Rat­ne pri­če Džoa Sa­koa

Ret­ko se de­ša­va da pred­go­vor-odu (for­ma ko­ja sla­vi ne­ki značajan isto­rij­ski do­ga­đaj) za knji­gu stri­pa na­pi­še po­koj­ni Edvard Said, gu­ru po­li­tič­ke fi­lo­zo­fi­je i kri­ti­ke ko­lo­ni­jal­nog dis­kur­sa. Tač­ni­je ni­ka­da, sve do Pa­le­sti­ne za ko­ju je Džo Sa­ko (Joe Sac­co) 1996. do­bio pre­sti­žnu Ame­ri­can Bo­ok Award. Dru­ga Sa­koo­va strip-knji­ga Si­gur­na zo­na Go­ra­žde do­bi­la je 2001. na­gra­du Vil Ajz­ner za naj­bo­lji gra­fič­ki ro­man.

Sa­ko, ro­đen na Mal­ti, sa­da če­tr­de­set­pe­to­go­di­šnjak, ži­veo je do dva­na­e­ste go­di­ne u Austra­li­ji, ka­da se pre­se­lio u Ame­ri­ku. Ta­mo je za­vr­šio stu­di­je no­vi­nar­stva, što se vi­še ne­go oči­gled­no od­ra­zi­lo na nje­gov oso­be­ni pri­stup no­vi­nar­stvu i stri­pu kao je­din­stve­noj kre­a­tiv­noj for­mi. Da žan­rov­ska slo­že­nost bu­de ve­ća, on ne sle­di tvr­du li­ni­ju ame­rič­ke ško­le no­vi­nar­ske objek­tiv­no­sti, ne­go je bli­ži du­bo­kom za­se­ca­nju u lič­ne pri­če o lju­di­ma, ka­kvo po­se­du­ju naj­bo­lji film­ski do­ku­men­tar­ci. Ide na rat­na pod­ruč­ja i ta­mo pro­vo­di me­se­ce, ne sa­mo in­ter­vju­i­šu­ći ne­go i ži­ve­ći uz bu­du­će ak­te­re svo­jih knji­ga. Sa­koo­ve pri­po­ve­sti su uvek ra­nja­va­ju­će, mrač­ne i oskud­no hu­mor­ne. Na ta­kva me­sta od­la­zi. Ba­vi se oču­va­njem por­tre­ta obič­nih lju­di uhva­će­nih u očaj­nič­kim okol­no­sti­ma. Od če­ga? Od za­bo­ra­va, ka­že Kun­de­ra.

Sa­raj­li­je su uvek bi­le do­bri pri­po­ve­da­či, ur­ba­ni mi­to­lo­zi i mi­sti­fi­ka­to­ri. Znam to jer sam de­se­tak go­di­na, še­zde­se­tih, u Sa­ra­je­vu le­ti pro­vo­dio svo­jih re­dov­nih me­sec da­na bo­ra­ve­ći kod rod­bi­ne, pa mi je je­dan seg­ment od­ra­sta­nja obeležen Sa­ra­je­vom i nje­go­vom mi­to­lo­gi­jom. Sja­jan uvod za upo­zna­va­nje ove mi­to­lo­gi­je je Hi­sto­rij­ska či­tan­ka Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća, da ne go­vo­rim o osta­lom, la­vov­skom de­lu nje­go­vog opu­sa ko­ji se ti­če Sa­ra­je­va. Glav­ni lik Sa­ko­ove naj­no­vi­je strip- knji­ge Po­ma­gač: pri­ča iz Sa­ra­je­va (The Fi­xer: A Story from Sa­ra­je­vo) jeste Ne­ven. Po­ma­gač stra­nim no­vi­na­ri­ma, čo­vek s ma­glo­vi­tom kri­mi­nal­nom pro­šlo­šću, ra­san je pri­me­rak po­me­nu­te mi­to­lo­gi­je. Vr­sta usme­nog na­ra­to­ra ko­ji svo­jim na­stu­pom na­me­će da pri­ča bu­de is­pri­ča­na i o nje­mu.

Po­ma­gač je pri­ča o pa­ra­mi­li­tar­noj ge­ne­zi. Pred­rat­na, go­to­vo sim­pa­tič­no tu­pa­va ne­bu­lo­za dok­tri­ne op­štena­rod­ne od­bra­ne kao „sa­mo­or­ga­ni­zo­va­nja“, do­bi­la je on­da ka­da je tre­ba­lo, da­kle de­ve­de­se­tih, svo­je stvar­no li­ce u „sa­mo­or­ga­ni­zo­va­nju“ pa­ra­mi­li­ta­ra­ca, pod maj­čin­skom kon­tro­lom na­ci­o­na­li­stič­kih par­ti­ja i taj­nih slu­žbi, ko­je su, pre ili ka­sni­je, po­sta­ja­le su­štin­ski deo te „spon­ta­no­sti“.

