Najmanje sedamdeset puta naši u belom svetu rekli su mi: „Gde to ima? Kad pomažemo Srbiji, onda smo dobri i onda smo naši, a kad treba da se glasa, ko nas j…! “ Sablažnjavao sam se koliko sam god mogao nad tom kosmičkom nepravdom u sebi jednako misleć’: „Ja vam nikad ne bih dao da glasate, ono što je vama na srcu, meni nije, vaš favorit je uvek neko ko bi nas sutra mobilisao da udarimo na KFOR, da povratimo izgubljenu svetu zemlju ili da ponovimo udes cara Lazara, hvala vam lepo, vi biste glatko uveli desetak za kupolu Svetosavskog hrama, a ja bih da živim barem kao vi ovde, premda ste vi ovde još malo pa niko i ništa… “
Sreća te nisu svi kao ja, Vlada prva nije, građani Srbije koje je sudbina odnela daleko od rodne grude i od biračkih mesta ubuduće će glasati tamo gde žive i gde rade, za njih je Vlada uvela zasebno ministarstvo tako da našijenci i zvanično postaju privredna grana poput saobraćaja ili poljoprivrede. Shodno tome, iseljenici će dati svoj neprocenjivi doprinos predstojećim izborima.
Birati šefa države pravo je i sevap, građanima u tuđini do ovog prava stalo je možda i više nego nama, ali moramo pripaziti da ova humana akcija ne postane izvor i takoreći leglo diskriminacije? Kakve diskriminacije? A kakve ne?! Ako izbori budu organizovani samo u centrima poput Čikaga i Toronta, biće diskriminisani naši stručnjaci koji grade branu u Brazilu. Krene li se na takozvanu šestar-soluciju, da se za Severnu i Južnu Ameriku glasa na Barbadosu, da biračko za evroazijsko kopno mesto bude u Mongoliji, a biračko mesto broj tri da bude Mauricijus (tobožnja sredokraća Australije i Afrike), biće diskriminisani svi osim šačice naših radnika koji baš žive u navedenim izbornim jedinicama!
Bilo bi dobro kad bi po uzoru na nekadašnje ekipe za fluorografisanje birački odbori sa hiljadu ili dve hiljade kombija premrežili međunarodnu zajednicu… Ali, koliko god investirali u patronažno sakupljanje dragocenih i iskrenih glasova, nikad naše ekipe ne bi uspele da pročešljaju svaku zabit, a zabiti ima i u najrazvijenijim državama, a ne samo kod nas.
Najpravedniji način jeste da birač lično dođe na biralište, tako najvernije predstavlja sam sebe, uvećava svečanost trenutka i utiče na budućnost zemlje iz koje je otišao, ali ako ne budu mogli svi da glasaju neposredno, šta onda? Pisma? Pismo prvo košta, a pravo da biraš predsednika ne bi smelo da bude ograničeno nečijim slabijim materijalnim stanjem ili nepismenošću. Drugo, šta ako pismo ne stigne na vreme? Ili se vrati sa onim „Primalac nepoznat“? Telefon? Nema svaki naš iseljenik vlastiti telefon, a ako bi ga i imao, opet nije svejedno odakle ko zove! Priznamo li pozive sa mobilnih telefona ili govornice, nećemo biti sigurni da li je zvao registrovani birač ili neko sedmi. Treće, valjda se nisam zabrojao, ako izbori budu trajali samo jedan dan, veliki broj birača biće u avionima, vozovima, brodovima, mnogi biće na građevini, ko je Srbija da se odrekne njihovih glasova i njihove volje! Četvrto, mnogi građani biće 13. juna bolesni (možda su već sad), možda ih već nije briga ko će biti na čelu Srbije, ali možda im je baš želja da nam nekoga ostave u amanet, blagoslov u vidu Tome Nikolića, što da ne? Ali, ako se bolesnima, nepokretnima, onima koji su na platformama u Stavangeru ode na noge, diskriminisani biće birači koji su u Srbiji, a nisu pokretni! Na prošlim izborima oni su samo svojim ukućanima i medicinskoj sestri mogli da šapnu za koga bi glasali, nije bilo predviđeno da opunomoćenici biračkog odbora dođu u kuću i donesu im glasački listić!
