Kada u Parizu hoćete da pogledate neku predstavu, a pri tome ste iz pozorišnog sveta i imate solidnu informacionu mrežu, teško će vam se desiti da zalutate u Francusku komediju. Da li iz levičarskog snobizma ili iz stvarnih umetničkih razloga, ali kolege će vam retko sugerisati neku predstavu iz francuske nacionalne pozorišne kuće, jer ona još važi za bastion konzervativnog teatra, mesto u kome se gaji klasičan način igranja nacionalne klasike, šta god da to znači (francuski teatrolozi ističu, ne bez cinizma, da ovaj pristup mutira u tumačenje klasike iz XVII veka na način buržoaskog teatra XIX veka – umesto izvorne tradicije, obnavlja se njena surogat-verzija iz nešto bliže prošlosti).
Drugi najznačajni model evropskog nacionalnog pozorišta – bečki Burgteatar – danas ima sasvim drugačiju reputaciju od Francuske komedije. U njemu se, naprotiv, dešava gotovo sve ono najbitnije što savremeno austrijsko pozorište ima da ponudi. Iako su se neki od vodećih austrijskih dramatičara, kao što su Bernhart i Jelinek, vrlo rado, i to baš u svojim dramama, ostrvljavali na Burgteatar kao izraz austrijskog konzervativizma i konformizma, ovo pozorište ume da napravi subverzivni zaokret, da promoviše upravo najradikalnije autore savremene književnosti – pa tako i dežurne namćore, Jelinekovu i Bernharta. Nedavno, u poslednjim nedeljama 2004. godine, u Burgteatru su se desila dva značajna događaja koja bi mogla veoma da zanimaju, svaki na svoj način, i našu kulturnu javnost. Krajem novembra je premijerno izvedena predstava Amerika drugi deo Biljane Srbljanović, a zatim je početkom decembra održana velika fešta u čast Elfride Jelinek, dobitnice Nobelove nagrade za književnost za 2004. i ujedno prvog austrijskog književnika koji je dobio ovo priznanje. Imao sam sreću da budem na oba ova događaja, tako da izveštaj sledi.
Sve i da nije reč o odličnoj predstavi, a ispostaviće se da jeste, postavka komada Amerika drugi deo u jednom od vodećih svetskih pozorišta sigurno predstavlja najveći uspeh koji je neki srpski dramatičar postigao u inostranstvu. Toliko o tome – čisto da se zna. Što se same predstave tiče, koju je u Akademiteatru („maloj“ sceni Burga) postavila Karin Bajer, ona se odlikuje onim opštim kvalitetima koji se očekuju od dobre režije – temeljnom dramskom analizom i bogatom scenskom imaginacijom. Kada se sa opšteg pređe na konkretno/pojedinačno, ono što sigurno prvo pada u oči jesu promene između scena: statisti reorganizuju prostor – nekad i tako što potpuno nove stvari bacaju u đubre – a pri tome asociraju, i kostimski i koreografski, na lutke iz izloga. Ovo rešenje, osim što je dinamično i vizuelno atraktivno, ostvaruje i metaforičku funkciju, jer podvlači priču o tome da je identitet glavnog junaka u potpunosti kodifikovan materijalnim vrednostima savremenog, potrošačkog društva (skupa odeća, stan u luksuznoj zgradi, dobro plaćen posao…).
Pored ovog, rediteljka je uspela da scenski oživi još jedan sloj značenja, onaj koji je u beogradskoj postavci najslabije funkcionisao: reč je o simbolističkoj, misterioznoj i zaumnoj dimenziji komada, o nedokučivom sudbinskom faktoru koji dodatno ugrožava Karlov život. Tako u ovoj predstavi veoma dobro funkcionišu prizori u metrou s malim Crncem, kao i oni s tajnim sefom, skrovištem tuđeg identiteta, koji će Karl, u trenucima totalnog rastrojstva i potpune dezintegracije ličnosti, očajnički pokušati da prigrabi. Ovaj sloj teksta Biljane Srbljanović rediteljka je dodatno istakla nekim samosvojnim i veoma maštovitim scenskim rešenjima; tako se, recimo, na kraju predstave svi likovi pojavljuju kao neke aveti koje u stopu prate Karla i ponavljaju njegove pokrete… Ovako osmišljen Karl (odlično ga tumači Mihael Vitenborn), zaista može da usklikne egzistencijalistički vapaj da je pakao sazdan od drugih ljudi.
