Dok su protekle nedelje na Kosovu i Metohiji gorele crkve i manastiri, a u Beogradu, Nišu i Novom Sadu džamije, mi smo – gledali televiziju. Osećaj nemoći koji je dominantan i gotovo opipljiv, učinio je TV program našim jedinim dodirom sa ratom. Prve noći, kada smo čuli (jer slike nije bilo) da je u toku etničko čišćenje Srba, mogli smo da vidimo jedino slike protesta u Beogradu. Među demonstrantima su se pojavila sumnjiva lica iz naše skorije istorije, a BK televizija i Pink su započeli svojevrstan TV maraton. Televizija B92 se poslednja uključila u ovu trku, čime je ponovo na sebe navukla bes samozvanih patriota. Ono što su tragični događaji učinili vidljivim jeste tragičan nedostatak informacija i TV slike, pa su prvi izveštaji ličili na famozne raporte sa početka ratova u Hrvatskoj i Bosni. Istini za volju, političari su zvučali mnogo trezvenije, valjda svesni uskog polja za naše delovanje. Medijski rat je ovoga puta dobio onaj ko je bio pribraniji i, naravno, profesionalniji. Kada su kritične noći vandali palili džamije po Srbiji, jedini glasovi razuma čuli su se od gospodina Ljajića i vladike Amfilohija, koji je lično pokušao da umiri huligane. Činjenica da ga nisu poslušali veoma je indikativna, jer sada Crkva ima mnogo veći problem od poštovanja posta tokom Kobasicijade u Turiji. Ukoliko se rukovodimo njenom logikom, huligani koji sebe smatraju vrhunskim vernicima i braniocima vere, moraju da snose barem iste posledice kojima je zaprećeno prekršiocima posta.
Setite se samo izjave jednog od demonstranata iz Niša, koji je za TV B92 opisao šta se u stvari desilo. Iza njega je bila džamija u plamenu, a on je govorio o „protestantima“ koji su zapalili „crkvu“. Toliko o verskom obrazovanju. U Novom Sadu je rulja kidisala na „šiptarsko naselje“ što je u stvari izbeglička kolonija prognanih sa Kosova. Beogradska „patriotska akcija“ završila se opštom tučnjavom među navijačkim grupama, a poklič „ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji“ prati i karakterističan pozdrav rukom – iz nacističkog nasleđa. Ministar policije se pravdao uskim ulicama i nepripremljenim policajcima. Veoma podseća na KFOR, zar ne?
Slučaj je hteo da Predrag Marković, praktično predsednik naše zemlje, nekoliko dana pred tragediju gostuje na RTS-u i ostane upamćen po paraleli između dužine brade i veličine Kosova. Na sreću, političari su se dozvali pameti i delovali prilično jedinstveno tokom narednih dana. Snimak vanredne sednice Saveta bezbednosti UN-a bio je prilika da svi skupa vidimo kako funkcioniše ta mistifikovana diplomatska mašinerija. Ministru Svilanoviću su zamerali zbog odmerenosti, isti oni koji duboko ne shvataju funkcionisanje međunarodnih institucija. Posle prve noći, Vlada je odlučila da proteste kanališe i počeli su molebani i protestne šetnje. Usledio je i Dan žalosti, sa predlogom medijima da u znak protesta zamrače ekrane u Srbiji. Nikada nam manje nije bilo potrebno zamračenje. Na Pinku je program trajao a urednica Jordović bila je u stanju da lično vodi program, dok su na BK televiziji i RTS-u maraton trčali duže. Uskoro smo se zasitili oštrih osuda i protestnih reagovanja ovdašnjih političara i analitičara sa originalnim rešenjima za Kosovo. Situacija je počela da se smiruje i na Kosmetu i u Beogradu, gde su demonstranti sa pivom u rukama nekoliko puta pokušavali da zapale albansku ambasadu. Premijer Koštunica, okružen sveštenstvom, vodio je protest Beograđana, ali uz sav napor imaginacije, nisam uspeo da ga shvatim kao lidera, već više kao specijalnog gosta u publici. Ako su se tokom kvazipatriotskih protesta za ulogu spasilaca srpstva nadmetali Kristijan, Ceca ili Šuvaković, onda Koštuničin stav i nije nužno loš. Drugi medijski talas, koji je usledio nakon smirivanja sukoba, doneo je još jednu paradigmatično glupu dilemu. Šta je važnije – crkve ili ljudi? Druga dilema je vezana za povratak vojske i policije. Pošto televizije nisu imale slike ljudi, fokus tema medija postale su spaljene crkve i nenadoknadiva šteta. Istini za volju, krenuli su i konvoji sa hranom i odećom za izbeglice i postradale. U ovom trenutku (vreme je primetićete ponovo počelo da se kondenzuje), možemo reći da Srbija ima diplomatsku inicijativu, ali medijima tek predstoji uporan rad na uključivanju Kosmeta u medijski prostor Srbije. Sigurno je da Kosmet sa stanovišta tržišta i rejtinga nije dobra investicija, ali takva šićardžijska politika medija koštala nas je suštinskog odsecanja ovog dela naše zemlje. Za početak biće dovoljan jedan link, koji se prema Kosovu instalira već više od deset godina. Možda će ovih dana da proradi.
