Metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina još uvek kruži ovim prostorima. Nedavno je pogodio Zorana Đinđića
Nešto tu ne štima: u jednoj istoriografiji, ili bolje reći pseudomitologiji, toliko opsednutoj beatifikacijom političkog nasilja – kakva srpska nesumnjivo jeste – Sarajevski atentat i atentatori imaju veoma nizak rejting. U svakom slučaju, nesrazmeran grandioznosti posledica koje su izazvali. Jedna stvar, međutim, pada u oči: kad god se u svetu događaju veliki potresi, ideja Velike Srbije biva puštena u opticaj.
I u toj priči ima mesta za Vuka Karadžića. Prilično je pouzdano da je ta velikosrpska čorba skuvana u bečkoj kuhinji kao, mislilo se, pragmatično plašilo za slovenske narode na istoku Monarhije. Baš kao što je i Vukova reforma pisma i jezika sponzorisana od strane carske kancelarije. U germanskom svetu tog doba Hegel je već obavezna literatura. Nekome je od, u to doba, visokoobrazovanih KuK političara morala za oko zapasti misao da „narodi koji nemaju istoriju, nemaju ni stvarnost“. Realpolitik. Prekonoć, Srbi bivaju odsečeni od kakve-takve realne istorije. Umesto toga dobijaju slepačke pesme, basnoslovna preterivanja, halucinacije, iluzije nepobedivosti i veličine. U toj atmosferi kolektivne psihoze, ideja Velike Srbije izgleda realno jer je u nerealnom sve realno. Pa i pomisao da će ubistvom nadvojvode Ferdinanda Austrougarska imperija da se uruši kao kula od karata i da će, po sili autoriteta Filipa Višnjića, vaskrsnuti Dušanovo carstvo.
Princip, dakle, puca.
Austrougarska se, doista, malo-pomalo raspada. Međutim, taj pad se odvija u realnosti, tamo gde su smene uspona i padova normalan poredak stvari i gde se, istina sporo, ali neprestano, izvlače pouke iz grešaka. Kod nas – jok! Paradoks do paradoksa. Posle neverovatne golgote i enormnih gubitaka, uprkos tome što su na strani pobednika pa mogu ponešto i da zakeraju, kralj i vlada spremno pristaju na državu-kopiju imperije čiji su pad naši revolveraši, za ko zna čiji račun, inicirali: na multinacionalnu monarhiju.
To mu dođe kao neka geopolitička metempsihoza. Nije funkcionisalo kod pedantnih Bečlija, a treba da funkcioniše na Balkanu. Ali, zašto time lupati glavu. Kraljevina SHS je prilično prostrana i, smatra se, srpska.
Drugi narodi tako ne misle. Vrlo važno!
Kako u tekstu godine brzo prolaze, stižemo i do predvečerja Drugog svetskog rata. Status percepcije realnosti – nepromenjen. Tu je i dodatni stimulans: komunistička ideja o društvu blagostanja u kome će svako imati sve što poželi. Uz to, ta ideja polaže pravo na univerzalnost; danas-sutra ceo svet će biti radeničko-proleterski, pa će se Srbijica proširiti preko zemnog šara.
Preskočimo godine relativnog mira i prosperiteta SFRJ i osvrnimo se na prošlost koju svi pamtimo. Raspadom SSSR, svetski poredak je uzdrman iz temelja. Ovde se to shvatilo kao šansa da se nešto ulovi u mutnom pa se krenulo u kampanju povećavanja Srbije što je za rezultat imalo njeno smanjenje sa još uvek dobrim izgledima da to smanjenje bude još veće. Vukovi dijaci i dalje vode glavnu reč u svim poslovima.
Košmar večitog ponavljanja.
A metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina još uvek kruži ovim prostorima. Nedavno je pogodio Zorana Đinđića.
Istorijskih okolnosti što se tiče, nekako mi najtačnije zvuči onaj crni vic o siromašnom ribaru koji je ulovio zlatnu ribicu pa poželeo da se probudi kao nadvojvoda.
Pa ga ujutru budi žena i kaže: „Ferdinande, ustaj, treba da idemo u Sarajevo.“
Kod samih plovnih vrata luke, „Kontakt 2025.” prošle subote zakucao je završni udarac za ovaj put, koncert beogradskih Partibrejkersa. Jer, pre tri godine su na Sajmu slavili svoj 40. rođendan, ali sad je pravo vreme za autentični bunt rokenrola u Srbiji
Naslov izložbe radova Aleksandra Zografa, „Hvatač snova“, otkriva njenu temu i interesovanje autora koje on opisuje kao dugogodišnju opsesiju
Pozorište „Pinokio“ otvara prvu pozorišnu scenu za bebe „Kolevka teatar“ predstavom „Zora i San“, u kojoj učestvuju i gledaoci - bebe
Rezultati vojvođanskih konkursa za kulturu neskriveno ukazuju da Pokrajina ne želi da pomaže one koji su podržali studente. A to su Sterijino pozorje, Egzit, Akademija umetnosti, Tvrđava teatar, Šekspir festival, Akademska knjiga...
U utorak 3. juna, dodelom nagrada i programom pod nazivom Epilog u ritmu, završeno je jubilarno 70. Sterijino pozorje. Ovaj festival je tačna slika situacije u kojoj se nalazi naše pozorište uvek – čak i onda kada pozorišna javnost nije zadovoljna načinom podele nagrada, ili onda kada se čini da selekcija nije “pravedna”. Zato u ovom tekstu neće biti reči o svih 12 predstava (devet u takmičarskom programu i tri u Krugovima), koje je odabrala selektora Ana Tasić, već o pokušaju da se uhvati slika naše teatarske situacije
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Intervju: Tužiteljka Bojana Savović
Svako treba da živi sa svojom savešću – ako je ima Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
