Nema cepanja Demokratske stranke

Mnogo pohvala izrečeno je poslednjih dana na račun Demokratske stranke koja je u jednom od najosetljivijih trenutaka u čertnaestogodišnjoj istoriji odlučila da sve svoje lomove, dileme i unutrašnje razlike pretvori u svojinu javnosti. Nedavna sednica GO-a pokazala je da unutar DS-a parlalelno živi nekoliko partijskih struja, da se vodi žestoka borba za lidersku poziciju, da najverovatnije predstoji i novo kadrovsko, moralno i ideološko profilisanje stranke, ali i da su demokrate izborile pravo da neki među njima imaju drugačije mišljenje i da zbog toga što su manjina ne moraju automatski biti odstranjeni.

Oni koji na sve to gledaju sa strane uglavnom hvale DS zbog hrabrosti i otvorenosti. Tek ponegde čuje se i nešto drugačiji komentar o razlozima ove otvorenosti – neko se dosetio da su i komunisti otvorili svoje skupove tek kada su počeli da se raspadaju.

Novo cepanje DS-a, stranke u kojoj je u tih 14 godina dobro izučena samo jedna računska operacija zvana „množina deljenja“, ne pominje niko od onih koji računaju na čelne stranačke pozicije. Naprotiv, svi tvrde da ako ostanu u manjini, ostaju i u stranci i nastavljaju da se bore.

Jedan od demokrata koji je do sada često ostajao u manjini i stekao status „dežurnog stranačkog disidenta“ je Slobodan Gavrilović iz Užica. U više navrata bio je potpredsednik DS-a i poslanik u oba parlamenta, obavljao je i funkciju sekretara stranke i predsednika IO-a, ali u njegovom stranačkom profilu piše i to da je često bio gurnut u stranu, ili se sam opredeljivao za ćutanje. Bije ga glas da voli da pliva uzvodno zbog čega se sudarao i s pokojnim Đinđićem. O tome je govorio i na prvoj sednici GO-a stranke posle atentata, kada je rekao da mu je bila čast da s pokojnim premijerom sarađuje i da mu oponira po mnogim pitanjima.

Ovih dana novine ga pominju i kao glasnogovornika mnogih stranačkih odbora iz unutrašnjosti, a pripisuju mu i ambiciju da se na predstojećim izborima kandiduje za jednu od čelnih funkcija u DS-u. Sam Gavrilović odbija priču o „dežurnom disidentu i buntovniku“, već sebe radije opisuje kao žestokog zagovornika decentralizacije stranke i stava da se i većinsko i manjinsko mišljenje mora poštovati..

„Po mom shvatanju političke kulture, rad u partiji zahteva veliku dozu strpljenja“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ Slobodan Gavrilović. „Ako ste u manjini, ne možete da nametnete ljudima svoje stavove čak i ako ste pravu. Demokratija je većina. Ako nemate tog strpljenja, onda nemate strukturu stranačkog čoveka. Stranka oduzima jedan deo autonomije pojedincu, ali svaki pojedinac mora da odluči do koje granice tu autonomiju može dati. Kada se od nekoga traži da slaže ili krade u ime stranke, kao što je bio slučaj s oduzimanjem mandata DSS-u ili glasanjem o guverneru, tada se mora izraziti potpuni integritet i autonomija jedne ličnosti. Tada svojim integritetom vi čuvate stranku. Baš kao i u slučaju kada se od vas traži da govorite ono što inače ne mislite. Moji prvi nesporazumi unutar stranke nastali su kada sam svojevremeno izneo primedbu da smo stranka načela i da smo vrlo jednostrani. Imali smo fine načelne priče o demokratiji koje je narod dobro primao, ali smo bili stranka bez imalo pragmatizma, kako ta načela realizovati u praksi.

„VREME„: Pa ste posle postali stranka s viškom pragmatizma?

SLOBODAN GAVRILOVIĆ: Tačno, otišli smo u drugu krajnost, opet bez ravnoteže između načela i pragmatizma. Ta ravnoteža ne znači da u sve mora da se unese pola načela i pola pragmatizma, to zavisi od teme. Ako je reč o državnim institucijama koje još nismo izgradili, onda su načela važnija, moraju da prevagnu. Ako je reč o ekonomiji, privredi, reformama, onda je dozvoljen višak pragmatizma, ali u okvirima pravnog sistema i vladavine prava.

