Drugi put zaredom, najznačajnije nagrade Sterijinog pozorja, otišle su stranoj predstavi, što jasno govori o stanju našeg teatra. Predstava Profesionalac Dušana Kovačevića u koprodukciji dva švajcarska teatra – Poš iz Ženeve i Vidi iz Lozane – proglašena je za najbolju predstavu prikazanu na festivalu, a rediteljka ove predstave Lorans Kalam dobila je nagradu za režiju
Ovogodišnje 49. Sterijino pozorje, inače najznačajniji i najprestižniji pozorišni festival na ovim prostorima (nekada i u okvirima preminule SFRJ), može se posmatrati kao koncepcijski i poetički nastavak „žustrih zahvata“ koje je na izgledu takmičarskog programa i njegovom okruženju sproveo beogradski teatrolog i pozorišni kritičar Ivan Medenica, kada je prošle godine preuzeo ulogu selektora. Možda se može govoriti i o idejnom sazrevanju i praktičnom zaokruživanju prošlogodišnjih novina koje su se, u zadržanom koncepcijskom okviru festivala domaćeg dramskog teksta, ogledale u dovođenju stranih predstava (po domaćem tekstu), ali i u organizovanju atraktivnih pratećih programa. Medeničine novine nisu naišle na oduševljenje pojedinih pozorišnih krugova, koji su njegovu selekciju na prošlogodišnjem Pozorju nazivali, između ostalog, „egzibicionizmom kojem je cilj da uporedi neuporedivo“. Posebno se domaća teatarska čaršija unervozila zbog tog što su glavne nagrade prošle godine odnele strane predstave, ali, kako je rekao Medenica na početku ovogodišnjeg festivala, ta „bolna iskustva“ jesu zapravo „jedini put koji doprinosi podizanju standarda i kriterijuma našeg teatra“.
KOVAČ ZA OTVARANjE: Godinu dana potom, strasti su se pomalo smirile. Neki od onih koji su selektora prošle godine kudili, sada su ga hvalili. Sve u svemu, zabava je mogla da počne. A početak ovogodišnjeg festivala – da li u tome ima neke simbolike? – označio je povratak književnika Mirka Kovača na srpsku kulturnu scenu posle dugogodišnjeg odsustva (početkom devedesetih napustio Beograd i preselio se u Hrvatsku, u Rovinj). Njegov komad Lažni car, u režiji Branimira Mićunovića i izvođenju podgoričkog Crnogorskog narodnog pozorišta, otvorio je 49. Sterijino pozorje.
U krcatoj dvorani Srpskog narodnog pozorišta u publici su, između ostalih, viđeni potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus, republički ministar kulture Dragan Kojadinović, predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak i mnogi drugi znani i neznani, bivši i sadašnji republički, pokrajinski i gradski funkcioneri. Čanak je, posle predstave, za goste i učesnike festivala priredio prijem. Posebnu pažnju na prijemu posvetio je ministru Kojadinoviću, kome je, što šeretski (znajući ministrove sklonosti), što nostalgično (podsećajući se zajedničke dugogodišnje bitke protiv režima Slobodana Miloševića), poklonio sliku Draže Mihajlovića.
Predstava Lažni car nije samo podelila kritičare nego i političare, pa i koalicione partnere. Dok je Labus vidno razočaran postavkom utvrdio da ona nije „refleksija savremenog života“ već „pokušaj avangardnog predstavljanja nečega što u literaturi postoji već odavno“, dotle je glavnokomandujući srpske kulture primetio da je u pitanju „snažna predstava s jakom glumačkom ekipom“. Što se tiče kritičara, jedni su u Lažnom caru prepoznali „simbolički dokaz užasne pretencioznosti koja je opaka bolest teatra ovih prostora“, dok su drugi tvrdili da je ovo najbolja režija Branislava Mićunovića, a da su Kovačeva scenaristička iskustva „osvežila dramaturgiju ovog teksta“.
