Činjenica da su zemlje iz našeg najbližeg okruženja osvojile mnogo više medalja (Rumunija 19, Mađarska 17, Grčka 16, Bugarska 12, Turska 10, Hrvatska 5, Slovenija 4) ukazuje, u najmanju ruku, na to da se kod njih bolje radi
JEDINE MEDALJE: Vladimir Vujasinović i…
I da su vaterpolisti osvojili zlato, generalni utisak bio bi isti, kao i broj medalja – ukupno dve. Bilo bi, naravno, bolje, pre svega zbog samih vaterpolista, da su u poslednjih sedam minuta zadržali ono što su mukotrpno gradili u prethodne tri četvrtine finala sa Mađarima, ali nisu… Od 7:5 posle 21 minuta stigli su do 7:8 posle 28 i propustili šansu generacije. Njima je najžalije, ali niko nema pravo ni na reč prigovora. Oni su u poslednjih pet godina daleko najuspešnija selekcija ove države ma kako se ona zvala: u Sidneju treći, u Budimpešti i Kranju prvaci Evrope, u Fukuoki drugi, u Barseloni treći na svetu i sada još srebrna olimpijska medalja. Niko nema takav kontinuitet, a ako se doda gomila medalja i titula u mlađim kategorijama, eto dokaza više da se u vaterpolu radi dobro bez obzira na uslove koji su daleko od idealnih. Mladi pristižu, ali ova generacija još nije rekla poslednju reč. Sa izuzetkom Viktora Jelenića, svi ostali nastaviće da igraju za reprezentaciju, uključujući i kapitena Vladu Vujasinovića koji smatra da sa 31 godinom još može da pomogne. Dakle, od vaterpolista se mogu očekivati nove medalje jer oni zaista pripadaju svetskom vrhu. Do juče su tamo bili i odbojkaši, do prekjuče i košarkaši i sada im ostaje da vide kako i s kim da se tamo vrate. Odbojkašima se nema šta prigovoriti, izgubili su od Rusa u četvrtfinalu sa 3:1, sva tri seta na razliku, igrajući bez ponajboljeg igrača, Ivana Miljkovića, koga je virus prikovao za bolnički krevet. Još nekoliko igrača nastupili su nedovoljno oporavljeni u najvažnijem meču i to je bila nijansa koja je prevagnula. Aleksandar Boričić, uspešni predsednik Odbojkaškog saveza, nije zabrinut: „Imali smo veliki peh, ali idemo dalje. Okrećemo se juniorskom prvenstvu Evrope u Zagrebu. Tražimo pre svega igrače, a ne titule i mislim da ćemo vrlo brzo u najbolju selekciju ubaciti još nekoliko talentovanih mladića.“
…i Jasna Šekarić
ARGENTINAPONAŠEMRECEPTU: Odbojkaše dogodine očekuje u Beogradu i Rimu Evropsko prvenstvo i eto prilike da se vrate na podijum na kome su, sa izuzetkom dve poslednje godine (EP u Nemačkoj 2003. i Atina), bili od 1995. S druge strane, razumljivo je što je generacija koja je iznela sve te uspehe i čija je kulminacija bila zlato u Sidneju počela da pokazuje znake zamora. Godine čine svoje, smena generacije je zapravo već u toku a to retko kad ide bezbolno. Vladimir Grbić je u Atini odigrao poslednji meč u reprezentaciji a „plavi“ dres neće doživotno nositi ni Vujević, Mešter, Gerić, Nikola Grbić, Vasa Mijić… Zato Boričić i njegovi saradnici govore o traženju novih, mlađih snaga. I naći će ih… O košarkašima je bilo reči u prošlom broju „Vremena“. Od tad se ništa bitno nije dogodilo, nije iskrsla nijedna nova činjenica koja bi bolje osvetlila debakl u Atini. Možda će nešto biti jasnije posle sednice Stručnog saveta koja će se, kako stvari stoje, održati 7. septembra u – Frankfurtu. Naime, većina naših istaknutih trenera koji su članovi ovog tela biće 6. septembra u Frankfurtu na seminaru s trenerima Evrolige, a pošto drugih termina nema, nekolicina članova iz Beograda otići će u Frankfurt. Do zaključka stručnjaka, izveštačima i posmatračima ostaje da konstatuju da je Argentina stigla do olimpijskog zlata „po našem receptu“: talenat im, hvala bogu, nikad nije nedostajao. Onda su počeli da šalju najbolje igrače u evropske klubove, zahvaljujući italijanskom ili španskom poreklu svi brzo dobijaju pasoše, igraju kao „komunitarci“ (to je velika prednost u odnosu na naše igrače, koji su uvek „stranci“), potpisuju dobre ugovore i u zemlju se vraćaju materijalno obezbeđeni, spremni da u reprezentaciji igraju ako treba i džabe jer im je to nadasve patriotska dužnost… Pre 14 godina na Svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu kada smo mi bili prvi, oni su bili poslednji, osmi u finalnoj grupi bez ijedne pobede. Luis Skola je bio jedan od klinaca koji su brisali pod dvorane Luna park i divili se svetskim asovima, sanjajući dan kada će njihova zemlja predstavljati nešto u ovom sportu. I dosanjali su ga. Videćemo da li će „sindrom punog stomaka“, kada ambicije neizostavno padaju, sindrom koji je u poslednje dve godine zahvatio našu reprezentaciju u dogledno vreme zakačiti i Argentince. Onako „usput“, u Atini su osvojili titulu i u fudbalu…