Ka­da sve (pa­ra­mi­li­tar­no za­do­volj­stvo ra­ta) pro­đe, naš Ne­ven se ose­ća kao de­voj­ka osta­vlje­na od stra­ne isto­ri­je ko­ja se od­šu­nja­la ne­ka­mo dru­gde. Od­šu­nja­le su se i go­mi­le no­vi­na­ra svet­skih no­vi­na i te­le­vi­zi­ja za ko­je je ra­dio, i pr­sio se da su mu pri­ja­te­lji. Ma, do­bro pri­ja­telj­stvo, ali pre­su­ši­la je i lo­va (otud i pa­žnja pre­ma no­vom, ovog pu­ta skrom­nom Ne­ve­no­vom ple­nu – Sa­kou, ko­ji ok­to­bra 1995. sti­že). Sva ta ne­žna, „he­min­gve­jev­ska“ pri­ja­telj­stva adre­na­lin­skih no­vi­na­ra i pre­ka­lje­nih bo­ra­ca po­ne­kad za­vr­še ne­uz­vra­će­nom lju­ba­vlju u vi­du iz­o­stan­ka pla­ća­nja, pa je Ne­ven mo­rao da po­ša­lje fak­som po­ru­ku ju­žno­a­frič­kom no­vi­na­ru: jed­nog da­na ću te na­ći i po­lo­mi­ću ti obe ru­ke i no­ge.

Sa­ko se ko­ri­sti teh­ni­kom ne­po­u­zda­nog pri­po­ve­da­ča. Uz to, pri­gu­še­nost to­na, uklju­ču­ju­ći i iro­nič­ni. Sa­mo­i­ro­nič­ni ko­men­tar i Sa­koo­va fin­gi­ra­na pa­siv­nost mo­gu da za­va­raju. On, sjaj­no pa­ro­di­ra­ju­ći vla­sti­ti lik, pa­ro­di­ra si­tu­a­ci­ju za­pad­nog no­vi­na­ra kao ta­kvu. Sa­ko vo­li se­be da por­tre­ti­še kao zbu­nje­nog, čak po­vo­dlji­vog. To mu je sjaj­na po­la­zna tač­ka za, pri­po­ve­dač­kim obra­tom ogo­ljen, uvid u zlo, oča­ja­nje i laž ra­ta.

„Ne­ve­ro­va­tan, pot­pu­no je­din­stven ža­nr“, ka­žu za Sa­koov pri­stup mno­gi re­cen­zen­ti. Da li je za­i­sta ta­ko? Ako se osvr­ne­mo, na­ći će­mo pri­mer na do­hvat ru­ke. Ne­što srod­no, na­rav­no, na svoj ne­po­no­vlji­vi na­čin me­ša­nja hip­na­go­gič­kih vi­zi­ja (sno­va) sa bru­tal­nom isto­rij­skom re­al­no­šću, kre­i­rao je Alek­san­dar Zo­graf u svom ma­lom re­mek-de­lu Ži­vot pod sank­ci­ja­ma, i uosta­lom u ve­ćem de­lu svo­jih ko­lek­ci­ja Okean iz­ne­na­đe­nja i Me­sec i og­nje­no sr­ce. Sva­ko­vr­sni uti­ca­ji Ro­ber­ta Kram­ba i Har­vi­ja Pe­ka­ra, ko­je Sa­ko sam is­ti­če, za­slu­ži­va­li bi po­se­ban tekst. U vi­zu­el­nom pri­po­ve­da­nju Sa­ko kom­bi­nu­je ka­ri­ka­tu­ral­nu fi­gu­ra­ci­ju sa mi­nu­ci­o­zno de­ta­lji­sa­nim po­za­di­na­ma. Ako, pak, za­ne­ma­ri­mo te­ži­nu te­me, u gra­fič­kom po­gle­du na­ći­ će­mo in­tri­gant­nu slič­nost sa stri­pom Wa­ska Ka­na­ka iz osam­de­se­tih ko­ji je cr­tač­ko de­lo Be­o­gra­đa­ni­na Jo­va­na Ni­ko­li­ća. On je, me­đu­tim, sa svo­jim sce­na­ri­stom Vo­ji­sla­vom Pson­ča­kom, sta­vljao na­gla­sak na la­ko­ću, post­mo­der­nu baj­ku, pa je ova srod­nost za po­sma­tra­ča skri­ve­ni­ja, i zbu­nju­juća.

