Postoje stvari, bića & pojave koje su toliko jedinstvene u svojoj raskošnoj bizarnosti da dobrim delom izmiču makar i samo „opisivačkim“, a kamoli analitičkim moćima jednog sirotog nedeljn(ičk)og kolumniste. U pitanju su, dakle, paranormalni fenomeni gotovo pa neiskazivi, neuobličivi u jeziku, da ne rečemo neudiskuršljivi. Evo, recimo, aktuelna ministarka prosvete Ljiljana Čolić, reprezentativni kadar premijerske stranke: sve što je pišućem čoveku na raspolaganju jeste jezik kao oruđe, ali kako jezikom – makar i srpskim, da te ceo svet razume – dočarati Ljiljanu Čolić, njom samom?! Ta, svaki je opis samo jalovo grebuckanje po površini tog bezdano dubokog Uma, koji se periodično ovaploćuje i obznanjuje svetu na razne ekscentrične načine. Kako god, u dve-tri ranije prigode sam to pokušavao, ama nikada nisam bio u potpunosti zadovoljan rezultatom: koliko god bih se trudio, Ono Nešto čime Ministarka zrači pomalo bi mi izmicalo. Kao da tu postoji kakva paramistična DSS-supstanca koju je nemoguće pojmiti, a osobito predstaviti konvencionalnim sredstvima, koja po prirodi svojoj uvek nekako vuku na učešće razuma u činu uobličenja opažaja u verbalni iskaz. A kako tako trivijalnim, ordinarno „zdravorazumskim“ sredstvima predstaviti nešto tako rastresito i rastreseno, tako ne-od-ovoga-sveta, tako sa onu stranu banalnih kategorija razuma i onoga što bi mu tobože suprotnim imalo biti, tako nekako, oh, lahorasto i prhko, paperjasto i zaumno?!
Nemojte misliti da preterujem u nekakvoj nedoličnoj idolizaciji naše Ministarke: naprotiv, moje su izražajne moći posvema nedostojne bujnosti njene imaginacije i kreativnosti; da nije tako, ne bi bilo ni najnovijeg Ministarkinog doprinosa istoriji Krajnje Nekonvencionalne Upotrebe Uma, koja je ionako s razlogom postala trade mark one grupe doživotno zbunjenih građana kojoj je dr Koštunica voljeni predsednik. A to su, ako ste počem zaboravili, oni veseljaci što najbolje obožavaju koncerte simpatičnog antiglobalističkog vokalno-instrumentalnog sastava pod imenom The Residents… Enivej, Ljiljana je Čolić – kako javlja „Glas javnosti“ od 7. 9. 2004., a iz pera novinarke kojoj je prosveta dugogodišnji „sektor“, dakle, teško da je u pitanju nesporazum ili greška – odlučila da Darvinova Teorija evolucije više ne važi, barem ne za učenike osmih razreda osnovnih škola u Srbiji. Naime, Ministarka je blagoizvolela izbaciti Darvina i njegova nedostojna, bogohulna lupetanja iz nastavnog plana i programa biologije; prljavi bezbožnik će, doduše, ostati u udžbeniku – ne može ni ministarka sve da postigne – ali se njegovo (m)učenje ove godine neće predavati, a za sledeću je ministarka obećala paralelno proučavanje evolucionističke i kreacionističke teorije, pa ko šta voli… Pluralizam, bato! A i ko vam kaže da je ta biologija nekakva egzaktna nauka? Doduše, živeći međ’ ljudima skoro četrdeset godina, i sam sam neretko sklon da poverujem da se međusobno razlikujemo i po tome što su samo neki od nas nastali od majmuna; zanimljivo, najčešće su to baš oni koji s indignacijom odbijaju tu mogućnost.
Biolozi su, naravski, zgroženi novim komandoskim upadom Čarobnog Sveta Ministarkinog Uma u spoljnu realnost, ama nju to nije pokolebalo ni malkice: ona veli da je sumnjivo Darvinovo čedo tek jedna „dogmatska teorija, kao što je to i teorija po kojoj je Bog stvorio čoveka“. Ta, rekoh vam već da Vizionarstvo ovakvih lumena kakva je Lj. Č. nije krojeno po skromnoj umnoj meri prostoga puka, tako da će i ovaj ministarkin doprinos originalnosti Srbije u istraženom kosmosu ostati neshvaćen. Uostalom, i ona sama kaže da je „svesna da će posle ove odluke opet da je pljuju u javnosti“. Ma, neće valjda? Nezahvalnost sveta ne poznaje granice! Doduše, da je ova zemlja bar malo, bar mrvičak manje originalna, ne bi nju nikada niko „pljuvao u javnosti“ jer se za njeno Neobično Istaknuto postojanje na svetu nikada ne bi ni doznalo… Ali, to su pusti snovi: Koštunica je čvrsto rešio da ama baš svakom ekscentriku i oriđinalu u ovoj zemlji pronađe odgovarajuće radno mesto – po mogućnosti u Vladi – i ništa ga u tome zaustaviti neće. Možda će sledeći Ministarkin korak biti, recimo, revolucionarno inoviranje matematike, takođe na pluralističkoj bazi, tako da će i odgovor na pitanje „koliko je dva plus dva“ ubuduće biti stvar dogovora, kompromisa, ili naprosto stvar ličnog uverenja i svetonazora.
Nema još mnogo prostora do kraja ovog teksta, Pančiću, mogao bi malo da se uozbiljiš? Ma nemojte?! Zašto baš ja? Zar ne bi prvo trebalo da se uozbilje ljudi koji vode i vodaju ovu zemlju? Bez sve šale, hoće li neko već jednom, konačno, napokon i najzad da proglasi moratorijum na jurodive u vrhovima vlasti – tek toliko da da’nemo dušom i pokrpimo se malo – ili ćemo morati da sačekamo dok se baš svi ne izređaju, zaključno sa Žikom Obretkovićem i frulašem Piksijem? I šta taj Koštunica uopšte vodi – Vladu i političku partiju ili sektu? A možda bi vaistinu trebalo svim tim čudnim ljudima što se oko njega okupljaju dati nekakav oveći plac, neko parče zemlje po mogućnosti podalje od naseljenih mesta, pa neka tamo naprave neki svoj Paralelni Svet, onaj u kome „Rezidentsi“ neće sviruckati svoje demonističke invektive na Krstovdan, u školama će popovi i popadije – što u haljinama, što u civilu – predavati sve predmete i tumačiti decama šta je ono čika Adam radio sa teta Evom i sa jabukom, Obren će Joximović biti pojam uglađenog džentlmena i suptilnog erudite, Desanka će Maximović posmrtno preoteti pesmu o lepotama đačkog doba od onog nepouzdanog prečanina Branka Radičevića, a strani jezici (ruski, beloruski i grčki) će se učiti tek od 96. godine života, da ne bi naškodili nežnoj dečjoj psisi…
Naravno, ništa od ovoga se neće desiti. Onaj „izolovani plac“ će pre biti sanjano utočište za preostale zastupnike „konvencionalne“ moždane aktivnosti, dok će mapetovski živopisan (ali tek bela-lugošijevski simpatičan) deesesovski granginjol, pojačan tankoćutnim Veljom More Sve Ću Vas Napušim Ilićem te Draganom Kojadinovićem okruženim svojim voštanim telohraniteljima na čelu sa drugom Čičom, i dalje od hronično dezorijentisane Srbije praviti Čudo Neviđeno, a od svih nas – majmune. Sa Darvinom ili bez njega, teško da ćemo se uljuditi dok tu ekipu ne pošaljemo nazad pod šatru!