KAKODAljE: Nije problem pasti, već ne ustati. Mi smo u Atini (s)pali na dve medalje, ali sada je najveća briga šta učiniti da u Pekingu 2008. ne bude jedna, ili nijedna. Istorija sporta puna je uspona i padova a ovogodišnji primeri Grčke u fudbalu i Argentine u košarci pokazuju da se i iz anonimnosti može stići na vrh ako se dobro radi. Francuzi su 1960. u Rimu ostali bez ijedne zlatne medalje, što je Šarla de Gola toliko naljutilo da je naredio potpunu reorganizaciju sporta i Francuska već godinama važi za najorganizovaniju zemlju kada je o sportu reč. Ako se pogleda generalni plasman zemalja koje su u Atini osvajale medalje, a ima ih 71, mi delimo 62. mesto sa jednom… Finskom! Zemlja koja je samo u atletici znala da osvaja po desetak medalja na olimpijskim igrama, spala je, eto, kao i mi na dve medalje. Sigurno im nije prijatno, ali sigurno je i da će se vratiti.
A mi? Đorđe Perišić, iskusni sportski radnik, bivši olimpijac u plivanju i vaterpolu, kome je Atina bila 10. olimpijada, što kao takmičaru što kao funkcioneru, upire prstom na državu: „Neko u vrhu države mora da kaže da li je državni interes da sportisti osvajaju medalje na olimpijadama i ostalim velikim takmičenjima. Ako jeste, onda to mora da se isfinansira regularnim putem, a ne da se savezi ili Olimpijski komitet stalno ‘snalaze’.“
NAŠA, A MAĐARSKA: Nataša Janić
Priča o Nataši Janić, koja je 2000. u Sidneju bila naš najmlađi olimpijac i osvojila sjajno četvrto mesto u kajaku jednosedu na 500 metara, najbolji je primer. Otišla je u Mađarsku i ovoj zemlji donela dve zlatne medalje u Atini. Kaže da je njena nova domovina uložila oko 250.000 evra u njene pripreme. Da li bi neko u ovoj zemlji mogao da joj garantuje tu sumu? Računica kaže da svaka olimpijska medalja u proseku vredi oko milion dolara ili evra, računajući četvorogodišnje stipendije, pripreme, putovanja, premije… Za svaku drzavu treba da bude zadovoljstvo, a ne teret da to „milionče“ potroši na nekog medaljaša na olimpijskim igrama. I čini se da mnogi iz našeg okruženja to tako i doživljavaju. I letimičan pogled na broj medalja koje su osvojile zemlje iz našeg okruženja pokazuje da su trenutno u sportu mnogo uspešnije od nas. Ako su Rumunija (19), Mađarska (17) i Bugarska (12) i ranije bile uspešnije zemlje čak i od stare SFRJ, šta je sa Grcima (16), Turskom (10), Hrvatskom (5), Slovenijom (4)? Hrvatska je svetski i olimpijski šampion u rukometu, ali ima i medalje u plivanju i veslanju, takozvanim bazičnim sportovima, kao i Slovenija u atletici. Nas olimpijski rejting na četiri poslednje olimpijade drže strelci, pre svega Jasna Šekarić, i to u uslovima koji su daleko od normalnih, čak bez prava na uvoz municije (ostaci sankcija). Sport je iscrpeo sve zalihe talenta, entuzijazma, minulog rada i više nema rezervi. Skoro 15 godina stagnacije i nazadovanja zemlje moralo je kad-tad da se odrazi i na sport koji je sticajem okolnosti živeo iznad naše realnosti i stvarao lažni utisak da, eto, i kod nas uspeh može da uspeva gotovo sam od sebe… A ne može. Sport traži ne samo stabilno i obilno finansiranje već i čvrstu organizaciju, ali kako tražiti čvrstinu i jasnu politiku u sportu u državi koja stalno ima prioritete koji se menjaju sa svakom promenom vlade ili nadležnih ministara? I ovakav kakav je danas, sa samo dve olimpijske medalje, sport je bolji od države, ali ni to neće moći večno da traje.