Sa­ko je maj­stor hva­ta­nja de­ta­lja, ali i su­šti­ne na­ših naiz­gled ne­ras­ple­ti­vih „bal­kan­skih“ za­vr­zla­ma. Sa­mo je­dan de­talj je do­ti­ca­nje po­de­le na „pap­ke“ i auten­tič­ne Sa­raj­li­je. Sa­ko go­to­vo u le­tu de­tek­tu­je sve ste­re­o­ti­pe iza­zo­va da se ugro­že­nost ži­vo­tom ka­kav je sa­da pri­pi­še „na­je­zdi sa pla­ni­na“, što so­ci­jal­no iz­me­nje­ni gra­do­vi (Sa­ra­je­vo, Be­o­grad, Za­greb, Pri­šti­na…) re­dov­no i či­ne.

Ob­je­di­nja­va­ju­ći is­tra­ži­vač­kog no­vi­na­ra i pri­po­ve­da­ča, u do­me­nu pro­ver­lji­ve fak­to­gra­fi­je, Sa­ko je kraj­nje sa­ve­sno oba­vio svoj po­sao. Či­nje­ni­ce op­sa­de gra­da i isto­ri­je pa­ra­mi­li­tar­nih gru­pa su, ka­ko je Alek­san­dar He­mon na­pi­sao u Fan­to­mu slo­bo­de, sme­šte­ni u lo­gi­ku Ne­ve­no­ve auto­mi­to­ma­ni­je. Šta­vi­še, mi­to­ma­ni­ja je sam ko­ren re­de­fi­ni­sa­nja iden­ti­te­ta kri­mi­na­la­ca: po­sred­stvom pa­ra­mi­li­tar­nog oba­vlje­nog po­sla po­sta­ju pa­ra­pa­tri­o­te. Mi­sli­te li da je Ne­ven ve­ći mi­to­po­e­ta od Le­gi­je? Ne­ven la­žu­ći go­vo­ri isti­nu o la­ži pa­ra­pa­tri­o­ta. Sa­ra­jev­ski ne­delj­nik „Da­ni“, od­no­sno no­vi­na­ri Vil­da­na Se­lim­be­go­vić i Se­nad Pe­ća­nin igra­ju ulo­gu ba­lan­sa u Sa­ko­ovoj pri­po­ve­sti, da­ju­ći neo­p­ho­dan kon­tekst is­tra­ži­vač­kog no­vi­nar­stva, na­su­prot Ne­ve­no­vom mi­to­tvor­stvu.

U svoj ga­dlji­vo­sti ko­ju mo­že­mo ose­ća­ti pre­ma Ne­ve­nu, va­žno je shva­ti­ti, on je­ste tra­gi­čan lik. Sva­ka­ko ne sa­mo zbog tu­žnog tre­nut­ka ka­da ne mo­že da se se­ti ime­na po­gi­nu­lih pri­ja­te­lja sa iz­li­za­ne fo­to­gra­fi­je ko­ju je mno­gi­ma po­ka­zi­vao, po obi­ča­ju do­gra­đu­ju­ći pri­ču ma­štom. Ključ­na Sa­ko­ova re­če­ni­ca je da mu je bog po­slao Ne­ve­na, ne­ko­ga ko će is­pri­ča­ti ka­ko je bi­lo, ka­ko go­to­vo da je bi­lo, ili ka­ko je mo­glo bi­ti. Ja pri­po­ve­dam, do­šap­ta­va Sa­koov strip. Istin­ska je Sa­ko­va ra­dost ka­da po­no­vo 2001. u Sa­ra­je­vu sret­ne Ne­ve­na, ko­ji ga je – po­red pru­ža­nja in­for­ma­ci­ja – la­gao, mu­ljao i ve­či­to ži­ca­rio. Jer, Sa­ko do­bro zna da je Sa­ko-pri­po­ve­dač u Ne­ve­nu sreo pri­po­ve­da­ča, jed­ne dru­ge vr­ste do­du­še. Deo do­ga­đa­ja je pri­ča o do­ga­đa­ju. To­me, uosta­lom, slu­že ne sa­mo sva­ko­ja­ki usme­ni pri­po­ve­da­či ne­go i re­cen­zi­je knji­ga, pa i ova.