Evidentno je da je Joksimovićeva pesma "Lane moje" nešto potrefila i da je reč o velikom hitu evropskih razmera koji će se ove godine slušati na letovalištima u Turskoj, Grčkoj i Španiji. Neće li baš ova pesma i njen pevač učiniti više na popravljanju imidža Srbije nego što bi to bilo taman da i svi ratni zločinci, uključujuči samog Mladića, sutra budu isporučeni Haškom tribunalu
U protekloj nedelji dva su događaja obeležila odnose matice i dijaspore. Jedan je visoka mobilisanost „naših u rasejanju“ da svojim glasovima dovedu srpsko-crnogorskog predstavnika umalo i do pobede na takmičenju za Pesmu Evrovizije. Drugi događaj je nikakva mobilisanost predstavnika dijaspore da se prijave kako bi glasali na predsedničkim izborima, što im naša uviđavna država sada nudi. I dok su, na primer, u Švajcarskoj i Austriji naši ljudi uspeli da budu alertniji u evrovizijskom glasanju čak i od samih Turaka, koji su ipak najbrojnija gastarbajter-zajednica u zapadnoj Evropi, u Nemačkoj od nekih pola miliona naših građana koji tamo žive (od kojih su polovina verovatno kosovski Albanci, mada to ne menja intrigantnost čitavog slučaja) samo njih 346 se prijavilo u ambasadi u Berlinu za učešće na izborima. U Beču ih je došlo manje od stotinu. I dok su čak i mnogi Hrvati i Albanci glasali za naše „Lane“, Srbi u rasejanju ne smatraju za shodno da glasaju za Tomu, Borisa, Bogoljuba, pa čak ni za kandidata vlasti koja im je sve ovo tako velikodušno omogućila. Elem, s jedne strane stoji kapacitet popularne kulture da obezbedi nekakav „imidž“ ove zemlje u Evropi, a s druge stoji nemoć političke mobilizacije oko tzv. nacionalnih interesa.
EASY MANY: Slučaj Željka Joksimovića i njegove pesme indikativan je ako se krene od lokalne kontroverze koju je ova pesma imala od trenutka kada je izabrana za predstavnika SCG. Tabloidi su s velikom pompom razotkrili još jednu zaveru: pesma „Lane moje“ je označena kao najobičniji plagijat pesme „Sen gelmez oldun“ azerbejdžanskog muzičara Alihana Semedova koja se nalazi ni manje ni više nego na jednom izdanju popularne serije „global-fusion“ muzičkih kompilacija pod nazivom Buddha Bar 5. Čitav slučaj je na neki način proglašen dokazom naše kulturne izolacije i simptomom naše provincijalne svesti da u Evropu uđemo sa jednim plagijatom, te da će nam se tamo maltene svi smejati. I ’de baš od Turčina da se krade? Koliko taktova pesme je Željko uzeo od Alihana i da li se po postojećim kriterijumima ona tretira kao plagijat ili ne, neka broji i zaključuje onaj kome je to bitno. Ali, činjenica je da se ovo pitanje uopšte nije postavilo i to iz jednog jedinog razloga: sve pesme izvedene na Eurosongu na ovaj ili onaj način liče na nešto što smo već čuli ranije, a globalna popularna kultura se ne uzbuđuje oko kreativnih pozajmica, štaviše one su odraz „uključenosti“ u raznorodnu svetsku muzičku produkciju. Za razliku od njegovih provincijalnih kritičara, ispostavilo se da je Željko Joksimović i te kako u toku sa stanjem popularne muzike u svetu i s prirodom ovog festivala. I to upravo s novom pozicijom ove priredbe u odnosu na pitanje reprezentovanja promena na evropskom kontinentu.