PrimerŠpanaca
Evo kako to drugi rade. Španski olimpijski komitet planirao je u Atini između 15 i 20 medalja (naš najmanje 3 i najmanje 7 finala). Osvojeno je 19 odličja što je Španiju svrstalo na 20. mesto generalne liste. Zanimljivo je da španska država indirektno finansira vrhunski sport. Iz budžeta ne izdvaja ništa, čitavo finansiranje funkcioniše tako što Olimpijski komitet traži sponzore sa kojima potpisuje ugovore. Sponzori za uzvrat na španskoj državnoj televiziji, koja se finansira iz budžeta, dobijaju određen broj minuta za propagandu, a sportisti su jednom godišnje na raspolaganju za bilo koju marketinšku akciju. Naizgled jednostavno, ali funkcioniše i nije tako teško za kopiranje.
Prviputbezzlataod1956.
Ne računajući Barselonu 1992, kada zbog sankcija nisu mogle da učestvuju, naše jake selekcije u košarci, vaterpolu i rukometu, sportisti iz zemlje koja se zvala SFRJ i SRJ, poslednji put NISU osvojile nijednu zlatnu medalju, prvi put od Melburna 1956. U Rimu je bila jedna, u Tokiju dve, u Meksiku tri, u Minhenu, Montrealu i Moskvi po dve, u Los Anđelesu sedam, u Seulu tri, u Atlanti i Sidneju po jedna.
Prognoze
Uoči svake olimpijade veliki svetski mediji i specijalizovane agencije upuštaju se u nezahvalan posao prognoziranja broja medalja koje će osvojiti pojedine zemlje. Uoči Atine, američki sportski nedeljnik „Sport ilustrejtid“ predvideo je da će najuspešnije zemlje biti SAD sa 111 (osvojile su 103) medalja, Rusija sa 85 (92), Kina 74 (63), Australija 50 (49), Nemačka je pogođena u medalju – 48 (48) a Italija promašena za malo – 30 (32).
„Gazeta delo sport“ iz Milana predvidela je da će Amerikanci osvojiti 100 medalja, Rusija 91, Kina 70, Nemačka 42, Francuska 40 (osvojene su 33) a Italija čak 49 (32).
Agencija Prajs voterhaus pogodila je devet od deset prvih zemalja na rang-listi najsupešnijih, ali je sasvim „omanula“ u pogledu broja: Amerikancima je predvidela 70, Rusima 64 a Kinezima 50.
Manojlovićodlazi
Posle pet godina izuzetnih rezultata selektor Nenad Manojlović, čini se, razmišlja da napusti selektorsku klupu. Kada smo ga u avionu na povratku iz Atine pitali o nastavku saradnje sa Savezom Srbije i Crne Gore, sa kojim nije imao nikakav ugovor već samo dogovor, nije hteo da kaže ništa više od: „Videćemo…“
Izvori bliski Vaterpolo savezu potvrdili su nam da bi nastavak saradnje sa Manojlovićem, što svi žele, „mogao biti problem“. Rekao nam je, međutim, da neće više kao trener voditi vaterpoliste iz Niša, ali da će u klubu ostati u nekoj drugoj ulozi, sportskog direktora ili generalnog menadžera.
Junaciitragičari
Igre su imale svoje junake, svoju simboliku, na neki način „nastavak istorije“. Recimo, u gimnastičkoj ekipi Japana koja je pobedila u višeboju bio je Naoja Cukahara, sin legendarnog Miuna, koji je pobeđivao na vratilu u Minhenu 1972. i Montrealu 1976… Nataša Janić je, nažalost, za Mađarsku osvojila dve zlatne medalje u kajaku u kome je njen otac Milan 1984. u Los Anđelesu doneo bronzu Jugoslaviji… Nemica Brigit Fišer je sa 42 godine osvjila osmu zlatnu i ukupno dvanaestu medalju u kajaku četvorosedu, počela je sa 18 godina u Moskvi 1980… Jošimoto i Rioko Tani su najuspešniji atinski bračni par, ona je osvojila četvrtu zlatnu medalju u džudu do 48 kg, on drugu (bronzanu) u bejzbolu, posle srebra u Atlanti… Plivač Felps došao je po osam medalja a osvojio „samo“ šest… Na drugoj strani su veliki gubitnici, od Merion Džons koja je ostala bez medalje u skoku udalj, preko tenisera Federera, Rodika i Moje do atletičarke Pole Ratklif koja je bila favorit u maratonu a odustala na 36. km.