Gde je DS danas u tom stalnom traženju između načela i pragmatizma. Na nedavnoj sednici GO čuli smo, na primer, da uopšte nije važno kako je izabran guverner Narodne banke, već je važno da je on kvalitetan. To je čak i nešto više od samog pragmatizma.

Ne bih to čak nazvao pragmatizmom. To je ogoljeni makijavelizam. Ne birati sredstva da se dođe do nekog cilja. To je shvatanje da je u politici sve dozvoljeno. Moj je utisak da je takvo viđenje politike u DS-u manjinsko, jer da nije tako, onda bi neke važne odluke u stranci uoči ovih izbora bile sasvim drugačije.

Kao jedan od najupornijih zagovornika decentralizacije stranke, da li ste zadovoljni koliko se unutar DS–a čuje glas opštinskih odbora? Utisak je da je upravo članstvo nedavo odlučilo, mimo volje Predsedništva stranke, da Boris Tadić bude nosilac liste, i da se u drugim strankama taj glas lokalnih odbora slabije čuje. Ili je kod vas to tako jer nema neprikosnovenog vođe?

To je najbolji dokaz da je DS oduvek imao snažan potencijal u lokalnim organizacijama. Ako kao član stranke imam slobodu u lokalu, naravno u okviru partijskog statuta, a sve ostalo je na meni, onda je to dobro. Puna sloboda i puna odgovornost. Mi smo se još 1993. izborili da oni koji na listi ostvare najbolji rezultat na izborima idu u skupštinu kao poslanici. Predsedništvu se ostavi 10-15 odsto mandata za funkcionere i javne ličnosti koje nemaju svoju matičnu organizaciju, sve ostalo se zna. Sada to nije bilo tako, pa se desilo da ljudi zavise od toga kako stoje kod moćnih pojedinaca u vrhu stranke. Nije dobro da se postane poslanik samo zato što si dobar sa Tadićem ili sa Živkovićem, već na osnovu onoga šta si postigao na izborima.

Neke novine pominju ovih dana da imate ambiciju da se kandidujete i na ovim stranačkim izborima?

Kandidovaću se za funkciju potpredsednika stranke. To sam već učinio. Bira se četiri potpredsednika i imamo već deset kandidatura. O tome ne bih više ništa da kažem da ne bih poremetio našu izbornu proceduru.

Na čije glasove računate u trci s tako mnogo kandidata?

Svako od nas ima svoju tehniku i ideju kako da dođe do birača unutar stranke. Ali, i članstvo ima prilično jasnu predstavu o svima nama. Oni će lično procenjivati kakvi im potpredsednici trebaju u ovoj važnoj fazi u razvoju DS-a. Meni je lično drago da već ima deset kandidata za mesto potpredsednika jer je i to dokaz unutrašnje demokratije i utakmice. Te kandidature nisu formalne, svako od tih ljudi ima ideju i viziju kako da doprinese stranci i to je iskreno. To je samo dokaz da će unutarstranačka ponuda biti bogata. Pod uslovom da izbori budu zaista tajni, da ne budu dirigovani nikakvim paketima i unutrašnjim kontrolama, u pravoj utakmici izbor mora biti dobar.

Čini se da unutar DS–a ključa na sve strane?

Ključa jer ima šta. Mene više brine kada se hvata paučina i žabokrečina. Trenutno smo na popravnom ispitu. Kao stranka još nismo ponavljali jer su nas decembarski izborni rezultati sačuvali da i dalje budemo važan faktor na političkoj sceni…

…To znači da ste na poslednjoj sednici GO–a bili među onih 330 članova koji su podržali Borisa Tadića i njegovu tezu da su izborni rezultati bili uspešni, da se više nije moglo postići.

Ne, bio sam uzdržan, smatrao sam da je takvo izjašnjavanje besmisleno. U mnogim gradovima smo 1990. godine imali bolji rezultat nego danas. A u još većem broju gradova 1993. smo takođe mnogo bolje stajali. Nema razloga za neko preterano zadovoljstvo. Lično sam zadovoljan što smo opstali, što smo i dalje nezaobilazan politički faktor u Srbiji, što smo izdržali žestok opšti napad na stranku sa svih strana, često sasvim neopravdan. Zato kažem da smo na popravnom ispitu i da stranka zaista mora više da čuje svoje članstvo. Naše Predsedništvo je posle ubistva Đinđića, zbog poteza koje nije činilo i odluka koje je donosilo, mnogo lošije stajalo u članstvu, s pravom, nego Vlada u građanstvu. Posle ukidanja vanrednog stanja Predseništvo je donosilo odluke koje članstvo nije moglo da prihvati. I do je dovelo do odluke o promeni nosioca liste.