Jasno je da je Eurosong istovremeno i mastodont – koji je možda samo u slučaju grupe ABBA imao nekakve veze sa uspešnom popularnom muzikom koja je i dalje pre svega angloamerički hegemon – i kič parada iza koje se obrće „easy money“. Međutim, nakon formiranja Evropske unije koja je odredila političke granice evropskog kontinenta, Eurosong je jedini „demokratski“ oblik iskazivanja pop-kulturnih identiteta koji prevazilazi političku hegemoniju EU-a. Čak se i TV studio iz Minska, glavnog grada izopštenog Lukašenkovog raja, uključio u proces glasanja. Naravno, s druge strane, zapadnu Evropu Eurosong naizgled kao da i ne tangira (osim možda uskog kruga onih sa kemp ukusom). I dok zemlje proizvođači evropske popularne kulture na ovo takmičenje šalju trećerazredne izvođače koji ovde ne bi prošli ni na „Trikaduru“, iz Ukrajine, Turske, Srbije, Makedonije, Bosne i drugih zemalja dosta udaljenih od pristupanja Uniji, stižu već komercijalno proverene i promovisane zvezde. Ukidanje „stručnih žirija“ i „demokratizacija“ glasanja, koji zahtevaju alertnost i anagažovanje samih konzumenata, potvrdili su regionalnu solidarnost koja je bila zaštitni znak Pesme Evrovizije i u vreme nacionalnih žirija. Šveđani bi uvek Norvežanima podarili utešne bodove, polovina Belgijanaca bi glasala za Holanđane a polovina za Francuze, a Grčka i Kipar uzajamno su se čašćavali bez moralnih skrupula. To su bila pravila igre na koja su svi pristajali i bili spremni da je svake godine iznova gledaju. Međutim, danas se na Zapadu uspeh NON-EU zemalja dočekuje sa izvesnom nervozom jer svima je očigledno da je ukrajinska „Crvena Sonja“ pobedila zahvaljujući bivšem sovjetskom komonveltu, a da je uspeh SCG zavisio od za Evropu novog momenta: vitalnosti eks-jugoslovenskog, pa i šire balkanskog kulturnog prostora. Najgore su prošle novoprimljene članice Unije. Dakle, da li simbolička podrška Hrvatske i Albanije Srbiji iznenađuje ili ne, s obzirom na nedavnu krvavu istoriju? I da li nas je u pobedi sprečila samo činjenica da je Sovjetski Savez iza sebe ostavio još više nezavisnih država od Titove Jugoslavije, kako su to zapazili neki britanski komentatori?
KOMŠIJSKA SNALAŽljIVOST: Pre svega ne treba zanemariti snalažljivost našeg čoveka. Nema sumnje da su se mnogi odavde snašli i našli načina da glasaju na brojeve telefona u susednim zemljama. Ako ništa drugo, o tome nam svedoči i skoro recipročan uspeh hrvatskog predstavnika u Srbiji, koji je inače na konferenciji za štampu izjavio da „sve ovo radi zbog svoje obitelji i domovine Hrvatske“. Takođe, nema sumnje da su građani Republike Srpske imali ključnog udela u rezultatima glasanja u Bosni, kao što su i kosovski Albanci uticali na uspeh albanske pesme u SCG, a makedonski Albanci osigurali pobedu ove pesme u Makedoniji. Ovakva situacija bi nam mogla ilustrovati upravo neprihvaćenost postojećih državnih granica na Balkanu i izvesnost različitih teritorijalnih aspiracija. Međutim, ne može se sve pripisati samo ovakvoj tehnologiji glasanja. Popularnost Željka Joksimovića evidentna je u čitavom regionu, njegova pesma je bila brižljivo i profesionalno konstruisana i izvedena, a on se predstavio kao iskusna pop-zvezda. Na teritoriji eks-Jugoslavije dobio je 46 od mogućih 48 poena. Pesma je bila jedan od dosad najuspešnijih primera spajanja vizantijskog i osmanlijskog kulturnog komonvelta: ona je za neke udarala duhovnu žicu spskog srednjovekovlja, a za druge erotičniju dinamiku turskog hedonizma. Posle godina odbijanja da se prihvati veza našeg kulturnog identiteta i istočno-mediteranskog kulturnog ambijenta, ovde je došlo do istorijskog pomirenja Vizantije i Turske. Upravo iz ovih razloga, politički potencijal popularne muzike ne treba zanemariti. Pitanje je samo koja politička opcija ovo ume da iskoristi, a koja ne.
Poznata je anegdota po kojoj su u vreme opsade u Sarajevu ispod tezge prodavani srpski hitovi uključujući i diskove ni manje ni više nego Svetlane Ražnatović. Medutim, u procesima pomirenja značaj popularne muzike mnogi izbegavaju da prepoznaju, videći u tome samo izraz primitivnog ukusa naših južnoslovenskih naroda koji se nekako mora nadomestiti višim i evropskijim kulturnim standardima. Hteli to ili ne, Pesma Evrovizije je jedan od pokazatelja upravo tih standarda, jer se radi o reviji nacionalnih pop-kulturnih identiteta koji upravo imaju za cilj da se dopadnu drugima u zajednici evropskih nacija. Upravo stvaranje i trajanje jednog specifičnog kulturnog konstrukta koji zovemo „evrovizijskom pesmom“ nije samo rezultat želje da se Drugi pobedi pa i ponizi (kao u sportu), već želje da se Drugi zavede čak i po cenu sopstvenog poniženja. Jer, na Evroviziji se često ne pamte samo pobednici već i najveći gubitnici, oni koji su se najsmešnije oblačili, najgore pevali, najnespretnije igrali i najgluplje ponašali. Uostalom, najsmešniji su ponekad i pobeđivali. Jer sve je to jedna Evropa! Ali, usred ovako ustanovljenog modela, u poslednje dve godine počele su da se pojavljuju nove zemlje koje su odjednom počele ovu predstavu da preozbiljno doživljavaju. Biti deo Evrope znači uspeti, postići civilizacijski ideal, i otuda ne čudi tolika mobilizacija građana NON-EU zemalja i njihovih sunarodnika na privremenom boravku u EU-u. Kako će naredna takmičenja za Eurosong najverovatnije pokazati, i Zapad će biti primoran da se uspešnije brani od ovako agresivne najezde sa Istoka ili će demokratičnost glasanja morati da se zameni vraćanjem na centralizovanije oblike „ekspertskog“ odlučivanja.
