to obični ljudi, s kojima se sudbina poigrala na gnusan način.

PROTERIVANjA – NA JUG, U RAT: Istina je da je službena Ljubljana uoči osamostaljenja ponudila državljanstvo svim građanima iz drugih republika SFRJ ukoliko su u Sloveniji imali stalan boravak. Ovo, naizgled, liberalno rešenje imalo je svoje tamno naličje. Za „tihi dekret“, koji je unesrećio na desetine hiljada ljudi poreklom iz „južnih republika“ nekadašnje SFRJ koji nisu zamolili za slovenačko državljanstvo (verujući da će u Sloveniji nastaviti nesmetano da žive kao stalno prijavljeni stranci), nije znao niko izuzev vrha politike i male udarne pesnice policajaca, koji su u MUP-u skovali zakonske i podzakonske akte za jedno od najmasovnijih „administrativnih“ etničkih čišćenja na području nekadašnje Jugoslavije.

Realizacija plana počela je 26. februara 1992. godine, kada je slovenački MUP „pritiskom na dugme“ iz registara stalnih stanovnika „izbrisao“ oko 29.000 ljudi. Njihove kartoteke prebačene su u tzv. mrtav registar. Na ozbiljno i teško kršenje ljudskih prava ovih ljudi prva upozorava „Mladina“ i to već 1992. godine. Za njihova prava se bori Helsinški monitor Slovenije, ali bez ikakve podrške etabliranih medija. Situacija počinje da se menja otkako je jedan bivši sudija Ustavnog suda Slovenije postao pravni zastupnik izbrisanih, a Ustavni sud Slovenije 1998. godine odlučuje da se ovim ljudima, iako nisu Slovenci po krvi, posle osamostaljenja države moglo desiti da preko noći postanu stranci sa stalnim boravkom, ljudske senke bez bilo kakve dozvole za boravak. Time su im posledično ukinuta socijalna i sva ostala prava (oduzeti i uništeni svi dokumenti, od zdravstvene knjižice i pasoša do vozačke dozvole). Uprkos svakodnevnom šikaniranju od vlasti i okoline, velik deo izbrisanih već jedanaest godina pregoreva u borbi za „pravico“. O čemu je reč najbolje svedoče sami „izbrisani“.

Slavko Pejić i njegova supruga Milka nastanili su se u Sloveniji 1968, odnosno 1971. godine. Slavko je radio u Zavodu za istraživanje materijala i konstrukcija, a Milka u Osnovnoj školi Ledina u Ljubljani. Bili su marljivi, izrodili troje dece, podigli lepu kuću. Srodili su se sa sredinom, pa niko od njih nije pomislio da posle tri decenije treba presaviti tabak i 1991. godine zamoliti za slovenačko državljanstvo. A onda je 1992. godine usledilo „brisanje“ iz svih registara. Slavko je ostao bez lične karte, pa bez posla… Tri infarkta. Godinu i po prikovan za krevet, po bolnicama. Brisanje iz registra stanovnika značilo je gubitak socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a troškovi, jasno, ogromni. Ipak, država porodicu Pejić nije sasvim izgubila iz vida, što dokazuju računi, koje im je birokratija uredno slala za naplatu različitih poreza i doprinosa namenjenih državnoj kasi i paradržavnim institucijama. Pejići su oskudevali u svemu, često nije bilo novca ni za dečije obroke. Njihove molbe za državljanstvo odbijene su tri puta. Razlog? Suviše mali prihod „po glavi porodice“, cenzus koji je država odredila za sve strance koji traže državljanstvo. Službenik u opštini je u trenutku sažaljenja predložio Milki solomonsko rešenje – da se razvede od bolesnog Slavka. U tom slučaju bi njeni prihodi bili dovoljni za pozitivnu odluku bar o njenom državljanstvu. Milka je odbila, a na njihovom kućnom pragu ubrzo su se obreli policajci. Zahtevali su lične dokumente. Uprkos uveravanjima porodice da nisu nikakve „izbeglice“ i da žive u svojoj kući bezmalo tri decenije, službena lica odvode Slavka prvo u zatvor, a onda kod sudije za prekršaje. Stres je učinio svoje – Slavko doživljava epileptični napad, pa ga policajci odvode kod lekara. Poolicajac nije napuštao ordinaciju ni tokom pregleda. „Prema nama su se odnosili kao da smo ubice. Kada sam posle pregleda upitala doktora kada deca i ja smemo da obiđemo Slavka, policajac mi je zaurlao iza leđa: ‘Nema poseta! Mi ćemo doći u posetu!’ Prisustvo doktora me je ohrabrilo da kažem kako imam pravo da posetim muža, što je policajca još više razjarilo“, gorko se seća Milka Pejić. A onda su i nju priveli u policijsku stanicu i strpali iza rešetaka, na nekoliko sati.