Otkuda utisak da u DS–u ima prilično raznih zavereničkih struja? I sada kada Tadić, izgleda, ima značajnu prednost u borbi za lidersku poziciju, čuje se da postoje neformalni stranački centri moći koji stranku mogu da usmere i u drugom pravcu. Da postoje ljudi koji nisu baš sasvim jasno na sceni, ali su moćni.

Ne želim da govorim o ljudima koji se kriju iza scene, ali razumem zašto se sve to događa. Kada formalni centri moći ne odlučuju o svojim nadležnostima, onda se ti centri izmeštaju prema neformalnim strukturama koje stvarno preuzimaju moć. Tako je u državi, tako je i u stranci. Opasnost je veća ako je sve to u sprezi s raznim finansijskim moćnicima. Tadić će i pored ovakvih uticaja, po mojoj proceni, pobediti na narednim stranačkim izborima.

Odmah po uvođenju vanrednog stanja tražili ste da se izabere novi predsednik stranke. U DS–u sada vri oko liderske pozicije, da li je bilo bolje da se to učinilo mnogo pre izbora?

Odluku Predsedništva da se odloži izbor Đinđićevog naslednika smatrao sam i onda i sada pogrešnom, ali sam je poštovao. Ako je tačno, kako je to neko rekao u martu, da smo gnusnim ubistvom premijera izgubili pola stranke, a mislim da je zaista tako, smatrao sam da, najblaže rečeno, nije logično da u osnovi sami zadržimo vlast u Srbiji. U tako kritičnom času po državu bio je to trenutak da se okupe sve demokratske snage u rekonstruisanu vladu. Sada smo, posle izbora, u nepovoljnijim okolnostima po DS, ponovo na to došli. Opet vladu treba da čine DS, DSS, G17 plus, sada su tu i SPO i Nova Srbija. Želeo sam da Vlada ojača još u martu i da se zaštite ionako slabi demokratski procesi i institucije u Srbiji. U Srbiji se mora sabirati sve što je evropski opredeljeno. Da smo to tada uradili, očuvali bismo i vladu i učvrstili demokratske procese i institucije. Tada bi građanima bilo bolje, a ne strankama. Za mene lično nije bilo najvažnije da li će DS biti prvi u vlasti. Posle Đinđićevog ubistva nametnuo se državni razlog. Ako je ubijen premijer koji je želeo da reformiše i modernizuje državu, onda je bilo neophodno da se okupe sve demokratske snage. Jasno je da organizovanog kriminala nema bez učešća državnih funkcionera u kriminalu i da je obračun s kriminalom stariji od svakog partijskog interesa. Nekoliko meseci kasnije postalo je takođe jasno da se, za razliku od klasičnog, s organizovanim kriminalom nismo ozbiljno obračunali.

Demokratski potencijali u Srbiji i dalje su prilično slabi. Na jednoj strani, ta tzv. demokratska opcija se teško udružuje, na drugoj, postoji opasnost da iz sadašnje borbe za lidersku poziciju u DS–u dođe i do novog cepanja vaše stranke.

Takva opasnost sada ne postoji, iako nam se tako nešto ranije često dešavalo. Čak smo neretko bili jači posle svakog rascepa. Na početku smo imali samo sedam poslanika, onda je na čelo stranke došao Đinđić i osvojili smo 29 mandata. Kada je otišao Mićunović, nismo propali. I Koštunica je poneo svoj deo, a stranka je ostala na svome. Možda je odlazak Labusa najviše uzdrmao naše biračko telo jer ga delimo sa G17 plus. Ne vidim mogućnost da sada dođe do novog rascepa. Ako bi čak neko i imao takvih pretenzija da pravi novu stranku, a sumnjam da takvih pretenzija ima, sa DS-om se ništa ozbiljno neće dogoditi. Za mene je veći problem potencijal demokratskih snaga u Srbiji, to što smo izgubili korak u inače rovitom demokratskom bloku. Dok je Milošević bio na vlasti, svi smo govorili, s pravom, da je on velika prepreka za integraciju osnovnih državnih i nacionalnih interesa bez obzira na političke razlike među strankama. Ko je danas ta smetnja?