IMIDž I SVEST: Na kraju, bez obzira na evidentne i predvidljive manipulacije sistemom glasanja, Željkova pesma ne bi bila toliko uspešna da su za nju glasali samo naša bivša braća i naši na privremenom radu u EU-u. Glasalo se za nju i u Finskoj (7) i u Portugalu (7), i u Ukrajini (12) i na Islandu (7). Evidentno je da je ta pesma nešto potrefila i da je reč o velikom hitu evropskih razmera koji će se ove godine slušati na letovalištima u Turskoj, Grčkoj i Španiji. Neće li baš ova pesma i njen pevač učiniti više na popravljanju imidža Srbije nego što bi to bilo taman da i svi ratni zločinci, uključujuči samog Mladića, sutra budu isporučeni Haškom tribunalu? Nekima se sve ovo može činiti prilično bljutavim načinom promocije i nacionalnom lakirovkom u fonu nepriznatih ratnih zločina, i to najčešće upravo onima koji bi želeli da vide Srbiju u Evropi, svesni čuvenog upozorenja bivšeg britanskog ambasadora Čarlsa Kroforda da Srbi imaju dva problema: „jedan je da imaju loš imidž u svetu, a drugi je da toga nisu svesni“. Pitanje je dakle da li smo spremni da podržimo željeno popravljanje imidža ma u kakvom obliku ono bilo, ili ćemo čekati da se ovde useli neko drugi (a kako nas Mile-tranzicija podseća, „ovde niko nije hteo da živi osim nas!“) i da zapeva nešto nalik Norvežanima ili Holanđanima. To što neki od nas pamte Željka i Leontinu na target-barikadama Slobinog režima nikada nije poremetilo karijere ovih pevača, niti su time dobili ili izgubili na regionalnoj popularnosti. Isto je i u evropskim okvirima, gde ljudi ne mogu da znaju sve te pretpriče, pa neki moraju sami da im volontiraju ovakve informacije o sebi, kao nedavno Kusturica koji nam iz Kana ponosno poručuje da je Srbin, pravoslavac. Verovatno bi mogao da kaže i da ne priznaje Haški tribunal, pa će opet napirlitana evropska elita voleti njegov barbarogenije. Na kraju krajeva, Željkova pesma sasvim je pristojna i dostojanstvena, a on se lepo zahvalio svima, a ne samo mami, tati, crkvi, Srbiji i partiji. Valjda je za Srbe bolje da je tako ispalo.
Ko to tamo glasa
Glasanje za pesmu Evrovizije BBC je ocenio kao „partizansko„, britanski voditelj Teri Vogan kao „pristrasno„, razni internet forumi kao „sramotno„. U čitavoj priči, sreća je da SCG nije bila jedina koja je glasove pokupila „po ključu“ ili „po dijaspori„. Još tačnije, SCG nije ušla čak ni u uži izbor najilustrativnijih primera
Najavljujući rezultate glasanja hrvatskih gledalaca za pesmu Evrovizije, voditelj HRT-a je u subotu 15. maja prokomentarisao samo: „Baš me zanima kome ćemo mi to dati svoje glasove.“ Kada je, dva minuta kasnije, obznanjeno da su ti glasovi većinom pripali Srbiji i Crnoj Gori i da je Željko Joksimović tako inkasirao još 12 poena, voditelj je ostao nem.
