Tajna Kantove lobanje

Imanuel Kant je umro 1804. godine. Pre dve stotine godina dakle, i pri tom ostao daleko izvan granica filzofske discipline, simbol i primer snažnog intelekta, čovek koji je korenito, dubinski preobrazio perspektive i pojmove samog mišljenja. U stvari, do dan-danas ovaj filozof vam dođe kao neka kontrolna instanca za svaku glupost: „kao što bi (ili ne bi) rekao Kant“, rečenica je koju često možete pročitati čak i u političkim magazinima. Poznat je ne samo po Kritikama, već i po osobenjačkom životu neženje, redovnim svakodevnim šetnjama, kontemplativnom mirovanju u pruskom Kenigsbergu, ideji večnog mira, i mnogim drugim stvarima. No, želeo bih vašu pažnju da usmerim na Kantove fotografije. Portreti u ulju, i možda pokoja skulptura – da, ali otkud fotografije?

KANT KAO JORIK: Teorija fiziognomije Johana Kaspara Lavatera oslonila se na drevno verovanje da se karakterne crte čoveka mogu čitati sa njegovog lica; Franc Jozef Gal i Johan Kaspar Špurchajm smislili su suparničku disciplinu – frenologiju koja je lobanju razumevala kao spoljašnji izraz mozga. Fiziognomija i frenologija oslonile su se zapravo na jedno verovanje rašireno krajem osamnaestog i u devetnaestom veku: naime, da je sve što je spoljašnje materijalni prenosnik nekakve skrivene čovekove unutrašnjosti. Kanadski istoričar umetnosti Mark Čitam, koji se ovim pitanjem bavio u knjizi Kant, umetnost i istorija umetnosti (2001), takvo razumevanje ljudske prirode nazvao je „Pinokiovom teorijom“. Pinokio Karla Kolodija napisan je skoro u isto vreme kada su se pojavile i prve fotografije Kanta u knjizi profesora anatomije Karla Kupfera i njegovog asistenta Fridriha Besela Hagena Lobanja Imanuela Kanta (1880). Kao što je poznato – kada laže, Pinokiju poraste nos. Ovo je komična ilustracija frenologije, koja preživljava sve do danas u raznim pretnjama koje izričemo deci – pored poznatog primera sa iskrivljenim nosom u slučaju laganja, sećate se svakako i veze koju neopravdano uspostavljamo između repa i kafe.

Naravno, Kupfera i Besela Hagena nije zanimao Kantov nos, mada je bilo frenologa i fiziognoma koji su proučavali ovaj deo ljudskog tela i njegove matematičke odnose sa drugim delovima lica i lobanje. Pomenuta dvojka je, naravno, tragala za fiziološkim dokazom nadmoći Kantovog intelekta. Poučeni nekim ranijim primerima, bili su opsednuti njegovom lobanjom i verovali su da će na njoj pronaći merljive tragove njegovog neprevaziđenog uma. Nagoveštavajući pristup koji će za frenologiju postati najvažniji, „krenoskopiju“, Švajcarac Johan Kaspar Lavater, Kantov savremenik i ugledni naučnik onog doba, tvrdi: „ispitivanje kostiju lobanje, njihovih oblika i kontura, govori ako ne sve, a ono barem više nego bilo šta drugo“ o čovekovom umu. „Avaj, jadni Joriče!“, rekao je mnogo ranije Hamlet.

FOTOGRAFIJE: Kako su dva prostodušna naučnika uspeli da mnogo godina kasnije dođu do Kantovih posmrtnih ostataka, sahranjenih 28. februara 1804. godine? Sami objašnjavaju da je državni komitet za obnovu Kantovog groba odlučio da podigne novi i veći spomenik filozofu. Dakle, poštovanje je bilo razlog ekshumacije i dovelo je do nenadane mogućnosti da se fotografiše i naučno ispita filozofova glava. Iskopavanju su prisustvovali, pored pomenutih naučnika, predstavnici gradske vlasti i filozofskog fakulteta Univerziteta u Kenigsbergu na kom je Kant predavao, bibliotekar, slikar i jedan profesor sa obližnje umetničke akademije. Knjiga Der Schädel der Immanuel Kant pojavila se 1880. godine, a godinu dana kasnije objavljena je i u jednom nemačkom časopisu za antropologiju, što je disciplina na koju je upravo Kant snažno uticao svojim delom Antropologija sa pragmatičnog stanovišta.