Naravno da nisu pošteđena ni Milkina i Slavkova deca. Ćerka Kristina je u februaru 1999. rodila ćerkicu Aleksandru. Slavko i Milka nisu imali priliku da se obraduju unuci. Uprava porodilišta nije htela da preda Kristini njenu tek rođenu bebu sve dok „kao samoplatiša“ ne podmiri račun za porođaj – 3500 nekadašnjih nemačkih maraka. Bolnica je popustila i predala novorođenče majci tek posle ljutih protesta predsednice Helsinškog monitora Slovenije Neve Miklavčič-Predan. Sada, šest meseci uoči punopravnog članstva Slovenije u Evropskoj uniji, slovenački upravni organi traže da trogodišnja Aleksandra „u postupku dobijanja državljanstva pribavi svoje inostrane dokumente“ i pre svega – uredno zamoli za ulaznu vizu! Iako Aleksandra u svom kratkom životu nikada nije napustila Sloveniju niti ima rezervnu državu – da donese „dokumentaciju“.

STAVI KRILA, PA POLETI: Kemal Sadik, Rom rodom iz Makedonije, stigao je u Sloveniju trbuhom za kruhom pre 24 godine (1979). Radio je kao preduzimač i taksista. Nevolje počinju 1983. godine kada lekari kod novorođenog sina Adila dijagnosticiraju psihomotoričke smetnje. Adila dugo godina leči dr Marjan Mramor u posebnom zavodu, da bi u jesen 1991. godine porodica po preporuci slovenačkih lekara odvela sina na lečenje u kliniku u Velbertu, Nemačka. Stariji sin uspeva da preda svoju molbu za državljanstvo, dok službenici odbijaju da prime formulare za ostatak porodice. Razlog? Ne postoji. Reč je o čisto birokratskom činu – molbu je bilo moguće predati samo „lično“, bez obzira na opravdane razloge. Po povratku kući (tj. u Sloveniju) Sadikovi saznaju da su svi odreda „izbrisani“.

„Načelnik odeljenja za strance u Ljubljani Marjan Kompara je u svojoj kancelariji bukvalno makazama razrezao, uništio moj pasoš i rekao da sada idem u Makedoniju po dokumente. Pitao sam ga: ‘Kako? Bez pasoša, bez ikakvih isprava?’ Odgovorio mi je ‘da stavim krila i odletim u Makedoniju’.“ Sadik je na kraju nabavio makedonske dokumente, ali to nije bio kraj problema. Policija je stalno dolazila na kućni prag i tražila potvrdu o boravku, koju Sadik nije imao. Onda su ga odveli kod sudije za prekršaje, a po izrečenoj presudi u „prelazni dom za odstranjivanje stranaca“. Deportacija je bila pitanje sati. Kada je jedan od službenika u Domu slučajno pregledao Sadikovu dokumentaciju za izgon iz države, shvatio je da zapravo proteruje čoveka koji ima kuću i porodicu u Sloveniji. Promrmljao je: „Majku mu, zaista smo svinje!“ I pomogao Sadiku da produžava svoj boravak u Sloveniji. Sadik je s vremena na vreme nekako uspevao da legalizuje svoj boravak na nekoliko meseci, ali nikako za stalno.

Pisao je predsedniku države Milanu Kučanu i premijeru Janezu Drnovšeku. Bez odgovora. Kada je morao po dokumente u Makedoniju, slovenačka policija ga je galantno „pustila“ da izađe iz države, ali kada je pribavio dokumente i vratio se, nije htela da ga pusti nazad u Sloveniju, iako su ga kod kuće čekali žena, bolesno dete, cela porodica. Slovenački državni organi odbacuju i molbu za „udruživanje porodice“. Kada je od policajaca na granici zatražio da mu objasne zašto ga ne puštaju u državu, policajci su ga prvo izvređali da je „prokleti čefur“ (još pogrdniji izraz za „južnjake“), a onda i izudarali. Država je Sadika na kraju zaista pretvorila u „prestupnika“. Kako su se izjalovili svi legalni pokušaji da se vrati svojoj kući i porodici, Sadik se odlučio za ilegalan prelazak slovenačke granice. Uhvaćen je, sudija za prekršaje u Sežani ga je osudio na sedam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Tom prilikom je sudija Sadiku oduzeo zlatan lančić, kao osiguranje za plaćanje izrečene novčane kazne. Država je kasnije upravo tu presudu upotrebila protiv Sadika, tokom postupka za pridobijanje slovenačkog državljanstva; to je bio ključni dokaz da Sadik krši zakone i, jasno, ne zavređuje slovenačko državljanstvo. Uz to je slovenački MUP izdao pismenu potvrdu, na osnovu Sadikovih svađa s pograničnom policijom (jer mu zabranjuju da se vrati kući, porodici), da je on opasan po „javni red i mir“ pa čak i „bezbednost države“.