Na 49. izboru za pesmu Evrovizije predstavnik Srbije i Crne Gore osvojio je drugo mesto i osvojio ukupno 263 poena, od čega je 12 dobio od Austrije, BiH, Švajcarske, Hrvatske, Švedske, Slovenije i Ukrajine. Po deset poena dodelili su mu gledaoci Kipra, Nemačke, Finske, Francuske, Makedonije, Holandije i Rusije. Od Grčke, Rumunije i Turske Joksimović je dobio još po osam, a bod manje dodelili su mu Albanija, Belorusija, Danska, Izrael, Island i Portugal. Prvi put u istoriji Evrovizije, ove godine su za pesmu pobednicu glasali isključivo gledaoci. Glasanje se obavljalo putem SMS-a ili telefonskog poziva, a svaki glasač mogao je poslati najviše 20 SMS-ova ili obaviti najviše 20 poziva na određeni telefonski broj. Glasači nisu mogli da glasaju za pesmu svoje zemlje – takav poziv ili SMS bio bi im naplaćen, ali se glas ne bi računao. Na osnovu ugovora između Evropske radiodifuzne unije (EBU) i Deutsche Telekoma AG, svi ovi glasovi bili su prikupljani i sabirani u centru u Kelnu, da bi konačni rezultati odatle bili prosleđeni državi iz koje su poslani (odnosno nacionalnoj kući iz koje je vršen prenos), Evropskoj radiodifuznoj uniji i kontrolnom savetu Evrovizije. Za sada nema podataka o tome koliko je glasova zapravo stiglo iz koje države, a čitav sistem donekle je omanuo samo tokom polufinalne večeri, kada se glasovi iz Monaka nisu računali i kada su građani Hrvatske mogli da glasaju za hrvatskog predstavnika (to, međutim, nije uticalo na plasman u finale).
Kad se rezultati glasanja malo podrobnije pogledaju, a i kad se ima u vidu da gledaocima nije bilo omogućeno da glasaju za „svoju“ pesmu, ispada da su se „naši“ širom Evrope potrudili da povratak SCG na ovaj spektakl bude obavljen u velikom stilu.
U čitavoj priči, sreća je da SCG ipak nije bila jedina koja je glasove pokupila „po ključu“ ili „po dijaspori“. Još tokom direktnog prenosa, britanski voditelj Teri Vogan ocenio je da je pristrasnost u glasanju bila veća nego ikad, da bi „tome neko morao da stane na kraj“ i da bi Evropska radiodifuzna unija morala da preduzme neke mere. Iste večeri, BBC u sklopu vesti o pobedi Ukrajine navodi primere „partizanskog glasanja“ (tim rečima), po njima toliko očigledne da SCG, sa sve dijasporom, bivšim komšijama i voditeljima koji su „naše gore list“, nije ni ušla u konkurenciju. Naime, tu se navodi podatak da su Grčka i Kipar jedni drugima dodelili najviši broj poena, da je Norveška dala 12 poena susednoj Švedskoj, da je Belorusija maksimalno ocenila Rusiju, ali i da je „Turska svoje nesuglasice ostavila po strani i visoke ocene dala i Grčkoj i Kipru“. Ipak, istom prilikom, BBC ističe i da je „na Evroviziji tradicija da susedne zemlje jedne drugima daju visoke ocene, s tim što u tome prednjače balkanske zemlje“.
S druge strane, koliko god „komšijsko glasanje“ bilo tradicionalno, na jednom od oficijelnih sajtova Evrovizije, u rubrici „istorijske zanimljivosti“, ostalo je zabeleženo da je 1992. Turska prvi put glasala za Grčku, da je 1997. Grčka prvi put glasala za Tursku, kao i da je 2003. za Tursku prvi put glasao i Kipar, obezbedivši joj tako sigurnu pobedu. Ako se to ima u vidu, sasvim je sigurno da će maksimalan broj poena koji su SCG dodelile, recimo, BiH i Hrvatska, biti istorijski zanimljiv događaj. Sistem glasanja, razlozi zbog kojih su glasovi dodeljeni baš onome kome su dodeljeni, sva silna zla krv primetna na raznoraznim internet forumima bivše Juge, do tada će biti zaboravljeni. Jer, kako se čini, ratovi se završavaju, a Evrovizija je večna.
Tamara Skrozza
Secesijsku vilu Šmit pod zaštitom zakona srušio je njen novi vlasnik Dušan Vajagić kako bi izgradio stanove. Pitanje je za koga je trebalo srušiti kulturno nasleđe, ako se zna da je Vrbas između dva popisa izgubio 13% stanovnika
Siniša Kovačević, dramski pisac i reditelj, povukao je tekst svoje drame „Beograd“ iz Narodnog pozorišta, iako je Upravni odbor odlučio da je stavi na repertoar u ovoj sezoni
Prvi dan Sajma knjiga prošao je uz nelagodnost da li će doći neki ljudi i polupati štandove onih koji 1. novembra ne budu radili, dok je Alternativni sajam u Četrnaestoj gimnaziji prošao uz dobre i prave reči i slobodne poglede
Milena Đorđijević premeštena je na drugo radno mesto Narodne biblioteke Srbije zato što je govorila na skupu Narodnog pozorišta, a o zidanju podzemne garaže koja ugrožava depo sa knjigama zaposleni više ne govore. Kažu - imamo i mi svog Bokana
Sa zadatkom i ciljem da „malo raščisti i sredi“ Narodno pozorište, Dragoslav Bokan je nagovestio otpuštanje mladih glumaca, pa zatim i ostalih. Željko Hubač je zbog toga podneo pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