Kantovi drugi grobari su se, predstavivši se kao tim naučnika, upustili u merenje lobanje da bi otkrili razmere njegove inteligencije koja je porodila njegove složene filozofske stavove. Ironija je sudbine to što je upravo Kant u pomenutoj Antropologiji pisao, imajući na umu i Lavatera, da „ne može biti raspre o tome da je fizionomija deo karaktera, ali nema potrebe za fiziognomijom kao veštinom ispitivanja ljudske unutrašnjosti kroz spoljašnje, hotimične znakove“. No, upravo će on biti „živi dokaz“ da su fiziognomija i frenologija ostale vitalne sve do kraja XIX veka. Međutim, ni Kantov stav nije baš toliko dosledan, s obzirom na to da je na jednom drugom mestu ubeđen da „postoji nešto poput nacionalne fizionomije“.

ZAPREMINA UMA: Radi boljeg razumevanja Kantove lobanje, Kupfer i Besel Hagen, prihvatili su neke premise frenološke kvazinauke. Razume se, čelo, a ne nos, videli su kao najvažniji deo glave, kao primarni znak inteligencije. Pri tom, išlo im je naruku to što je Kant zaista imao visoko čelo i zavidnu zapreminu lobanje, a istraživanja su potvrdila i svedočanstva savremenika po kojima je postojala nesrazmera između njegove krhke telesne građe (bio je visok nešto preko 150 centimentara) i veličine glave. U stvari, ova „naučna“ istraživanja su popravila neke ranije – isto tako „naučne“ – uvide. Glasoviti Karusov Atlas krenoskopije, objavljen u dva obimna toma 1843. i 1845. godine, sadržao je i graviru odlivka Kantove lobanje, koji je neposredno nakon njegove smrti 4. februara 1804. načinio umetnik Andreas Knore. Za razliku od Karusovog pristupa koji je bio više impresionistički, Kupfer i Besel Hagen sada su se oslonili na statističke izveštaje o stotinama drugih lobanja, kako bi, doduše isto kao i njihov prethodnik, zaključili da je Kantova lobanja jedinstvena. Još ranije, svega dva meseca nakon Kantove smrti, jedan drugi „naučnik“, doktor Vilhelm Gotlib Kelh, takođe iz Kenigsberga, proučio je pomenuti odlivak Kantove lobanje i zaključio: „organ… za filozofsku spekulaciju kod njega je bio veoma dobro razvijen“. Špurchajmu je 1815. godine bio dovoljan samo jedan Kantov portret kako bi dokazao kako „osobe koje su sklone metafizičkim proučavanjima imaju razvijen gornji deo čela“.

Sve u svemu, polovina perioda koji nas deli od Kantove smrti obeležena je ne samo filozofskim izdancima već i razmatranjima njegove glave iz ugla frenološko-fiziognomske teorije.

Šta reći na kraju? Iako Jorik nikako nije mogao postati Kant, Kant se vrlo lako pretvorio u Jorika. Želja da se zaviri u filozofovu unutrašnjost nije bila, kao što bi se to možda moglo očekivati, čisto saznajna, već je imala i značajnu političku dimenziju. Zapaženo je, naime, da je kod Nemaca krenologija doživljavala uspon paralelno sa usponom nacionalne svesti, a po Fihteu, nacionalni karakter i filozofija su neodvojivi. Zapaženo je takođe da Hamletove reči često shvatamo kao duboke životne istine. Tako je izgleda i sudbina Kantove lobanje upisana u Hamletove reči: „Zar te kosti nisu vredele mnogo više no toliko da se sada igraju njima šore? Moje mi kosti sevaju kad pomislim na to.“