Režija: Radivoje Raša Andrić; Uloge: Sergej Trifunović, Marija Karan, Boris Milivojević, Nikola Vujović, Gordan Kičić, Nebojša Glogovac, Lazar Strugar, Miodrag Fišeković, Mladen Andrejević, Boris Komnenić, Srđan Miletić, Olga Odanović, Nikola Đuričko, Petar Kralj, Ana Marković, Predrag Bjelac, Aleksandar Šapić
Pored mnogih mana Kad porastem biću Kengur ima jednu jedinu vrlinu: film je odličan. Elem, pored svih nedoslednosti, lutanja, suvišnih likova, otaljavanja, infantilnosti, ova komedija uspeva na psihološkom planu. Na duhovit i patetično iskren način ovo je filmski odraz katastrofalne socijalne bezizglednosti koja nam je svima previše dobro poznata. Njegoševo „gleda majmun sebe u zrcalo“ ne znači da majmun ne treba da uživa u tome. O tome se radi, tu nas ovaj film kupuje – ovo je humorom ublažena slika našeg zajedničkog beznađa. Ovo je vic o nama samima.
Okosnicu priče čini grupa osnovno-školskih drugara koji, svako na svoj način, pokušavaju da nađu izlaz iz tragičnog spleta okolnosti koje ih čine potpuno beskorisnim i besperspektivnim luzerima. To su pripadnici one urbane generacije, inače predmet interesovanja svih filmova reditelja Raše Andrića, koji zbog svega što se u ovoj zemlji desilo poslednjih desetak godina nikada nisu ni imali šansu da odrastu a po godinama nisu više deca. U priči o jednom njihovom danu ima svega: prvih sastanaka, ispijanja piva na terasi, neraščišćenih dugova, klađenja, bivših devojaka, planova za bogaćenje… Svega sem letećeg tanjira – pardon i on je tu zalutao, ali baš kompletno i debelo zalutao. I pored neočekivanog gosta iz svemira, povremenog glumačkog preigravanja, bespotrebne količine psovki kao omiljene stilske figure srpske kinematografije (Rovan Etkinson je jednom rekao: „Ako želiš da zabaviš Engleza ti skini pantalone“, ako želiš da zabaviš prosečnog Srbina ti što sočnije opsuj), film uspeva da oslika lokalni kolorit, da isplete priču oko likova, da uvede urbani mit, ispripoveda legendu. U par reklama ili na veb adresi filma, o ovim junacima se mogu naći mnogo detaljnije trash-biografije od onih koje su uspele da uđu u finalnu verziju. Materijala i ideja ima za čitavu seriju, čak je možda to i prikladnija forma za ovoliku količinu likova i sudbina. Ovako je mnogo, potencijalno plodnih karaktera ostalo nedorečeno. Kengur zaista i podseća na novu verziju serije Grlom u jagode, naravno, primerenu sadašnjem vremenu. Ova dva ostvarenja dele sličnu vrstu sentimentalizma koji u Andrićevom filmu nije tako eksplicitan iz prostog razloga što još ne postoji dovoljna distanca da jučerašnji očaj postane današnja nostalgija. Sećanja su još previše sveža da bi nam bilo ko prodavao stara dobra vremena za bubrege, ali se nazire klica tog tipa budućeg mirenja sa prošlošću.
Raša Andrić pokušava da filmuje delić istorije koji se upravo dešava. To nije nimalo lak zadatak s obzirom na to da je ista ta istorija, do skoro, pretila da nas sve podavi. Tu nema mesta za angažovanost i moralisanje niti za laka ili bilo kakva rešenja. Ovaj film koliko god da je utopljen u socijalnu zbilju jednog beogradskog kraja, nije nikakva analiza niti opis stanja. Ovo je pre jedna psihodrama, kanal da se, kroz svima nama slične likove, izbaci deo dugo nagomilavanih emocija. Reditelj je u jednom intevjuu naglasio da bira samo one scenarije koje može da snimi. Poetika produkciono ostvarivog, usmerenost na ovde i sada na direktan način korespondira sa spoljašnjim ograničenjima pod kojima njegovi junaci životare. Jedino mogući film jedino mogućeg života. Posle dugo vremena domaći film koji se tiče naše publike.
Često vežbom i srčanošću nadomestimo to što nismo profesionalni muzičari. Jedno je kad si profesionalni muzičar... To je kao kad igraš fudbal ispred zgrade, a ne na Vembliju. Mnogo je siroviji, življi, energičniji ispred zgrade, ima više grešaka, nije prefinjen ni matematički precizan. Međutim, to mu daje ono bez čega ne bi bilo fudbala
Jasno je da su 59. Bitef i drugi Ne: Bitef dva pristupa pitanju kako ovaj festival može ići dalje, ali oba su teško održiva na duge staze. Bitef bez umetnika značajnih u svetskom kontekstu i sa polupraznim salama ne može biti festival od najvećeg evropskog značaja. S druge strane, veliki međunarodni festival bez finansiranja teško može da opstane. Možda se nalazimo na korak od gubitka Bitefa. To bi bila ogromna šteta i nepravda prema budućim generacijama naših gledalaca i umetnika, koji treba na domaćim scenama da vide najbolje od najboljeg u evropskoj i svetskoj produkciji
Pedeseti album Neila Younga nastavlja tragovima nekih od njegovih najboljih i najuspešnijih izdanja – akustičnih remek-dela Harvest i Harvest Moon – nudeći dirljivo sročen epilog jedne neverovatne karijere
Od nemila do nedraga, slogan jubilarnog Festivala evropske poezije, ujedno je i opis proteklih 20 godina ove manifestacije zbog koje su u Beograd dolazili značajni pesnici Evrope
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