TRIJUMF STRANACA: Drugog dana festivala takmičarski program ispunila je Nušićeva Gospođa ministarka, u „revolucionarnoj“ režiji Gorčina Stojanovića (Narodno pozorište Sombor), dok je treća predstava glavnog programa, ujedno i pobednička, potpuno oduševila prisutne. U pitanju je Profesionalac Dušana Kovačevića, u režiji Lorans Kalam i koprodukciji dva švajcarska teatra – Poš iz Ženeve i Vidi iz Lozane. Osim što je, kako su istakli kritičari na potonjem Okruglom stolu, u pitanju „odlično režiran“ komad, koji se pretvara u „raskošnu sliku“, u pravi „pozorišni znak“, ova predstava će se pamtiti i po scenografiji – Piter Vilkinson dobio je Sterijinu nagradu za scenografiju, ali i nagradu Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Vilkinson je inspiraciju tražio na „mestu zločina“, u Beogradu, koji je pažljivo obilazio u potrazi za vizuelnim socijalističkim ikonama. Pored birokratskog enterijera, videli smo i Tita s pionirima na islikanim kulisama, ali i čuli novokomponovanu muziku…
Očigledno i dalje, i sve više, aktuelna, Gospođa ministarka pojavila se i drugi put u glavnom programu ovogodišnjeg Pozorja, sada u režiji Jagoša Markovića (Narodno pozorište Beograd). Publika je kraj dočekala ovacijama, ali njeno mišljenje kritika nije delila, bar ne u potpunosti. Domaćin, Srpsko narodno pozorište u takmičarskom programu predstavilo se komadom mlade dramatičarke Jelene Đorđević Kome verujete?, u režiji Darijana Mihajlovića.
Na prošlogodišnjem Pozorju Medenica je kritikovan i zbog toga što u selekciju nije uvrstio komad Milene Marković Šine (JDP, u režiji Alise Stojanović). Sada su Šine našle mesto na Pozorju, ali u izvođenju Poljskog pozorišta iz Poznanja. Festival je zatvorio beogradski Atelje 212 predstavom Amerika, drugi deo Biljane Srbljanović, u režiji Dejana Mijača.
Na kraju, žiri, kojim je predsedavao pozorišni reditelj Nikita Milivojević, a koji su pored njega činili Angelina Atlagić, Miodrag Krivokapić, Ksenija Radulović i Kalina Stefanova iz Sofije doneo je za mnoge očekivane odluke o nagradama (premda su skoro sve donesene preglasavanjem). Kako rekosmo, pobedio je švajcarski Profesionalac, u režiji Lorans Kalam, koja je dobila i Sterijinu nagradu za režiju. Za najbolji tekst savremene drame nagrađena je, kao i prošle godine, Biljana Srbljanović, za komad Amerika, drugi deo. Glumačke nagrade su podelili Svetozar Cvetković i Aleksandra Janković (Amerika, drugi deo), Branimir Popović (Lažni car) i poljska glumica Eva Šumska (Šine).
Profesionalac je odneo i nagradu Okruglog stola kritike, dok je Sterijinu nagradu za novinsku pozorišnu kritiku dobio selektor festivala Ivan Medenica, i to za tekst o komadu koji je otvorio prošlogodišnje Pozorje – Ravangrad. Kritika je elem objavljena u našem listu.
Ove godine prateći program festivala nazvan je zajedničkim imenom „Krugovi“ i, za razliku od prošlogodišnjeg koji se bavio „novom brutalnošću“, nije se ticao određenog dramskog iskaza već je bio fokusiran na tematiku. A tematika je veoma aktuelna – fenomen Sjedinjenih Američkih Država i njihova uloga u savremenom svetu, samim tim i u savremenom teatru. U selekciji „Krugovi – Slike Amerike u savremenom pozorištu“ pogledali smo predstavu Trgovina Alberta Ostermajera u režiji Anje Suše i izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta, potom Dan milosti Nila Labjuta i minhenskog Bajerišes štatsšauspila, te Kako ubiti predsednika savremenog hrvatskog dramatičara Mira Gavrana (ITD teatar, Zagreb). Posebnu pažnju publike, ali i kritičara privukla je dramatizacija Kafkine Amerike, u izvođenju angažovanog berlinskog teatra „Maksim Gorki“, koju mnogi smatraju i najboljim komadom ovogodišnjeg festivala. „Slike i refleksije Amerike u savremenom pozorištu“ bio je naziv i međunarodne tribine u okviru „Krugova“, koja je okupila značajne goste iz raznih delova sveta. Beležimo zapažanje mađarskog dramaturga Lasla Upora: „Amerika je i blagoslov i prokletstvo, a za ljude iz teatra ona je pravi ‘rudnik zlata’, mada se u izvođačkim umetnostima većinom forsiraju stereotipi i jako je teško pronaći idiosinkretizam. ‘Mejnstrim’ uglavnom služi za eskapizam i veoma se retko na scenu postavljaju autentični tematski problemi, dok u Evropu sve stiže razvodnjeno, ili uopšte ne stiže.“
Stanje našeg pozorišta
VREME: Kakvi su vaši utisci nakon završenog festivala?