O postavci komada Delo Elfride Jelinek ne mogu da sprovedem ovakvu vrstu analize iz prostog razloga što ne znam nemački, a delo Delo (divite se ovoj igri rečima!) nije prevedeno, bar koliko je meni poznato, ni na jedan strani jezik. Kada smo već kod prevoda, treba naglasiti da su komadi Jelinekove generalno retko prevođeni, verovatno i zato što je njihovo glavno izražajno sredstvo sam jezik, radikalno kolažiranje različitih jezičkih klišea karakterističnih za nemački. Bez obzira na ovu malenkost (nerazumevanje teksta), beskrajno sam uživao u predstavi, koja se igra takođe u Akademiteatru. Možda sam i malo subjektivan, jer je predstavu režirao jedan od mojih omiljenih nemačkih reditelja mlađe generacije, dok je jednu od glavnih uloga tumačio sjajan nemački mladi glumac (opet sam ličan). Reč je o tandemu Nikolas Šteman – Filip Hohmajer, koji je pre nekoliko godina zapalio pozorišni Beograd predstavama Hamlet (nagrada Bitefa) i Jadi mladog Vertera. Ko se seća tih predstava, zna da se, i bez razumevanja govornog jezika, može komunicirati sa Štemanovim teatarskim jezikom, s njegovim veoma radikalnim, znakovitim, dinamičnim i vizuelno atraktivnim scenskim rešenjima.
Kako nam je objašnjeno, tekst Delo Elfride Jelinek zasniva se na priči o izgradnji najveće hidrocentrale u Austriji, koja je započeta još za vreme nacizma. Ovaj bizaran siže poslužio je reditelju Štemanu, a valjda i autorki (nisam mogao, iz već poznatih razloga, da utvrdim stepen dekonstrukcije teksta), da naprave „priču“ koja se, vrlo grubo i cinično, poigrava raznim nacionalnim temama i figurama. Pojavljuju se u predstavi i tri Hajdi (sve s karakterističnim perikama s kikicama), i starac u tipičnoj tirolskoj nošnji koji razbacuje naokolo delove raskomadanih ljudskih tela, i impozantan hor od pedestak radnika, pred čijim naletom, kako telesnim tako i govornim, ove simboličke figure austrijskog društva (tri Hajdi i tri Petera) vrtoglavo beže u publiku… Upravo ovaj sjajan prizor s radničkim horom bio je kopča između dva dela spomenute proslave organizovane povodom dodele Nobelove nagrade Elfridi Jelinek.
Naime, posle izvođenja predstave, koje je za ovu priliku počelo nešto ranije, publika je imala samo pola sata vremena da pređe u veliku zgradu Burgteatra gde je bio organizovan specijalni program u čast laureatkinje. Pred krcatom salom, nije se odvijala neka „svečana akademija“ na kakve smo ovde navikli, već jedna vrlo relaksirana fešta, u kojoj su prijatelji i kolege iskazivali, na različite načine, svoje poštovanje Jelinekovoj. Omiljeni model ovih mini-performansa bilo je parodiranje negativnih napisa o autorki koji su se, i posle obznanjivanja odluka Nobelovog komiteta, pojavljivali u austrijskoj i nemačkoj štampi; tako je Šteman, sa svojim drugarima muzičarima, otpevao i odsvirao, sve s Hajdi-perikama na glavama, jednu uništavajuće lošu kritiku. Umetnica koju je i austrijska i naša žuta štampa odmah prozvala „sociopatom“, nije se pojavila na svečanosti u Burgu, kao što nije bila ni na onoj u Stokholmu; ipak, njen portret, s blagim, toplim i misterioznim osmehom, sve vreme je krasio scenu i imao se utisak da je i ona tu, zajedno sa svim ovim ljudima koji je iskreno poštuju i vole.
Vrhunac večeri bio je kada je, dok se su na scenu zajedno vraćali svi učesnici programa, u parter hrupio ceo radnički hor iz predstave Delo; svi su se oni spojili na pozornici i, uz gromoglasnu podršku celog gledališta, otpevali pesmu u čast njihove Elfride. Ovakav prodor radničke klase u Burgteatar mogao je da se shvati kao vrhunski izraz subverzije, politički skandal potpuno u duhu same autorke, ali i kao dokaz početne teze da ova kuća više nije izraz umetničkog i društvenog konzervativizma – naprotiv! To je, kao što smo videli, prostor u kome se igraju ne samo neki od najznačajnijih svetskih dramatičara današnjice već i autori i autorke – kao što su Biljana Srbljanović i Elfride Jelinek – koji postojano i smelo problematizuju vrednosti liberalnog, građanskog društva. Upravo onog koje, po nesrećnoj inerciji, vezujemo za institucije kao što je Burgteatar.