Nekada uspešan mali privrednik danas živi od socijalne pomoći. Pošto je Kemal Sadik izbrisan iz svih registara, posledično su iz registra izbrisana i njegova dva preduzeća. Kako da postoje firme, ako ne postoji gazda? Da bi preživeli, Sadik je ispod cene prodao kuću, jedno od tri skromna zdanja koje je do početka 1991. godine napravio u Sloveniji. Uprkos tome, pošto Sadik nema redovnih prihoda, policija tvrdi da „nema sredstva za život“ i nastavlja s naporima oko deportacije. Njegov mlađi sin, za razliku od starijeg koji je imao više sreće ne samo s državljanstvom nego i s obrazovanjem, deset godina nije pohađao školu, živeći praktično u ilegali. „Svi smo izgubili živce i zdravlje. I ne razumem nekadašnjeg predsednika Kučana, koji je nedavno rekao da je Ustavni sud prerano presudio protiv našeg izbrisa. Ja sam deset godina bez svih prava. Zar je to malo?“, pita se Sadik Kemal.

Dva Sadikova brata, kojima je početkom devedesetih bio „pun kufer svega“, napustili su Sloveniju „da se više ne vrate“; tokom godina u tuđini, za razliku od Sadika, uspevaju da reše problem oko statusa. Prvi je u Nemačkoj u međuvremenu dobio stalan boravak a zatim i državljanstvo, drugi je istu proceduru prošao u Belgiji, dok je Sadik u Sloveniji još bez svih dokumenata i svojih pre jedanaest godina izgubljenih prava.

DRŽAVA NE PRIZNAJE OCA: Aleksandra Todorovića su u Sloveniju dovele ljubavi njegovog života – arheologija i Olga Novak, devojka iz Ptuja. Aleksandar je rodom iz Kostolca, a Sloveniju upoznaje još kao student, kada je učestvovao u arheološkim iskopavanjima krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Tako je u okolini Ptuja tokom konzervatorskih iskopavanja upoznao buduću suprugu. Pošto kao arheolog nije našao posao, prvo je s Olgom šest meseci živeo u Beogradu, onda nekoliko godina na Kritu, sve dok se nisu preselili u stan Olgine majke u Ptuju. Molbu za slovenačko državljanstvo usred ratnih operacija, moratorijuma i u atmosferi isključivosti nije hteo da podnese. „Odlučio sam da ovde ostanem stranac. Tada mi ni na kraj pameti nije palo da ću zbog toga trpeti posledice. Rezonovao sam – jeste da stranci nemaju pravo glasa, ali ih zato ne mogu pozvati u vojsku, što mi je potpuno odgovoralo. Vojsku nisam nikada voleo i zato nisam služio ni u JNA“, objašnjava danas Aleksandar. Razgovaramo u kuhinji, pokazuje „radni sobičak“ krcat fajlovima, kovertama i pismima podrške, koja na adresu Aleksandra Todorovića stižu svakog dana, uz naznaku „predsednik Društva izbrisanih stanovnika Slovenije“ (DIPS).

