Šumi go home!

Pošto nije obukao kožne špilhoznice i otišao da jodluje, Mihael Šumaher (Ferari) je opet pobedio. Ovoga puta na trci u Imoli za Veliku nagradu San Marina. Dakle, naš savet da ode na Alpe nije naišao na razumevanje, iako smo mu, sećate se, pošteno ponudili da pre toga pokupi sve pehare do kraja sezone. Zato je grupa entuzijasta odlučila da pređe na metode građanske inicijative kombinovane sa građanskom neposlušnošću. Osim predloga koji se još razmatra, da članovi Organizacionog komiteta (OK) akcije „Šumi go home“ imaju džabe pivo tokom svakog od preostalih prenosa trke, OK je doneo deset odluka od kojih su najvažnije sledeće dve – prikupljati potpise za istoimenu peticiju, jer, što smo mi ljubitelji Formule 1 gori od ljubitelja predsedničkih kandidata koji su svoje potpisima podržali, zar ne? Uostalom, ako „skinemo“ Šumija nama će sigurno biti bolje, što se za pristalice nekih koji trče predsedničku trku ne može reći. Druga odluka glasi: svaki put kad se tokom prenosa Šumi pojavi na ekranu – demonstrativno okrenuti leđa televizoru, a izuzetak su samo sledeće situacije: (1) kad mu prolupa motor; (2) kad ga Žolt Baumgartner (Minard) obilazi za čitav krug; (3) kad ga sudije kazne zbog nesportske vožnje. Toliko od nas. Inače, ovo poslednje je moralo da usledi u Imoli kad je već u četvrtoj krivini posle starta, ničim izazvan, bezočno nasrnuo na sirotog Montoju (Vilijams) i izgurao ga sa staze s namerom da ga eliminiše. Da sam kojim slučajem ja bio na Montojinom mestu vratio bih mu istom merom, pa šta košta nek’ košta!

Posle toga trka je postala beznadežno dosadna, bez obzira na to što je mali Baton (BAR) vodio prvih devet krugova. Nije trebalo biti baš veliki poznavalac auto-sporta pa pretpostaviti da će ili Dženson pući pod pritiskom (ipak) velikog šampiona ili će njegovi mehaničari nešto zabrljati prilikom zaustavljanja u boksu. To se desilo već na prvom pit-stopu, kada su majstori bez ikakvog vidljivog razloga razvukli čitavu stvar, dolivanje goriva i promenu guma, na skoro deset sekundi! Za to vreme je Šumi napravio jedan izuzetno brz krug, svratio u boks gde su ferarijevi mehaničari briljantno odradili posao i – trka je bila gotova. Britanac se zadovoljio drugim mestom, a Montoja trećim.

Posle opisanog karambola sa Šumijem, Kolumbijcu nije ostalo ništa drugo osim da se ljuti. A da se ljutio, e vala jeste! Po završetku trke, još dok su bili u bolidima, sočno ga je ispsovao pokazujući mu pri tom srednji prst, a posle ga je na konferenciji za novinare nazvao „slepcem“ i „glupakom“. Na sve to Šumi nije ni trepnuo. Ma taj ima obraz ko đon, kažem vam! I još da tako nasrne na kolegu vožača baš na desetogodišnjicu smrti Ajertona Sene? Sramota! Doduše, možda se jeo u sebi i bio besan baš zbog neviđeno veće pažnje koju je u svetu, a posebno u Italiji, imala upokojena legenda u odnosu na hodajućeg šampiona. Štampa je o Seni pisala sa više ljubavi i poštovanja nego prema Šumiju, a sva moguća poređenja, od onih vezanih za trkačku veštinu, do harizme i humanitarnog rada pokojnog velikana Formule 1, išla su u korist Brazilca. Čak je naglašeno da je Sena osnovao fondaciju koja godišnje sakupi milione dolara za pomoć siromašnoj deci iz brazilskih favela, a da se Šumi odselio iz Monte Karla jer je kap koja je prelila čašu njegovog nezadovoljstva bilo utisak da je tegla džema u lokalnoj samousluzi u Monaku previše skupa! Engleska štampa, na primer, ilustrovala je razliku između dva šampiona podatkom da se na aukcijama kod Sotbija originalna trkačka kaciga Sene prodaje za 37.000 funti, a da je Šumijeva upola jeftinija. Toliko o tome.

Nego, da se vratim trci. Jedino što se posle čitavog raspleta među vodećima dešavalo na stazi bile su borbe za plasman od četvrtog do osmog mesta. Malo dramatike u boksovima kada je Barikelo (Ferari, završio trku na šestom mestu) izgubio poziciju od Alonsa (Reno, domogao se četvrtog mesta), malo koškanja na stazi kada je Ralf Šumaher (Vilijams, bio na kraju sedmi) neoprezno ostavio prostor za preticanje drčnom Špancu koji takve prilike ne propušta, a još ga je i zakačio i okrenuo na stazi pa su od toga polzovali Rubinjo i Truli (Reno, peti na cilju), malo utehe za Kimija Raikonena (Meklaren) koji je oteo prvi bodić u šampionatu iako je, kao u Bahreinu, startovao s poslednjeg mesta. Slaba vajda za katastrofalan početak sezone i oproštaj od borbe za solidniji plasman na kraju šampionata.

Iako i dalje odbijam da priznam, ipak se polako ali sigurno počinjem slagati sa onima koji misle da je ovogodišnji šampionat užasno dosadan. Blejati u ekran sat i po zarad desetak minuta (ako je i toliko) pravog trkanja i uzbuđenja koje to sobom nosi – malo je! Čak ni moje nadaleko poznate i osvedočene analitičarske i sintetičarske sposobnosti ne pomažu mi da anticipiram (šta kažete na izražavanje, a?) pozitivan obrt u ovoj sezoni, mislim na uzbudljivost, razume se. To što najavljuju promene u pravilima, ma man’te, tek za četiri godine, svašta!

Sledeća trka je 9. maja u Barseloni za veliku nagradu Španije.