Šta hoće ti malinari? Godinama se nerviram i nikako da fenomenu vazda kivnih i blokadoidnih voćara posvetim dužnu pažnju: a se buntovnici raziđu sa puteva koje su da li u pravednom gnevu zaposeli, ja ih zaboravim! I kao novinar i kao čovek imam obavezu da se u to udubim, bilo da steknem hrišćansko razumevanje pa da im držim stranu, bilo da ih u izvesnoj, dakako kontrolisanoj meri zamrzim.
Rekao bih da su malinari kivni na vlasnike hladnjača koji te ekološki prečiste maline treba da odvezu u razvijenije zemlje, oni malinarima nude siću koja budi sećanje na turski zulum, ali i na ustanke koje smo dizali sa promenljivim uspehom. Ali, kakve država ima veze sa tim? Treba li da ukori kamiondžije zbog zelenaške i nakupačke svesti? Treba li država da otkupi maline (možda baš treba, ama ja ne znam!) i da ih ona negde smrzne dok cena ne dostigne ono o čemu malinari sanjaju?
Šta još ne znam o malinama? Ne znam je li njihov izvoz slobodan, ne znam kako Evropska unija gleda na srpsku malinu… Ako je izvoz dozvoljen, zašto malinari ne bi tu kod nas toliko potcenjenu voćku lično odvezli tamo gde je njena vrednost priznata? Pa ne može seljak sa četiri korpe malina da ide u Amsterdam i da ih tamo krčmi, naravno da ne može, ali ako malinara ima toliko da blokiraju bezmalo sve puteve u Srbiji, zašto ne kupe par hladnjača, ili makar jednu, koju bi non-stop vozila posada od osam mlađih, otresitih malinara?
Grešna mi duša, zamišljam da je pre deset godina neko na malinama digao velike pare, kao da se pelcer pohlepe uhvatio u velikom delu Srbije. Sudeći po učestalosti blokada i njihovoj masovnosti, znatan se deo stanovništva zamalinario, san o bogaćenju prometnuo se, međutim, u košmar koji se, evo, proteže se iz sezone u sezonu, vredni voćari su svakog leta na autoputu zagorčavajući život i sebi i drugima: neko krene na more, a ne može zbog cene malina, drugo, blokada ometa ostale proizvođače, nemalinare, koji su možda baš zadovoljni cenom svojih produkata.
&
Bio sam u kolima, malinari su baš pravili pauzu, pa sam bez zastoja grabio ka Sopotu, samo što sam upalio radio čujem da će Koštunica primiti malinare (ili da ih je primio, svejedno), zbog brdovitog terena stanica se u taj mah poče gubiti i taman kad sam se ponadao da ću čuti kako je mudri vladar rešio ono što njegovi prethodnici nisu uspeli, vesti se prometnuše u konstantni krč.
Ostao sam na 43 stepena Celzijusova, sam sa vešću o susretu Koštunice i malinara. Da je primio patrijarha ili igumaniju manastira koji je 48 sati bio bez struje, da je dočekao mošti kakvog velikana stradalog u vreme komunizma, sve bi bilo cakum-pakum, ali šta će pobogu reći malinarima?! Čovek stvoren za ono što je veliko i tragično u srpskom biću prima goropadne sebre kadre da nekog funkcionera i otmu i da ga drže kao taoca dok malina ne iziđe na devedeset cvancika! Ha, ha, ha, mogli bi da otmu Vuka, u kojem bi slučaju premijer na televiziji odlučno srezao kako nema pregovora sa teroristima i otmičarima… Malinari mora da su Koštunicu saleteli odavno smišljenim pričama: „Gospodine predsedniče, mi smi ljudi proizvođači, napredni voćari, jedini u Evropi imamo malinu koja je neprskana…“ „Tu bi Koštunica mogao da se kao našali. „Niste ih ni špricali, samo ih berete i – demonstrirate!“, ama on ćuti; od njihovog uvodnog izlaganja hvata ga dremež, ali ne i panika da će zaspati, naprotiv, dok oni svoje privedu kraju, i njemu će nešto pasti na pamet… „Evo, gospodine predsedniče, doneli smo ovaj sepetak za vas i vašu drugaricu, nismo ni birali, sve su ovake i, zato vi kažemo, ako ne dobijemo devedeset dinara po kili, mi nemamo kud nego opet u blokadu… “
Na reč blokada, premijer se budi, razume da im cena nije po volji, ali kome je drugom bilo koja cena po volji? Jedina blokada koju je pozdravio bila je ona kad su se crvene beretke bunile jer su bile zloupotrebljene u nedostojne svrhe, ostale blokade, pa i malinarske – a koje prete da postanu simbol seljačke neposlušnosti – ne može da odobri, pa ni da obodri, hm, kako umor pravi izvrsne igre reči: „Zakon o javnom saobraćaju u tom smislu prilično je jasan, znate, i budete li još jedanput zaustavili promet, morate računati sa konsekvencama!“ – Kakvim konsekvencama, meškolje se seljaci, pa njima je tih konsekvenci preko glave, od četredeset pete stalno neke konsekvence, zašto ne snose konsekvence hladnjačari koji bi malinarsku muku da otkupe za bagatelu… Tu premijer suvoparno ponovi da određivanje cena nije u njegovoj nadležnosti, pa bila to i cena samih malina koje lično izuzetno ceni, tokom puberteta pio je samo sirup od maline, jutros se baš pitao bi li od maline mogla da se pravi rakija, nešto što se ne bi kvarilo a što bi moglo sa dikom da ponese etiketu Made in Serbia… A, to ne, mnogo malina treba za kazan rakije, drugo, zar premijer želi da sa proizvodnje zdrave hrane pređu na pravljenje metil-alkohola, naravno da ne, premijer to ne želi, ali ne želi ni da mu mandat protekne u pričama o malinarima kao o gnevnim vladarima drumova! Bunili ste se protiv DOS-ove vlade, što je moglo da se razume, meni je bilo i simpatično, ali ako u pravnoj državi vi i dalje svake sezone demonstrirate, možda je vreme da promislite o prelasku na neku drugu kulturu, vlada je spremna da za vas organizuje besplatne seminare, evo moji saradnici dali su mi spisak tema: „Kako zaorati malinjak“, „Malina, mamac za lakoverne“, „Malina – muka Isusova“, upišite se gde ko želi, seminari će se održati u okviru festivala u Guči, izvinite, zovu me hitno iz Novog Sada, alo, da, ko je nestao, Hadžić, pa šta ja tu mogu, to je u nadležnosti policije i centra za socijalni rad, nemojte da me prekidate, imam ovde važnu delegaciju!
