Odavno se u našem pozorištu nije desio jedan tako glamurozan event kao što je bila premijera Diplomca u Beogradskom dramskom pozorištu; prisutni su bili predsednik države i bivši premijer, aktuelna gradonačelnica Beograda i dvoje pretendenata na njeno mesto, pripadnici kulturne, medijske i privredne elite, kao i brojni paparaci – odskora nužan sastojak svake premijerske fešte u gradu. Ovakav odjek je sasvim logičan kada se ima u vidu višenedeljna, intenzivna marketinška kampanja (bilbordi, spotovi, intervjui), koja je sastavni deo novog modela pozorišne produkcije, inaugurisanog upravo ovim projektom. Reč je o nezavisnoj, komercijalnoj produkciji (potpisani su brojni producenti, koproducenti i sponzori), koja se, i to ne samo po finansijskoj konstrukciji, razlikuje od našeg modela repertoarskog pozorišta; ova predstava je, naime, rađena po brodvejskom obrascu, što znači da su pripreme bile relativno kratke i intenzivne (svega mesec dana) i da će se predstava igrati u kontinuitetu, iz večeri u veče, nekoliko nedelja (to je, naravno, moguće samo dok ne traje sezona, kada glumci nemaju redovne repertoarske obaveze).
Ovakav oraganizacioni model treba podržati, jer je on preduslov diferencijacije koja je neophodna našem pozorišnom životu. S jasnim razdvajanjem na repertoarski (subvencionisani) i producentski (nezavisni) model doći će, valjda, i do razdvajanja umetničkih ambicija, pa se tako neće dešavati da se od našeg novca, preko poreza i budžeta, finansiraju razni „Mješoviti brakovi“ i slični zabavljački projekti institucionalnih pozorišta, koji nemaju umetnički značaj, već samo služe zato da njihovi autori, putujući diljem naše dične domovine (eufemizam za „tezge“), ostvaruju finansijsku korist. Drugim rečima, ko hoće da razvija ovakvu poetiku, zasnovanu na lakšim žanrovima i lakšem scenskom jeziku, sam će snositi finansijski rizik za takav izbor, dok će repertoarska pozorišta biti prostor za umetničke rizike. To ne znači, naravno, da se i od predstava iz producentskog sektora ne očekuju bar solidni umetnički standardi… Konkretno pitanje koje se ovde postavlja jeste da li su ti standardi ostvareni u predstavi Diplomac.
Koncept rediteljke Alise Stojanović može se iščitati već iz scenografije Darka Nedeljkovića i kostima Slavne Martinović: u vizuelnom aspektu predstave preovlađuju neka drečava, napadna, popartistička rešenja (sve sa „tri palme s otoka sreće“), koja bi trebalo da se poigravaju kič estetikom. Takva vizuelna postavka je veoma rizična, jer parodiranje kiča obično prerasta u stvarni kič, što je i ovde bio slučaj. Razlog za ovakav vizuelni identitet – kako se to sad popularno zove – verovatno treba tražiti u rediteljkinoj nameri da na ironično-nostalgični način rekreira ambijent šezdesetih godina prošlog veka, u kome se dešava radnja Diplomca.
Ali, ni šezdesete godine ni Diplomac ne povezuju se samo s određenom modom, već, u prvom redu, s liberalnim društvenim kretanjima; priča o Bendžaminu Bredoku, koju pamtimo po sjajnoj ulozi Dastina Hofmana u istoimenom filmu, priča je o pobuni protiv malograđanštine, protiv ustaljenog sistema vrednosti koji ugrožava čovekovo pravo na individualno ispunjenje. Ništa od te društvene rasprave nije ostalo u predstavi, već se sve svelo na jednu tematski potpuno neizoštrenu pojedinačnu sudbinu, čiji smisao možemo da rekonstruišemo jedino prizivanjem filma u sećanje. Doduše, ovde treba istaći da izvorni problem nije toliko u predstavi, koliko u mizernoj scenskoj adaptaciji Terija Džonsona, koja je mnogo slabija od filmskog scenarija Vilingama i Henrija.
U nedostatku nekog drugog stimulansa (intelektualnog, društvenog, estetičkog), pažnja publike je bila usmerena isključivo na glumačka ostvarenja, koja takođe nisu bila na visokom nivou. Sa žalošću se mora primetiti da povratak na scenu Snežane Bogdanović nije doneo rezultat koji smo svi priželjkivali. Glumica je donela lik gospođe Robinson na prvu loptu, koristeći se spoljnim sredstvima; alkoholizam ove heroine bio je prenaglašen, njeno ponašanje isuviše prosto (ona, ipak, nije prostitutka), a ono što je najviše smetalo bio je nedostatak harizme, šarma i fatalnosti jedne sredovečne, slobodoumne, energične i opasne dame. Neshvatljivo prenaglašena glumačka stilizacija bila je prisutna i u postavci likova Bendžaminovih roditelja (Svetislav Goncić i Cvijeta Mesić), za koje se ne zna da li su samo malograđani ili su i retardirani; to posebno važi za lik majke, kojoj ime Oliva odlično pristaje jer je, u karikaturi Cvijete Mesić, zaista ličila na istoimeni lik iz crtanog filma. Više nego prosečne uloge ostvarili su i Tihomir Stanić (gospodin Robinson), Rade Marković mlađi (nekoliko epizodnih uloga) i Marija Karan (Elejn Robinson).
Najsolidniji element predstave bila je uloga Gordana Kičića, koji je efektno doneo glavni lik – zbunjenog i pobunjenog Bendžamina Bredoka. Kičićeva glumačka sredstva su se zasnivala na nekoliko plastično osmišljenih „tikova“ (zanošenje glavom, cepkanje reči, monotona intonacija, itd.), koji su ukazivali na nervozu, nestabilnost i nesigurnost ovog junaka. Ovde, naravno, nije reč o produbljenoj dramskoj analizi, već samo o nekoliko vešto pronađenih glumačkih rešenja, koja bukvalno ilustruju osnovne odlike lika.
Na kraju se, kao zaključak, stvara utisak o izvesnom paradoksu: priča koja je u svojoj filmskoj verziji bila revolucionarna i na poetičkom planu (novi filmski jezik) i na tematskom planu (pobuna protiv malograđanštine), u teatarskoj adaptaciji dobija suprotne atribute: pored toga što gradi konzervativni teatarski izraz, ona podilazi i malograđanskoj potrebi za zabavljačkim pozorištem, potrebi koja je, by the way, odlikovala i spomenutu elitnu publiku na beogradskoj premijeri… Na svu sreću, ovo još uvek nije Brodvej, tako da sudbina predstave ne zavisi od mišljenja kritike. U to ime – živeli!
