Režija: Radivoje Raša Andrić; Uloge: Sergej Trifunović, Marija Karan, Boris Milivojević, Nikola Vujović, Gordan Kičić, Nebojša Glogovac, Lazar Strugar, Miodrag Fišeković, Mladen Andrejević, Boris Komnenić, Srđan Miletić, Olga Odanović, Nikola Đuričko, Petar Kralj, Ana Marković, Predrag Bjelac, Aleksandar Šapić
Pored mnogih mana Kad porastem biću Kengur ima jednu jedinu vrlinu: film je odličan. Elem, pored svih nedoslednosti, lutanja, suvišnih likova, otaljavanja, infantilnosti, ova komedija uspeva na psihološkom planu. Na duhovit i patetično iskren način ovo je filmski odraz katastrofalne socijalne bezizglednosti koja nam je svima previše dobro poznata. Njegoševo „gleda majmun sebe u zrcalo“ ne znači da majmun ne treba da uživa u tome. O tome se radi, tu nas ovaj film kupuje – ovo je humorom ublažena slika našeg zajedničkog beznađa. Ovo je vic o nama samima.
Okosnicu priče čini grupa osnovno-školskih drugara koji, svako na svoj način, pokušavaju da nađu izlaz iz tragičnog spleta okolnosti koje ih čine potpuno beskorisnim i besperspektivnim luzerima. To su pripadnici one urbane generacije, inače predmet interesovanja svih filmova reditelja Raše Andrića, koji zbog svega što se u ovoj zemlji desilo poslednjih desetak godina nikada nisu ni imali šansu da odrastu a po godinama nisu više deca. U priči o jednom njihovom danu ima svega: prvih sastanaka, ispijanja piva na terasi, neraščišćenih dugova, klađenja, bivših devojaka, planova za bogaćenje… Svega sem letećeg tanjira – pardon i on je tu zalutao, ali baš kompletno i debelo zalutao. I pored neočekivanog gosta iz svemira, povremenog glumačkog preigravanja, bespotrebne količine psovki kao omiljene stilske figure srpske kinematografije (Rovan Etkinson je jednom rekao: „Ako želiš da zabaviš Engleza ti skini pantalone“, ako želiš da zabaviš prosečnog Srbina ti što sočnije opsuj), film uspeva da oslika lokalni kolorit, da isplete priču oko likova, da uvede urbani mit, ispripoveda legendu. U par reklama ili na veb adresi filma, o ovim junacima se mogu naći mnogo detaljnije trash-biografije od onih koje su uspele da uđu u finalnu verziju. Materijala i ideja ima za čitavu seriju, čak je možda to i prikladnija forma za ovoliku količinu likova i sudbina. Ovako je mnogo, potencijalno plodnih karaktera ostalo nedorečeno. Kengur zaista i podseća na novu verziju serije Grlom u jagode, naravno, primerenu sadašnjem vremenu. Ova dva ostvarenja dele sličnu vrstu sentimentalizma koji u Andrićevom filmu nije tako eksplicitan iz prostog razloga što još ne postoji dovoljna distanca da jučerašnji očaj postane današnja nostalgija. Sećanja su još previše sveža da bi nam bilo ko prodavao stara dobra vremena za bubrege, ali se nazire klica tog tipa budućeg mirenja sa prošlošću.
Raša Andrić pokušava da filmuje delić istorije koji se upravo dešava. To nije nimalo lak zadatak s obzirom na to da je ista ta istorija, do skoro, pretila da nas sve podavi. Tu nema mesta za angažovanost i moralisanje niti za laka ili bilo kakva rešenja. Ovaj film koliko god da je utopljen u socijalnu zbilju jednog beogradskog kraja, nije nikakva analiza niti opis stanja. Ovo je pre jedna psihodrama, kanal da se, kroz svima nama slične likove, izbaci deo dugo nagomilavanih emocija. Reditelj je u jednom intevjuu naglasio da bira samo one scenarije koje može da snimi. Poetika produkciono ostvarivog, usmerenost na ovde i sada na direktan način korespondira sa spoljašnjim ograničenjima pod kojima njegovi junaci životare. Jedino mogući film jedino mogućeg života. Posle dugo vremena domaći film koji se tiče naše publike.
Održavanje ovogodišnjeg Bitefa je pod velikim znakom pitanja. Predsednik Odbora festivala Svetozar Cvetković za "Vreme" iznosi predlog kako da se prevaziđu nesuglasice između ključnih ljudi ne bi li se Bitef ipak održao
Odluka članova Odbora Bitefa da odbiju predstavu Mila Raua zbog njegovog govora na prošlogodišnjem otvaranju festivala nije umetnička, nego moralno-politička. I upravo zato je duboko neetična
Novina etičke koncepcije Tome Akvinskog sadržana je i u činjenici kako u njoj ima mjesta i za “nekršćansku”, laičku etiku koja čovjeka (pri)vodi dobru, ali sama po sebi nije dovoljna za ostvarenja vječnog spasenja. Za to je potrebna Božja milost, kojom se usavršavaju “teologijske” vrline: vjera kao natprirodni dar, nada koja nas nosi optimizmom i energijom i ljubav, najveći i najljepši dar kojim je Bog podario čovjeka
Danas se u novinarstvu retko sreće ličnost takve svestranosti i dubine znanja kakvo je posedovao Teofil Pančić. Nosio je u sebi renesansnu radoznalost i životnu radost. “Bez kulture nema slobode”, napisao je u jednom članku, pa nastavio: “Sloboda ne proizlazi iz puke borbe za opstanak, već iz sposobnosti da reflektujemo sami sebe, da se raspravljamo, smejemo, sanjamo”
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Da li je Aleksandar Vučić ozbiljno shvatio poruku najoštrije Rezolucija Evropskog parlamenta ikada o Srbiji potkrepljenu upozorenjem Evropske komisije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
