Prve nedelje u aprilu slovenački glasači iskoristiće ekskluzivno pravo da odluče treba li njihovim sugrađanima vratiti osnovni paket ljudskih prava ili ne
BRISAN IZ REGISTRA: Ibro Sejdinović
Rasprava o vraćanju statusa „izbrisanim“ stanovnicima Slovenije svakog dana donosi nešto novo, a novosti su upravo šokantne. Na dan kada je obeleženo 12 godina od „brisanja“, 26. februara 2004, počele su pripreme za referendum koji će na zahtev opozicije biti organizovan 4. aprila. Apsurd ove akcije, čiji su nosioci slovenački desničari sa Janezom Janšom na čelu jeste da referendum neće odlučivati ni o čemu, jer je ministar unutrašnjih poslova Rado Bohinc „izbrisanima“ već počeo da izdaje potvrde o stalnom boravku „za unazad“. Ujedno je slovenački Ustavni sud na godišnjicu „brisanja“ prihvatio odluku kojom je odbacio novi zahtev opozicije da se u skoroj budućnosti upriliči još jedan referendum po tom pitanju.
IZBRISANITERITORIJALCI: Emocije su naročito uzavrele otkako su prvaci opozicije nahranili javnost tvrdnjama da su među „izbrisanima“ uglavnom bivši oficiri JNA i uopšte „agresori“ na Sloveniju. Ništa manji šok za pučanstvo nije bilo saznanje da to nije baš tako. U sukobu između JNA i slovenačke Teritorijalne odbrane 1991. godine učestvovali su u redovima teritorijalaca u velikom broju i potonji „izbrisani“ stanovnici Slovenije. Oni koji su obukli uniformu rezervista i pomagali u „odbrani zavičaja“ našli su se nepunih pola godine kasnije na udaru birokratije, koja ih je glatko izbrisala i uništila im dokumente samo zato što nisu pravovremeno tražili ili nisu dobili državljanstvo. Tako su za junaštvo tokom desetodnevnog rata za Sloveniju nagrađeni na specifičan način – nije bilo medalja niti visokih reči. Slovenačka država im je zahvalila tako što im je oduzela ljudsko dostojanstvo, a šanse za preživljavanje smanjila na minumum.
Među ovim „srećnicima“ jeste i Niko Vidmajer iz Celja. Ceo život proveo je u Sloveniji, izjašnjava se kao Slovenac, a 1991. godine je sa svojom jedinicom čuvao položaje na aerodromu u Slovenj Gradecu. Početkom naredne godine saznao je da ga u opštini vode kao „hrvatskog državljanina“. Pokušao je da ubedi ćate tako što im je pokazivao dokumente koji su dokazivali da spada među „veterane“ slovenačkog rata, ali su mu svuda govorili da to nema nikakvog uticaja na njegov status, pošto je to bilo još „u vreme Jugoslavije“. Prošlo je mnogo vremena pre nego što je saznao u čemu je „greška“. Njegova biološka majka, koju nikada nije video, bila je rodom iz Hrvatske. Nikov otac jeste bio Slovenac, ali je Niko od svoje druge godine života živeo kao usvojeno dete u porodici očevog brata i njegove supruge. „Ni hrvatski jezik ne govorim dobro, a u Hrvatsku sam odlazio samo za vreme služenja vojnog roka i na odmor“, objašnjava danas Vidmajer ludost situacije u kojoj se našao. Iako su i hrvatski organi tvrdili da Niko nije njihov državljanin, na kraju je bio primoran da uzme hrvatski pasoš, koji mu je omogućio da ostane kod kuće, u Sloveniji.
Zoran Terzić stigao je u Sloveniju još kao dete 1974. godine, kada se trbuhom za kruhom u Velenje preselila cela njegova porodica. Završio je osnovnu i srednju školu i postao spasilac u rudniku. U junu 1991. mobilisan je u antidiverzantsku jedinicu slovenačke Teritorijalne odbrane, koja je držala položaje u okolini Velenja. Nije učestvovao u neposrednim čarkama s Armijom, ali je bio jedan od onih koji su preuzeli karaulu u Solčavi. Sve to vreme bio je udaljen jedva nekoliko metara od položaja graničara, koji su preko dva „šarca“ pratili šta se dešava na „drugoj strani“. Da perverzija bude veća, rezervista Terzić je po okončanju slovenačkog dela rata od mlade države dobio plaketu na kojoj piše „Pobedili smo“. Već sledeće, 1992. godine saznaje da je „izbrisan“. Njegova supruga, koja se 1991. godine doselila iz Srbije, nikako nije mogla da legalizuje svoj status. Sistemom domina, Zoran gubi sve. Prvo posao, za koji se školovao. Nekoliko godina su jedva sastavljali kraj s krajem tako što je radio sve moguće poslove.
