Više od igre

Tog 22. decembra 2004, posle ko zna koliko godina, izgledalo je da je Beograd ponovo bio glavni grad one Jugoslavije. Redakcije širom te zemlje želele su izveštaje o premijeri baleta Ko to tamo peva u beogradskom Narodnom pozorištu, baleta inspirisanog istoimenim filmom Slobodana Šijana, a prema filmskoj muzici Vojislava Vokija Kostića. Biće ipak da je glavni razlog tome što je koreograf i reditelj ove predstave Staša Zurovac, direktor Baleta Hrvatskog narodnog kazališta „Ivan pl. Zajc“ u Rijeci, to jest prvi hrvatski koreograf koji posle skoro pune dve decenije radi sa beogradskim baletskim ansamblom. Takođe, kako je reč i o baletizaciji kultnog jugoslovenskog filma, veliko interesovanje za ovu predstavu proisteklo je iz činjenice da je sekvence iz Šijanovog filma teško zamisliti u formi pokreta, a još da će hrvatski koreograf sačiniti baletsku sagu o „srpskom mentalitetu“, zazvučalo je u najmanju ruku – izazovno. Tako je balet, kao nikad do sada, postao kulturna tema broj jedan.

I stvarno, kako baletskim jezikom učitati svu apsurdnost i crni humor iz poruke scenariste Dušana Kovačevića o klaustrofobiji koja vekovima traje na ovdašnjim prostorima, u filmu proglašenom za najbolje ostvarenje domaće kinematografije XX veka? Mogu li se pokretom označiti sve one replike koje su odavno ušle u svakodnevni sleng, „Vozi, Miško“ ili, na primer, „Imate sto godina a govorite gluposti“… Kako transponovati genijalnu muziku i songove Vokija Kostića koji su, kako on sam kaže, za potrebe filma komponovani na flašama?

S druge strane, bolji poznavaoci baletske scene imali su puno poverenje u mladog koreografa iz Zagreba koji je hrabro prihvatio naručeni zadatak. Stašu Zurovca upoznali smo u Beogradu još 2001. godine kada smo gromko navijali da njegov komad pobedi na Festivalu koreografskih minijatura. I pobedio je. Još onda smo uvideli da je njegov stvaralački rukopis raskošan, dinamičan, sklon invenciji, ironiji – rečju, odličan izbor za Ko to tamo peva.

Ovoga puta, iz Zagreba je došao sa kostimografom Katarinom Radošević-Galić i scenografom Žoržom Draušnikom. U Beogradu su ih dočekali igrači Narodnog pozorišta, koji za izvođenje u ovoj predstavi zaslužuju sve pohvale, pa se Daliji Imanić, Aleksandru Iliću, Denisu Kasatkinu, Dejanu Kolarovu, Nikici Krluč, Milanu Rusu… i svima ostalim može poželeti što više rada sa inventivnim i mladim koreografima. Među brojnim instrumentalnim solistima, svoj udeo na gitari dao je i Vlatko Stefanovski, no tu su i mnogi orkestri, ali i neobični instrumenti (flaše, kamenje, beluci, panjevi…). Najzad, kada se sve razabere, naša inače mukla plesna scena dobila je em publicitet, em posve interesantan komad savremene igre, dok je van konteksta baleta – stvorena vrednost koja je mnogo više od igre.

Ako pređemo na sam balet Ko to tamo peva, inače sazdan od nekoliko slika – Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana, Smrt i Anđeo – u njemu možemo razaznati i njegovo lice, ali i naličje. U krupnom planu, Zurovac je odmereno i pametno pošao od ideje da ne bi imalo smisla doslovno prepričavati film, već se samo inspirisati njegovom radnjom. On prati tek jednu grupu ljudi koja putuje, na samom pragu rata. Već od početne scene, u autobusu, prepoznajemo tačno onaj pokret koji smo od ovog koreografa i priželjkivali, pokret koji pogađa suštinu radnje, „mentaliteta“, muzikalnosti. Ipak, osim pronalaženja perfektne mere pokreta, autor se ne bavi dubljim profilisanjem likova, već nas samo povremeno podseća na filmske junake. Sasvim je opravdano što je koreograf želeo da balet bude samo inspirisan filmom i nezavisan od njega, to smo želeli i mi. Međutim, da li je krivica do njega ili do nas, tek u ovom baletu mi smo opet tražili baš film i one njegove „sve lude, a tako drage“ junake.

I kao da ih nismo baš u potpunosti našli. Zapravo, ono što najdrastičnije razdvaja film od istoimenog baleta jeste umetnička suptilnost prikazivanja „ludila“ ovih prostora, koja i proizvodi efekat saosećajnosti. Dok ta suptilnost film čini remek-delom, u baletu je ona nažalost izostala, i to bi bila suštinska i najveća zamerka. Konkretno, u slikama Svadbe i Sahrane, već ustoličene paradigme naravi našeg podneblja, Zurovac je uleteo u inače ovde „omiljenu“ zamku slikanja burnog i iracionalnog, prenagljujući u gestu, mimici, uvodeći elemente kakvog ortodoksnog ludila, što je dovelo do nepotrebne izveštačenosti i slabe rečitosti.

Čudom, neophodnu emociju dobijamo tek u sasvim smirenoj i „teškoj“ sceni regrutovanja mladića, ali tek u drugoj polovini baleta.

Tako, kada kažemo da ovaj balet ima svoje lice i naličje, na umu imamo, s jedne strane, tačna i efikasna rešenja u autobusu, upečatljivu scenu s vojskom, izvrsno zamrzavanje slika u dubini pozornice čime je rešena i čuvena voajerska „I tata bi, sine“, veoma interesantne rediteljske i plesne pasaže, a s druge strane, odsustvo suptilnosti u pojedinim slikama i – ako smemo da kažemo – odsustvo duhovitosti.

No, dorađena, obogaćena, ali pre svega muzika iz filma Ko to tamo peva jeste ta koja sve vreme „drži“ sentimente, zasmejava, rastužuje, podseća na film, na život. Ovaj balet jeste neophodno i lepo osveženje, ali možda i najviše svojevrsna oda stvaralaštvu kompozitora Vokija Kostića.