Najveći problem olimpizma i dalje ostaje doping. U Atini je oduzeto sedam medalja i uhvaćeno dvadesetak sportista, a ko zna koliko ih se još „provuklo“. To je najveće zlo današnjeg sporta, ali jedna anketa pokazuje da su sportisti spremni svesno da žrtvuju zdravlje zarad privremene slave i materijalne koristi i zato ne prezaju od uzimanja dopinga.
Možda se čitaoci sećaju, reč je o jednoj od najzanimljivijih trka prošle sezone kada je posle kraćeg prekida i ponovljenog, letećeg starta… U stvari, evo šta smo tim povodom objavili prošlog jula…
„Onda se na stazi pojavio pedesetšestogodišnji radikalni pop iz Irske koji je odeven u kilt s natpisom ‘Čitajte Bibliju, ona je uvek u pravu’ mahao vozačima. Znao sam da je u Silverston otišao i jedan moj dobar drugar za koga čovek nikad nije siguran šta sve može da uradi. E kad sam video da dotični ludak uopšte ne liči na tog mog drugara, a setio sam se i da on baš nije neki verski fanatik i – što nije nevažno – da se odavno manuo ‘vatrene vode’, mogao sam mirno da se vratim (…) gledanju trke.“
Tada su „Ludog popa“ redari sklepali, predali policiji i Horan je zbog tog incidenta odležao dva meseca u zatvoru. O tome da li je obavljeno i psihijatrijsko veštačenje nije bilo informacija, ali da je trebalo – trebalo je! Jer, ludak se očigledno nije obazirao na silesiju vesti o merama bezbednost u Atini, pa se uputio na Olimpijadu smislivši, očigledno, kakvu će budalaštinu učiniti tom prilikom. Odlučio se za maraton na kome je, naravno, nemoguće maksimalno obezbediti sportiste koji trče ulicama i koji je prava prilika za sve vrste ludaka.
Odeven u svoj omiljeni kilt, na kome je za ovu priliku kao modni detalj dodao i Davidovu zvezdu, sa zelenom irskom beretkom koju je turio na glavu, okačio je na sebe tablu sa natpisom „Sveštenik sa Gran prija. Ispunjenje proročanstva je blizu, kaže Biblija. Drugi dolazak je blizu“, i zauzeo busiju na 36. kilometru, na trotoaru ulice u samom centru Atine. Kada mu je tada vodeći De Lima prišao, Horan je iskočio iz mase gledalaca, pretrčao džadu i u stilu utreniranog ragbiste prosto izgurao Brazilca u publiku preko puta.
„Da nije bilo tog ludaka, pobedio bih“, rekao je Vanderlej de Lima posle trke na kojoj je zauzeo treće mesto. „Nije me povredio, ali mi je razbio ritam jer sam tada trčao tako da bi me teško ko stigao. Napad me je iznenadio, jer nisam ni pomišljao da sam ja meta.“
E sad, to što je njega iznenadio napad – u redu. Ali, kamo obezbeđenje, kamo hiljade policajaca što u uniformi što u civilu, kamo specijalci, antiterorističke i ostale snage o kojima je toliko pisano i na koje su potrošeni toliki denjgi!? Iznenađeni, naravno. Toliko iznenađeni da im je trebalo skoro dvadeset sekundi da maratonca iščupaju iz Horanovog „zagrljaja“.
„Čovek je bio pijan, pre toga je bio u taverni, mada izgleda da je reč o poremećenoj osobi“, saopštio je potom jedan policijski zvaničnik dajući tako veliki doprinos „mesu“ za viceve o toj branši.
Epilog, Brazilac na cilj stiže treći. Pretekli su ga i Italijan Stefano Baldini, koji je pobedio postavivši nov olimpijski rekord (2.10.54.), i Amerikanac Mebraton Keflezigi. Iako je bilo predloga da se na kraju maratona uruče dve zlatne medalje, i Vanderleju de Limi i Italijanu, to se nije dogodilo. Sam pobednik je rekao da je to „problem za Olimpijski komitet“, koji je ipak odlučio da na završnoj ceremoniji zatvaranja Igara Brazilcu uruči počasnu medalju „Pjer de Kuberten“.