Aleksandrov hod po mukama počinje u trenutku kada je želeo da produži svoj, još važeći pasoš. Službenica na šalteru je želela da vidi sve ostale dokumente, od lične karte do vozačke dozvole (koju je dobio položivši vozački u Sloveniji). Potom je sve dokumente bez reči obrazloženja strpala u službeni sef, bukvalno konfiskovala. „Bila je to čista prevara“, posle koje se Aleksandar strašno namučio, pokušavajući uz pomoć šefa upravne jedinice u Ptuju, koji je „imao dušu“ i ipak nešto znao o pravu, da ubedi službenike da mu vrate dokumente; u opštini pomažu Aleksandru da reši svoj „neodređeni status“ tako što mu nude dokumente za stranca, ali – za „putovanje u jednom pravcu“. Pravac je Srbija, bez mogućnosti povratka. Aleksandar je to odbio i zato godinama nije video brata, jer kao „izbrisan“ nije mogao da mu pošalje garantno pismo, a garantno pismo Aleksandrove supruge slovenačkim organima nije značilo ništa, pošto ona Aleksandrovom bratu nije bila najbliži „rod“. Sreli su se jednom na slovenačko-mađarskoj granici, mahali jedan drugom iza granične crte, dok je Olga unutar „ničije zemlje“ između dveju granica braći prenosila poruke i pakete. Kad je Aleksandru u Srbiji umrla majka, našao se pred teškom odlukom. Naravno – nije smeo na sahranu jer posle više ne bi mogao da se vrati kući, ženi…

Kada je mislio da više ništa tako strašno ne može da ga zadesi, došao je mart 1993. godine, mesec neopisive sreće za porodicu Todorović, a zatim mesec neopisivog poniženja i gorčine. Rođena je ćerkica Aleksandra. Kao što je red, Aleksandar zajedno s Olgom, bezmalo „svečano obučen“, odlazi u opštinu da podigne krštenicu za novorođenče. U početku sve ide kako treba – potpisuje dokument da priznaje dete, a onda službenici utvrđuju da Aleksandar nema slovenačko državljanstvo, pa ispisuju krštenicu (formular izgledom isti kao u Srbiji), ali u rubrici predviđenoj za ime i podatke oca – ostaje prazan prostor. Da bi rešio taj problem, Aleksandar je bio prisiljen da slovenačke dokumente o rođenju deteta pošalje u Srbiju. Tako su srpski organi na slovenačkom formularu upisali službenu zabelešku kojom je Aleksandar priznat kao otac deteta. „Na kraju nije tata dobio prinovu, nego je dete dobilo oca“, ironično zaključuje Aleksandar.

Aleksandar Todorović je u međuvremenu presavio tabak, uložio tužbu protiv države (Slovenije) i posle nekoliko godina dokazao da je država prekršila Ustav, pošto mu u vreme potrebno za dobijanje radne dozvole nije ubrojala godine života u Sloveniji pre raspada SFRJ. Sredio je dokumente za stranca, dobio radnu vizu, ali ne i zaposlenje. Posle početnog uspeha u borbi protiv državne birokratije, Aleksandar 2001. godine odlučuje da upozori slovenačku javnost na problem izbrisanih – počinje da štrajkuje glađu, prvo ispred ljubljanskog Zoo-vrta. „Hteo sam da dokažem da sam bar živo biće“, ali se zvaničnici na to baš i nisu obazirali, sa časnim izuzetkom jugoslovenskog konzula u Ljubljani Nebojše Vušurevića.

Protest nije ganuo ni građane ni medije, ali je zato Todorović stekao oreol „borca za pravdu“ i potom organizovao skupštinu „izbrisanih“. „Najveći problem je bio, u moru ljudi koji žive kao senke, bez ikakvih prava, skupiti deset njih, članova, s urednim papirima, koji se nisu bojali da će ih policija odmah pokupiti i deportovati iz Slovenije“, ironičan je Aleksandar. U pomoć su pritekli prijatelji izbrisanih i simpatizeri, a ubrzo stiže i pismo podrške od nekadašnjeg ustavnog sudije Matevža Krivica, koji postaje „pravni zastupnik“ izbrisanih. U najveći uspeh ubrajaju 3. april prošle godine, kada je Ustavni sud naredio državi da mora da ispravi krivicu (nepravdu) počinjenu nad „izbrisanima“ posle osamostaljenja Slovenije.