Ovih dana u javnosti traje polemika oko stavova ljudi iz DSS–a o potrebi „sanitarnog otklona“ prema DS–u. Tim povodom Boris Tadić je rekao da ne prihvata nikakvu distancu prema onome što je DS radio u prošlosti, ali sam Tadić je napravio neku vrstu distance prema onome što je stranka radila i na tome izgleda dobio privremenu lidersku poziciju.

Krajnje je nekorektno, posebno u situaciji kada se pravi vlada da se stranke koje u tu vladu treba da uđu, javno prepucavaju. Za mene je to pre svega izraz političke nekulture, ali i neodgovornosti. To može da dovede i do toga da ne dobijemo vladu. Video sam kasnije i drugačiju izjavu da se pod „sanitarnim otklonom“ mislilo na pojedince, ne na stranku. To za mene, samo donekle može biti i prihvatljivo. Ali i to ne bih dopustio u pregovorima. Ako smo svima poslali poruku pročišćavanjem sopstvene liste, ako smo rekli da se kao stranka ne poistovećujemo sa aferama, čemu onda iznova zaoštravanje? Trebalo je oko vlade praviti zdraviju atmosferu u startu. Bolje je uzdržati se od komentara o unutrašnjim odnosima bar dok traju pregovori. Zašto bih ja uopšte komentarisao nešto što se zbiva u nekoj drugoj partiji, osim ako ne želim da štetim konačnom dogovoru?

Utisak je da su svi u DS–u preokupirani uglavnom svojim izborima, manje sudbinom vlade.

Verujem da će se predstavnici ove četiri izborne liste dogovoriti o nekom modalitetu nove vlade, a da ta vlada neće trajati kraće od dve godine. Ja sam za čisto rešenje u kome će sve četiri grupacije biti zadovoljne, a i to je moguće postići. Manjinska vlada je, po meni, najmanje prihvatljivo rešenje, ali i ona je bolja od novih izbora. Ne zbog DS-a, jer sam siguran da bismo na novim izborima imali bolji rezultat, nego zbog toga što je građanima dosta svađa i podela, sukoba i neodgovornosti. Za nove izbore svi bi s pravom rekli – ovi su zaista neozbiljni. Najveća odgovornost sada jeste na DSS-u jer oni vode igru i moraju da daju jasnu ponudu.

Po novinama je već krenulo prebrojavanje Tadićevih i Živkovićevih poslanika među onih 37 koji pripadaju DS–u, odnosno procenjivanje da li takva podela može da ugrozi buduću vladu, naravno ako je uopšte bude.

Siguran sam da će stranka u celini biti veoma odgovorna. Svi ti ljudi su poslanici DS-a, na osnovu izborne volje građana, nisu oni ni Tadićevi ni Živkovićevi. To prebrojavanje je loše.

Unutar stranke postoji i struja koja misli da DS–u u ovom trenutku nije potrebno učešće u vladi, ako već ne možete da vodite glavnu reč. Stav je da demokrate moraju da budu lideri ili u vladi, a to sada nije moguće, ili u opoziciji.

To je isto kao kada bi 110.000 članova DS-a reklo – hoću da budem predsednik stranke ili ništa drugo. Dobro je da težimo da budemo najjača stranka u Srbiji, svi to hoće, pa i mi, ali to uvek zavisi od onoga šta su građani rekli na izborima. Moramo da uvažavamo birače svih stranaka, bez obzira na to koliko se s nekim stranačkim programima ne slagali. To uvažavanje znači da brinemo o svakom glasu i pokazuje našu spremnost da birače privučemo na svoju stranu, da im se možda mi sutra dopadnemo. Ta logika – ili vodeći u vlasti, ili u opoziciji, logika o liderskoj predodređenosti DS-a, nije dobra. Zašto ne bi bila vodeća naša ideja? Naša vizija o modernoj, demokratskoj, ekonomski prosperitetnoj i evropskoj Srbiji? Nekada i nešto manja stranka od vodeće u nekoj vladi može biti snažnija po ideji, viziji razvoja, može nametnuti tempo promena, pa i njihovu suštinu.