IVAN MEDENICA: Moram najpre da kažem da sam veoma zadovoljan kako reakcijom publike tako i stručne javnosti. Po drugi put zaredom, najznačajnije nagrade festivala, i za najbolju predstavu i za najbolju režiju, otišle su stranim predstavama. Ovakvim odlukama žirija zapravo se uspostavljaju vrlo oštri kriterijumi i može se iščitati poruka našem pozorištu, rediteljima, upravnicima, glumcima. Naše pozorište gubi bitku, drugi put zaredom. Nad tim ne treba likovati, ali se nadam da će potrđivanje ovog stanja, koje je loše, biti povod da se stvari pomere. Da će ljudi početi ozbiljnije da razmišljaju da se u naša pozorišta uključe umetnici sa strane, koji bi doneli novi odnos prema radu, drugačije teatarska estetička promišljanja. Drago mi je i da je program „Krugova“ dobro prihvaćen i od stručne javnosti i publike. Po nekim mišljenjima tu su se mogle videti bolje predstave nego u takmičarskoj selekciji. Poseblo mi je drago što je Kafkina Amerika u izvođenju pozorišta „Maksim Gorki“ iz Berlina, po nekim mišljenjima bila najbolja predstava na Festivalu. Čini mi se da je posle dve godine prihvaćena i nova formula Sterijinog pozorja, tj. da je to festival nacionalne drame postavljene u internacionalni koncept. U sredini koja je bila dugo izolovana mi smo razvili lokalne kriterijume vrednovanja. Jedini način da se razbiju jeste internacionalizacija u svakom smislu, poređenje sa širim civilizacijskim i kulturnim krugovima. Moja želja je da se stvore uslovi da jednog dana, u najoštrijoj međunarodnoj konkurenciji domaća predstava superiorno odnese pobedu u svim takmničarskim kategorijama. Međutim, Festival može samo da evidentira stanje, on ne može da ga promeni. Naš maksimum je da već drugu godinu zaredom, kažemo glasno „da je car go“, a da li će neko na to da reaguje, nije u našoj moći.
Ove godine su, uprkos uzavreloj političkoj atmosferi, izostale politikantske i kalkulantske igre oko Pozorja, izuzev par bizarnih slučajeva.
Meni je bilo neverovatno da su se glavne polemičke varnice ticale potpuno efemernih stvari. Da li će se hrvatska zastava vijoriti na zgradi SNP-a i zašto je katalog objavljen latinicom? Nisu se primećivale neke reakcije koncepcijske prirode. Priča o dometima nacionalne kulture koji se ne mogu posmatrati van internacionalnog konteksta, kao i teza da je kulturni identitet dinamična, fleksibilna kategorija i da se ne može, kao što je ovde želja i težnja, jednom zauvek definisati – to su bile subverzije i provokacije u odnosu na ovdašnji palanački kulturni model. Ali, to nije izazvalo provokaciju, već su provokaciju izazvale neke efemerne stvari. I to je po meni zabrinjavajuće, jer se pokazuje do koje mere je tzv. retro pozicija – glupa, kako ona zapravo nije sposobna da razvije neki iole artikulisani ideološki koncept. Ja bih cenio konzervativni desničarski diskurs koji bi sa nekom validnom argumentacijom mogao da polemiše sa onim što je određeno kao koncepcijski proboj na Festivalu, ali se ovde desničarski kulturni model svodi na primitivno bauljanje po blatu. To mi je frapantno. To kao senzaciju nosim sa ovog Pozorja.
Kada počinju pripreme za sledeće, pedeseto po redu, jubilarno Pozorje?
Ovo što ću reći zvuči kao dobar marketing, ali pripreme za narednu godinu zaista jesu počele. Imamo već temu „Krugova“ za 2005. godinu – tema će biti Ex-Yu dramaturgija, i to ona nastala od kada nismo zajedno. Dakle, neće biti pisaca iz perioda pre devedesetih, već će biti zastupljeni novi autori koji su se pojavili u svim bivšim jugoslovenskim republikama.
R. V.
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