I SLOVENCI – BRISANI: Iako u većini, nisu samo Srbi, Bošnjaci, Hrvati „očišćeni“ brisanjem iz slovenačkih knjiga, već i neki građani koji su sebe oduvek smatrali autohtonim Slovencima. Na primer, Mirjana Učakar je Slovenka, rođena u Ptuju. Njena majka je bila Primorka, koja je 1920. godine pobegla iz Črnega Kala, tadašnja Italija. Njena porodica je tokom Drugog svetskog rata deportovana u Srbiju. Majka odlazi u partizane, gde upoznaje budućeg muža, rođenog u Šidu. Posle rata neko vreme žive u Vinkovcima, potom se sele u Ptuj. Posle nekoliko decenija i raspada ex-Jugoslavije, Mirjana saznaje da su u slovenačkim porodilištima još u vreme socijalizma novorođenim bebama upisivali „republičko državljanstvo“ (u ono vreme potpuno nevažno) po mestu rođenja oca! Mirjana za to nije znala i zato nije slutila da „mora“ da podnese molbu za slovenačko državljanstvo 1991. godine. Ceo život i radni vek provela je u Ptuju. Posle osamostaljenja Slovenije sve se menja. „U upravnoj jedinici u Ptuju rekli su mi da sam stranac i da moram po svoje nove dokumente u Hrvatsku“, seća se Mirjana Učakar. Prvi šok. Onda gubi posao u banci. Gubi zdravstveno osiguranje, a kao tuđin ne može da dobije ni socijalnu pomoć. Postaje „crna ovca“ porodice, koja nije ostala imuna na sve veći odijum prema strancima (naročito „južnjacima“) u svojoj sredini.

Mirjana je na kraju popustila – odlučuje da postane ono što nije i putuje u Vinkovce, Hrvatska, po dokumente. „Zar vas vaši ne žele?“, pita je službenik u opštini Vinkovci. „U tom trenutku me je bilo sram što sam se ranije uvek opredeljivala kao Slovenka“, suznim očima prebire po dokumentima Mirjana Učakar. Dokumente, koji su dokazivali njen identitet i kojima je postala novopečena državljanka Hrvatske, dobija u roku sat vremena. Uprkos tome, u Sloveniji je još godinama živela kao „ilegalac“, u vlastitom stanu za koji je morala da moli slovenačke vlasti da joj odobre privremeni boravak; njen „slovenački“ status nije rešen ni dan-danas.

Jedno od najpotresnijih svedočenja, koje je „pogodilo u živac“ mnoge Slovence, jeste ono Janka Šribara, Slovenca iz Izole, koga slovenačka država već deset godina pokušava da „prevede“ u Hrvate – iako je, kada je u novoj državi „izbrisan“, a stara se raspala, postao – apatrid. Lice bez domicila, evo kako. Janko je rođen 1943. u Dragoševaca kod Metlike. Otac i majka su bili Slovenci. Problem, sad njegov lični, jeste da je teritorija na kojoj je rođen tada pripadala Hrvatskoj, da bi kasnije postala deo Slovenije. Čini sudbonosnu grešku kad se ženi devojkom iz Vojvodine. Potom odlazi među gastarbajtere, u Mercedes, Nemačka. Reklo bi se da je suviše tečno naučio srpskohrvatski jezik, slovenački u Nemačkoj nije baš praktikovao, zbog čega je kasnije (posle 1991) „bio nekako sumnjiv“ činovnicima. U Izoli 1978. godine kupuje stan i kao svi gastarbajteri navraća u otadžbinu, svake godine tokom praznika. Uoči osamostaljenja Slovenije raspitao se, zlu ne trebalo, kako stoje stvari s njegovim državljanstvom, dokumentima uopšte. Službenica je pogledala u kompjuter i preporučila da možda ne bi bilo loše da napiše molbu za državljanstvo. To je i učinio.

Nekoliko godina kasnije, prilikom prelaska slovenačko-hrvatske granice policija Janku oduzima sve dokumente. Janka slovenački policajci čak uvode u svoj „kontejner“ i pokazuju da na ekranu kompjutera piše da je on „hrvatski državljanin“. Posle mnogo peripetija saznaje da je njegova „za svaki slučaj“ predana molba za državljanstvo – iščezla. Tu počinje rovovska borba Janka Šribara s birokratijom. Službenici tvrde da imaju suvereno pravo da o njegovom državljanstvu daju svoje „mnjenje“, policija mu nikada nije predočila nijedan dokument po kome ga smatra „državljaninom Hrvatske“, a Šribar uporno odbija da moli za hrvatsko državljanstvo, iako ga na to teraju svi činovnici pa čak i njegov advokat. Naprotiv, Šribar uspeva da dokaže slovenačkoj birokratiji da nije građanin Hrvatske tako što je iz Hrvatske doneo tri potvrde da nigde nije upisan u hrvatsko državljanstvo. Svemu tome je priložio i potvrdu da nije državljanin SRJ koju dobija iz Novog Sada.

Tvrdoglavost i upornost su ga koštale. Policija je s Šribarevog auta skinula tablice, oduzela mu i uništila sve dokumente.

