Dobro, ako su se u međuvremenu iz(v)ređali svi postojeći politički analitičari i slična bratija čije su analize, doduše, uvek netačne, ali su zato barem pouzdano dosadne, možda je sada graja dovoljno splasnula da mogu da vam natenane, kao pametnim ljudima, saopštim ono što duboko u duši ionako već znate: ko je zaista dobio izbore od 28. decembra. Mile sa Čubure, naravno! Onaj Mile što se na Televiziji B92 iz nedelje u nedelju gerilski bori protiv svih pošasti tranzicije, trudeći se da održi sve tekovine Starog Lošeg Sveta, pa šta košta da košta! Možda su i dronjave, ali bolje i to nego da se menjaju ustaljene navike – one koje Nas čine Nama i po kojima se nadaleko prepoznajemo kao biser među narodima – i to baš sada kada nam ide tako dobro…
Mislite da se šalim? U redu, kako onda objašnjavate činjenicu da je Mile nekako baš posle izbora nestao sa naših razlajanih telekrana? Pustite vi te priče da je završen prvi ciklus serije: meni mnogo logičnije zvuči objašnjenje da novih epizoda nema jer je čovek, bre, prezauzet pregovorima oko formiranja nove vlade! Ako čujete da je u Vladi formirano Ministarstvo za borbu protiv tranzicije – koje se, dakako, ne mora službeno zvati baš tako – nemojte da posle bude da vas nisam upozorio na vreme.
Hiljadu i kusur paklenih dana ove srpske tranzicije – kakva je da je, ne buni se Mile što je loša, nego što je i ovakva bila malko predobra za njegov ukus – bili su više nego dovoljni da Mileta potpuno izda strpljenje. Srećom, bejahu izbori na kojima je Mile-glasač većinom glasao ili za one koji mu pričaju da ta tranzicija i ne mora da se obavi – jer, šta nam je falilo dok smo Mi, Milencad, bili gospodari neba i zemlje?! – ili za one koji ga (legalistički dremljivo, doduše) u oči gledaju dok mu pričaju kako sve to oko te proklete tranzicije može da se obavi tako da on, Mile, ništa i ne oseti (nešto kao vađenje zuba kod dobrog zubara) i da se u svakom slučaju od njega ne očekuje da lično bilo šta u svom životu, mišljenju i ponašanju promeni. E, pošto se Mile-glasač već tako raskošno iskazao, sada je na redu Mile-političar sa svojim briljantnim idejama i planovima, i kako god okreneš, taj će nam krojiti kapu u sledećem političkom turnusu. U međuvremenu, praznično obamrlu javnost zabavlja kolektivni Mile-novinar – sva ona krasna ekipa Tabloidnih Mislilaca uvek radih i spremnih da ako ne baš aplaudiraju a onda makar „iskažu razumevanje“ za svaku moguću svinjariju miletovske provenijencije, za vaskoliki milečuburizam kao pogled-na-svet…
Onaj televizijski Mile u baroknom tumačenju Zorana Cvijanovića vazda je nešto isfrustriran, nervozan, razvikan, usamljen i neshvaćen, kao kakav Poslednji Mohikanac „starog svetskog poretka“, ali reklo bi se da „u stvarnosti“ Miletova stvar uopšte ne stoji tako loše. Za početak, udvara mu se značajan deo političke scene, i ovaj svojim glasom štedro uzvraća komplimente; osim toga, postoji raskošno razvijena (para)medijska infrastruktura koja ništa drugo ne radi – od unutrašnje preko spoljne politike do estradne duplerice – nego se samo umiljava našem mučenom Miletu sa sve nuklearnim otpadom nataloženim u njegovoj glavi tokom mozgopernih devedesetih, tetoši ga i šašolji tamo gde je najosetljiviji. Pogledajte te famozne paranormalne političke tabloide, klonovski slične kao mućak mućku: u njima je već kreiran ceo jedan frankenštajnovski paralelni svet u kojem su brižljivo konzervirane sve najgore i najpogubnije masovne predrasude iz devedesetih, i u kojima sve vrvi od veleumnih Smatranja bezbrojnih otvoreno fašističkih ili pak otvoreno blesavih tipova koji su podjednako raspištoljeno drmali i našom Gorom Pošlošću, u vreme kada je Sheveningen na Severnom moru imao dvojicu galamljivih stanovnika manje: svi ti „geostratezi“, „islamolozi“, „sektolozi“, „stručnjaci za specijalni (ekstraordinarni, turbomegafantaguzični, metaparanadrimozgovni etc.) rat“, svi ti instant-spasitelji i trovači duha i duše znanjem i razumom slabo dotaknutog Mileta – sve je to već bar godinu – godinu i po unazad izmilelo iz katakombi i zavrvelo/zasmrdelo scenom do te mere da će uskoro, ako se nastavi ova geometrijska progresija legitimizacije organizovane gluposti kao nenadmašne ubilačke mašine, Oni Koji Nisu Mile ponovo biti tek sekta zabludelih, ostrvce u okeanu neočuburističkih zombija.
Ovo zvuči kanda nekako „kataklizmično“, ali ne bojte se, ništa „strašno“ se neće dogoditi: u ovoj postđinđićevskoj baruštini punoj raskreketanih kepeca nema više prostora ni za poštenu, spektakularnu propast; ma jok, ima mesta još samo za tiho, beskrajno truljenje, praćeno umilnim cvrkutom Miletovih ulizica, koji će mu – onako uneređenom do balčaka – objašnjavati kako treba da bude srećan jer se – valjda njima zahvaljujući – nije „prodao“ i tako „postao roblje“. Ovo mi izgleda kao naša najverovatnija perspektiva bar za neko vreme: čini se kao da „glavni tok“ društva prolazi kroz fazu univerzalne negacije, ili što bi sam Mile lepo rekao: i ja sam bre bio protiv onoga, ali sam bome i protiv ovoga! Nisam ja za ovo, majkoviću, šetao sedamdeset i osam dana! Ej, šetao! Mogla je promaja da me u’vati!
A šta je to zapravo ovo – možda je to ključno pitanje koje nam može pomoći da proniknemo dublje u Miletov „sistem“. Ovo je banalni balkanski tranzicioni haos u kojem se slabo zna ko pije, a niko uglavnom ne plaća ništa – osim ako ga puškom nateraju. Takva „faza“ društva ne izgleda baš slavno ni u zemljama s mnogo dičnijim političkim tradicijama i ekonomskim standardima od onih koje baštini postkomunistička i postmiloševićevska Srbija. Na sve se to, naravno, nakačinju korupcija i slične trange-frange divote, osobito upadljive u okruženju masovnog siromaštva. Sve to nije sporno, i Mile se takođe opravdano ljuti! Pa u čemu je onda problem? U brižljivo gajenom nihilizmu u kojem se Mile oseća kao riba u vodi. Predlažem vam mali eksperiment: idite, recimo, na pijacu, i potaknite među nepoznatim ljudima raspravu spomenom dvaju imena–amblema: mogli bi to biti „Nemanja Kolesar“ i „Ratko Mladić“, pa veselo upoređujte. Ubrzo ćete shvatiti da je u Srbiji korupcija neuporedivo teži zločin od genocida. A sve nas ovo vraća našem Miletu, lokalnom Vitezu Tužnog Lika, i centralnom pitanju naših života: dunite u tranzicijski balon i izmerite koliko promila/procenata Mileta imate u krvi. Ako je visok, odmorite malo, sklonite se sa džade, još će neko i da strada!