Još više boli neravnopravnost čije su žrtve birači privremeno utamničeni u Hagu, nije li apsurd da na parlamentarnim izborima oni budu kandidati i nosioci izbronih listi, a da za predsedničke izbore ne mogu odonud ni da glasaju?!
&
Pa dobro, ako su izbori potvrda neravnopravnosti i vrelo novih neravnopravnosti, šta da se radi? Ispada da su šanse uvek nejednake, ali ako diskrepance ne mogu da se otklone, šta bi se desilo kad bismo ih produbili?! Sve što mi je u razmišljanju o dijaspori zvučalo kao diskriminacija deluje mi sasma suprotno i blagotovorno ako bi se primenilo na nas u matici!
1) Načelo neophodne i dovoljne zainteresovanosti. Građanin ima pravo da glasa na svim biračkim mestima na koja pre zatvaranja birališta stigne. Višestrukim glasanjem potvrđuje privrženost jednom kandidatu (ukoliko glasa stalno ili pretežno za istu osobu; ukoliko glasa za različite kandidate, ukazuje na svoje nedoumice a opet punopravno i metodološki besprekorno participira u krajnjem ishodu). Dosad su se jednako računali glas onoga ko nevoljno i mrzovoljno ode na biračko mesto i glas onoga ko jedva čeka da svane i da se biralište otvori. Da bi se ovaj izborni apsurd otklonio ili makar ublažio, birač bi morao imati priliku da svoju recimo natprosečnu motivisanot u punoj tj. odgovarajućoj meri ispolji. Što nas dovodi do narednog načela:
2) Načelo ravnopravnosti medija: Glasanje je punovažno ako je obavljeno sa registrovanog telefona, faksa, ili putem preporučenog pisma. Izborna komisija sabira sve pozive, faksove, SMS poruke, za mesec ili dva saopštava verdikt odnosno rezultat. Razume se da ne bi svi građani izborima posvetili jednaku količinu vremena i novca, ali to nas upućuje kako na Načelo br. 1 tako i na naredno koje glasi:
3) Načelo uticaja razmernog ekonomskoj i tehnološkoj moći. Po ugledu na MMF gde bogati imaju više glasova, i ekonomska moć pojedinih birača tj. familija mora u izbornom procesu doći do izražaja. Imućniji građanin ima veći broj mobilnih telefona, ima kredita da vasceli dan telefonira Izbornoj komisiji, pa šta?! Krajnje je vreme da imovinski cenzus zaigra neku ulogu u tako važnoj predstavi kakva je biranje predsednika! Bogataš bi mogao i da najmi nekoga ko bi sa njegovog (bogataševog) broja ceo bogovetni dan glasao, neko bi možda kupio čitavu centralu radi uticaja na izborni rezultat, ali šta je u tome loše?
6)
Nešto slično se već ohoho dugo događa među političkim partijama. Radikalska mladež ide u studio gde po partijskom zadatku tapše kad god ju njezin predstavnik milo pogleda, šešeljevci imaju aktiviste koji se u svim kontakt-emisijama javljaju stvarajući utisak da članova ima kao u Komunističkoj partiji Kine za Maovog vakta, neko vreme možda se i radilo o optičkoj i akustičnoj varci, ali varke prerastaju u činjenicu: partija koja je najviše sebe reklamirala ima najviše poslanika u parlamentu, njeni će članovi i simpatizeri listom izaći na izbore, dok će njihovi nesimpatizeri blazirano i samozadovoljno kokodakati kako im ne pada na pamet da izađu na izbore.
Pa nije li onda pravedno da radikali pobeđuju?