NO–NAME: Janka su odveli na proveravanje identiteta u policiju. Penziju, koju je zaradio radeći u Nemačkoj a koja je uredno stizala na račun u banci, nije mogao da podigne, pošto nije imao stalan boravak, ni dokumente. Iz Nemačke je čak stigla pretnja da će prestati da mu uplaćuju penziju, pošto nemaju potvrdu da je uopšte živ. Rasprodao je sve što je mogao. „U stanu sam se zimi smrzavao, nisam imao grejanje, bio sam gladan i žedan. Jedino mi je Crveni krst ponekad doturio neki paket“, priseća se Janko Šribar. Razboleo se, ali nije mogao da kupi lekove. Pisao je svim slovenačkim političarima, od Kučana do Drnovšeka, ali niko nikada nije odgovorio.

Ovo je mali deo tipičnih sudbina većine izbrisanih. Naravno, koliko je svako svedočenje unikatno, toliko je i tragično. Na primer Boška K., koji se u Sloveniju preselio 1949. godine. Penzionisan je 1989. godine. Početkom 1990. porodicu pogađa tragedija – sestra je počinila samoubistvo pa Boško napušta Sloveniju kako bi se brinuo za teško bolesnog zeta. Svoju odsutnost iz Slovenije uredno je prijavio u gradskom SUP-u Ljubljana u januaru 1990. godine. Vraća se u julu 1992. godine, ali ga slovenačka pogranična policija ne pušta u državu. Tada saznaje da je u međuvremenu odbačena njegova molba za državljanstvo, iz razloga što „Boško K. zapravo ne živi u Sloveniji“. Boško K. nije imao kud – pokušao je, po uputstvima slovenačke policije, da dobije pasoš SRJ, da bi posle na osnovu toga uredio svoj boravak u Sloveniji u statusu „stranca“, ali mu jugoslovenski konzulat, na osnovu činjenice da je u Srbiji poslednji put živeo pre 1949. godine, dva puta odbacuje molbu za izdavanje putne isprave. U međuvremenu ga gradska policija u Ljubljani izbacuje iz registra stalnih stanovnika Slovenije. Ostao je bez penzije i zdravstvenog osiguranja. Kada se na njegove stalne molbe za pomoć nije odazvao niko od zvaničnika, civilnog društva niti slovenačka vlada, Boško K. zapada u tešku depresiju. Podigao je ruku na sebe. Uspešno. Slučaj Boška K. je kao jedan od drastičnih primera kršenja ljudskih prava u svojim izveštajima naveo i Bavconov odbor za zaštitu ljudskih prava. Prekasno.

Zato za Boška K. i druge „izbrisane“, koji su doživeli sličnu sudbinu, aktuelne rasprave u slovenačkom parlamentu, mukotrpno usvajanje tehničkih i drugih zakona dolaze suviše kasno. Problem je što se za te ljude dosad najviše zauzeo BBC, napravivši dokumentarac pod naslovom Erased (izbrisan). Indikativno je da su tu nekako najgore prošli oni izbrisani s korenima u Srbiji, odnosno Crnoj Gori, pošto ministri, predsednici vlada i ostale delegacije iz Beograda u zvaničnoj poseti Sloveniji pronalaze vreme za susret s njima tek na kraju svojih službenih poseta Ljubljani, a ne na početku, kako je uobičajeno i kako to čine predstavnici ostalih država nastalih na tlu bivše SFRJ. Najzad, konačan rasplet i pravedna odšteta koju država Slovenija duguje izbrisanima za sve počinjene im nepravde ne zavisi samo od „dobre volje“ Ropove vlade, odnosno Janeza Janše, koji jašući na populizmu Šešeljevog tipa igra glavnog kočničara za vraćanje dostojanstva izbrisanima u Parlamentu, paleći mase frazama tipa – „to su špekulanti koji nisu hteli da žive s nama, pa su posle videli da im je u Srbiji gore“. Ne treba zaboraviti da će tu poslednju reč ipak imati Evropa, makar kroz odluke suda u Strazburu, ali i kroz angažman svih država nastalih na području nekadašnje SFRJ, čiji su zemljaci još nezakonito „izbrisani“ stanovnici Slovenije. Jer u Društvu izbrisanih su svi pripadnici naroda nekadašnje SFRJ, izuzev Albanaca. Uz nespornu činjenicu da Srba i Crnogoraca među izbrisanima ima najviše.