CRTICEIPOLUKRUG: Njegov prijatelj Ibrahim Sejdinović stigao je u Sloveniju 1983. godine i zaposlio se u Gorenju, u Velenju. Kada su avioni JNA počeli da nadleću Velenje, dobio je poziv da se javi u Teritorijalnu odbranu. Javio se u mesnu zajednicu, gde su mu odmah pocepali staru vojnu knjižicu JNA i naredili da sa opremom čeka na sledeći poziv, „ukoliko im zatreba“. U februaru 1992. godine Ibru bez ikakvog obaveštenja ili upozorenja brišu iz registra stalnog stanovništva. Situacija u kojoj se našla njegova porodica bila je gora od statusa koji su „uživale“ izbeglice, pošto su izbeglice imale pravo na državnu pomoć, besplatno školovanje, zdravstvenu zaštitu i krov nad glavom. „Izbrisani“ i njihove porodice su, međutim, tretirani kao „ilegalci“ koje je bilo moguće nekažnjeno, čak bez pismene odluke upravnog organa jednostavno proterati, deportovati iz države. Sina, koji je rođen 1994. godine, nije mogao da upiše u knjigu državljana ni u Sloveniji ni u Bosni. „U dokumentima je umesto podataka imao samo crtice“, kaže Ibro.
Na drugom kraju Slovenije, u Kopru, priča Muhameda Đinića nije ništa drugačija. U Sloveniju je stigao 1975. godine i zaposlio se u Komunali. Izrodio je troje dece. U junu 1991. godine dobija poziv za Teritorijalnu odbranu Slovenije. Desetodnevni rat se završio, a Muhamed ponovo dobija poziv da zbog potrage za „diverzantima“ obuče uniformu. Priseća se kako je osam dana „češljao“ teren, ali mu to nije palo teško, jer je, kako sam tvrdi: „To bila i moja država. Govorim slovenački jezik, ovde živim već decenijama i smatrao sam normalnim da se odazovem mobilizaciji.“
Đinićev slučaj je nešto složeniji – on je odmah posle objave osamostaljenja zatražio slovenačko državljanstvo – „već treći dan posle početka roka za podnošenje molbi“, ali su mu na opštini rekli da je „zakasnio“. Predmet je predao advokatu. Platio mu je svojim radom, ali advokat nije uradio ništa. U februaru 1992. godine saznaje da je izbrisan iz registra stalnog stanovništva. Policajci su ga presreli u kafani, legitimisali i oduzeli ličnu kartu, a onda odvezli do njegove kuće – da mu pokupe i sve ostale dokumente. Uznemirenom Muhamedu su objasnili da će mu sve to biti vraćeno narednog dana u opštini. Sledećeg dana je saznao da su dokumenti uništeni. Nije trebalo dugo pa da Muhamedu na ulici proveravaju dokumenta. Uhvaćen je, strpan u maricu, odvezen do granice sa Hrvatskom i proteran iz države. Vratio se, napravivši „krug“ kroz šumu. „Oni isti policajci koji su me proterali posle dva dana su me videli u gradu. ‘Vidi, vratio se pre nas’, zabezeknuto je rekao jedan od njih“, humoristično opisuje svoju odiseju Muhamed. Onda je nekako dobio odluku policije koja ga je zaštitila od daljih deportacija – odluku da može da se kreće u polukrugu od 39 kilometara oko svog stana. Deset godina se dovijao kako da preživi, radeći razne poslove, sve bez dokumenata. Sve što je preživeo čini mu se sumanutim i iz ličnog, „međunarodnog“ ugla: „Imam braću koja žive u Vinćenci u Italiji. Oni su odavno za sebe i svoju porodice dobili sve papire, dok sam ja posle ‘brisanja’ na svoje čekao gotovo deset godina.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!