Bećarac

Izreka kaže: Kad ti budala sedne na kaput – seci kaput. Iskusno.

Primer prvi: „Vršački vinogradi“ imaju vino koje se zove „pastuv“. Dobro, nije moglo da se zove „vranac“, mada se pravi od te sorte vina, ali, za sve koji nisu odrasli na selu ili hipodromu pastuv nije reč koja se vezuje za konje. Više podseća na crne muške čarape, koje su sasvim u redu, u svakom slučaju bolje nego bele, samo kad ne bi bile na golom muškom telu. Za slučaj da mislite da je ovo plod moje prljave mašte (asocijacija, a na čarape) citiraću vam deo sa etikete na kojoj lepo piše da je ovo vino izvor zdravlja i neobuzdane mladalačke snage. Ajde! A da ne bude zabune, već u sledećoj rečenici imate i rasplet: „Dobro čini ženama kad ga piju muškarci“. Ih, bećar jedan ko se toga dosetio. Ali ni to nije kraj. Sve karakteristike ovog vina dolaze do punog izražaja ako se konzumira u društvu, kaže dalje etiketa. Imate li sliku? Zadržite je za sebe, meni je i ova moja strašna. Jedino me buni otkud odjednom ta teška reč „konzumira“? Taman je sve bilo lascivno i nimalo dvosmisleno, kad odjednom, vino se ne pije nego konzumira. Šta im bi da usred bećarca pređu na bečki valcer!?

I šta sad da im čovek odgovori? Da traži da im roditelji dođu u sredu na dan otvorenih vrata? Ili da opet ispadne dosadnjaković koji guši društvo pričama o političkoj korektnosti i statistikama o zlostavljanju. Ili samo da iseče kaput i produži gologuz?

Primer drugi, spot kojim se reklamira još jedna nagradna igra „pošalji SMS i dobićeš…“. Sad ne znam da li je spot za „putem moje mreže“ ili njihove mreže, ali mi je mnogo veći problem što se mafijaši, pardon, organizovani kriminalci opet! prikazuju kao mile mace – jedan onako opasan a priglup, a drugi vispren ali dobar u duši. I obojica nadasve dečački zaneti u slanje porukica. Cakano. Sve dok vam se sutra neki ne prepreči na drumu samo zato što ste mu ablendovali jer vas je isekao, a on, milica jedna, izleće iz kola da vam se bip! mile majke jer kome, bre, ti ablenduješ, sad ču da ti… Mora, brate, mora da vam bude simpatičan.

U trećem primeru gledamo simpatičnu devojčicu u reklami za „fast“ koji se kupuje na trafici, a nisu novine. Ko bajagi nisu ni cigare, nego internet. Aha. I stoga je u redu da deca reklamiraju „fast“. Uta-ta! ne možemo im ništa, baš su nas prešli.

Još jedan primer pa da se razilazimo. Kad su me svojevremeno pozvali da pišem za „stručni periodični časopis“ o svetu marketinga, i kad sam, znajući ko stoji iza njega to odbila, mislila sam da je priča završena. Ali, ne lezi vraže, kad žena kaže: ne, ona zapravo misli: da. Stoga je objavljen ceo jedan Kufer iz „Vremena“ (Kurajber) pa još i ilustrovan, doduše sa naznakom „pozajmljeno“. Mene su učili da se ne pozajmljuje bez pitanja, a naročito ne bez dozvole, osim ako se ne misli na onu socijalističku izmišljotinu o „pozajmljivanju“ tuđih kola. Pogotovo ne uzmete da prepravljate pozajmljeno kao što se desilo Kurajberu, u kojem su reči reklama i bilbord, na primer, zamenjene oglašavanjem i oglasnom porukom pa sad zvuči ko da ga je pisao neki ludak koji se predstavlja kao ja.

Srećom, ide lepo vreme, stvarno mogu i bez kaputa. Ili…