Frenetični ritam poslednjih dana Olimpijade kulminirao je u prošlu nedelju muzičkom katarzom na olimpijskom stadionu, na osnovu scenarija koji – po zamisli autora – asocira na život, eros i plodnost, i uz hitove najboljeg što grčka pop i folk scena ima da ponudi. Muzika prisna i poznata domaćoj, ali i stranoj publici, dala je završni pečat dvonedeljnoj fešti koja je počela ukočeno i uz nervozu, zbog nesigurnosti i kritika sa svih strana, da bi na kraju nedvosmisleno potvrdila da toliko osporavani „grčki način“ organizacije može da bude efikasan. Za istoriju je da analizira da li je to zbog one neuhvatljive komponente „demonskog grčkog duha“, na koju su domaćini ponosni kao na alternativu organizaciji i racionalizmu, ili zbog toga što su pravila toliko tvrda, a „gazdarica“ organizacionog komiteta Jana Angelopulu-Daskalaki toliko čvrste ruke, da naprosto nije bilo druge opcije. U svakom slučaju, po drugi put u kratkom roku potvrdio se recept neočekivane pobede grčke fudbalske reprezentacije i njenog nemačkog selektora na Evropskom šampionatu u Portugalu: može, uz strani know–how i domaću energiju. Politički, taj pozitivan način razmišljanja i osveženo (nacionalno) samopouzdanje vlada bi volela da utemelji, nazivajući 28. Olimpijske igre prekretnicom ka novoj epohi.
Olimpijada je tek tokom druge sedmice napokon oživela u stvarnom svetu, kao da je izašla iz neke druge (TV) dimenzije u kojoj se do tada odigravala. Dobila je duh i domaći kolorit, opustili su se i stranci i domaći, sveži sa odmora, slili su se na ulice, trgovali značkama i ulaznicama, okupljali se oko žonglera na štulama, izraelskih perkusionista, kanadskih džezera, tradicionalnog pozorišta senki ili uličnog pozorišta po atinskim i antičkim trgovima. Osnovane sumnje da provincija snabdeva prestonicu nepresušnim autobusima izletnika koji su došli na „vašar“ definitvno su potvrđene u subotu uveče, dan uoči zatvaranja: glavnim, renoviranim trgom Sintagma, turističkim Monastirakijem i celim potezom široke pešačke zone podno Akropolja nije se moglo proći. Masa, mahom domaća, tiskala se okićena treperavim, plavim svetlećim značkama u obliku grčke zastave (tri evra komad).
Simptomatično, tog istog jutra, državni sekretar SAD Kolin Pauel otkazao je dolazak na zatvaranje Igara i čašicu razgovora sa domaćinima, zbog „tereta obaveza“ kod kuće. Koliko prethodnog dana, vlasti su uspele da spreče par hiljada demonstranata – mali broj za atinske prilike i povod – da pod prozorima američke ambasade rašire transparent „Powell – Persona non grata“. Tokom subotnjeg prepodneva, čaršav duži od Partenona s natpisom „Powell killer, go home“ spuštao se niz akropoljsku stenu. Dan ranije, u četvrtak – opet simptomatično – početak trke na 200 m, u kojoj su na kraju pobedila tri Amerikanca, opstruiran je skoro deset minuta skandiranjem: Ken-de-ris! Ken-de-ris! Zlatni pobednik iz Sidneja, Kostas Kenderis, akter neraščišćenog doping skandala koji će tek protresti grčku političku scenu, bio je favorit grčke publike, ali nije trčao jer je povukao akreditaciju pre nego što bi mu bila oduzeta. Za deo publike, za kojim se poveo skoro ceo stadion, radilo se o još jednom primeru selektivne antidoping kontrole, naravno – u prilog Amerikanaca… Što se Pauela tiče, vesti iz Vašingtona ukazuju na to da je zaključio da bi TV slika iz Atine bila samo dodatni negativni PR uoči predizbornog Kongresa Republikanske stranke. Zvanična Atina, izgleda, ionako nije bila mnogo željna razgovora o visokoj politici ovom prilikom, a i ogromna, ali ipak diskretna bezbednosna mašinerija u Atini morala bi zbog ove posete da izađe iz „ilegale“, stajući na žulj javnom mnjenju.
Vatromet je završen, svetla pogašena, šatre – mnoge i doslovno – skupljene, reprezentacije su otišle, a Atina se vraća svakodnevici, do poslednjeg detalja: kako je prestala besplatna olimpijska vožnja besprekornim gradskim prevozom, ušli su kontrolori…
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
