Služba za odnose s javnošću Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije

Izlazna strategija Tribunala u Hagu otvorila je brojna pitanja i podstakla niz stručnih rasprava o tome da li je Srbija spremna i sposobna da se suoči sa delikatnim izazovom procesuiranja slučajeva ratnih zločina pred domaćim sudovima. Predmeti iz istrage Tužilaštva Tribunala, pa i oni u kojima je već podignuta optužnica, mogli bi da se već u toku ove godine nađu pred našim pravosudnim organima. Razjašnjavanje pitanja da li je pravosuđe Srbije u stanju da kvalitetno procesuira ratne zločine ima, stoga, posebnu aktuelnost. Utemeljeni odgovori na ovo i druga povezana opšta i procesna pitanja najbolje se mogu sagledati putem analize elementarnih uslova koje je potrebno zadovoljiti da bi se haški slučajevi našli u Beogradu.

Pravilo 11 bis Pravilnika Haškog tribunala utvrđuje da su predmeti koji se mogu prebaciti na lokalna pravosuđa oni – kada je reč o slučajevima gde je već podignuta optužnica – koji se odnose na srednje i niže izvršioce, kao i predmeti koji se nalaze u fazi istrage. Navedeno pravilo predviđa da se predmeti mogu prebaciti na lokalna pravosuđa po dva kriterijuma: prema mestu izvršenja dela ratnog zločina i prema mestu gde je optuženi uhapšen, odnosno gde se dobrovoljno predao.

Veoma bitan deo Pravila 11 bis odnosi se i na sposobnost lokalnih pravosudnih organa da kvalitetno procesuiraju predmete raznih zločina. Ako se analizira obrazloženje glavnog tužioca u Hagu Karle del Ponte u slučaju Radić, Mrkšić, Šljivančanin u kome se navodi da „Tužilaštvo Tribunala ima dobre profesionalne odnose sa Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu“, kao i da je „gospodin Vladimir Vukčević pokazao volju i spremnost da procesuira ovakve predmete pred odgovarajućim sudovima u Srbiji i Crnoj Gori“, može se osnovano zaključiti da je nedvosmisleno pozitivna ocena Tužilaštva Tribunala o sposobnosti Tužilaštva za ratne zločine i Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu za kvalitetno procesuiranje u Srbiji. Ako tome dodamo argumentaciju glavnog tužioca u Hagu, izloženu pred funkcionerima NATO-a u Briselu u decembru prošle godine, u kojoj je potvrđen navedeni stav haškog tužilaštva, može se osnovano uzeti da podrška za procesuiranja u zemlji, koju naši pravosudni organi imaju od strane Tužilaštva Tribunala, nije sporna.

Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije i Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu aktivno se zalažu za preuzimanje što većeg broja predmeta od Haškog tribunala i pri tome jasno insistiraju na primeni drugog stava Pravila 11 bis: predmete valja prebaciti u zemlju gde su optuženi uhapšeni, odnosno u kojoj su se dobrovoljno predali. Za takva rešenja zalažu se i svi glavni politički akteri u Srbiji, predsednik Republike i Vlada Srbije, kao i odbrana optuženih državljana Srbije i Crne Gore, pa i najveći deo šire javnosti. Sudeći prema izjavama predstavnika međunarodne zajednice koje smo imali prilike da čujemo (predstavnici OEBS-a, Ambasade SAD i dr.), podrška takvom rešenju ne izostaje.

· Brojni su argumenti u prilog procesuiranja ratnih zločina u Srbiji. Navedimo najvažnije:

·

· Suđenje za ratne zločine pred pravosuđem Srbije jedini je način da se suočimo sa istinom;

·

· Suđenja za ratni zločin predstavljaju podršku dosadašnjem kvalitetnom radu specijalizovanih pravosudnih organa za ratne zločine u Republici Srbiji čije su osnivanje podržali svi međunarodni činioci;

·

· Za suđenja u predmetima ratnih zločina postoje kadrovske i tehničke pretpostavke da se ona mogu odvijati u skladu sa svim međunarodnim standardima;

·

· Za suđenja u predmetima ratnh zločina postoji validan pozitivnopravni legislativni okvir.

·

Osvrnuvši se na ove, osnovne pretpostavke za suđenja za ratne zločine u Srbiji u skladu sa međunarodnim pravnim standardima, osvrnuću se i na nekoliko opštih argumenata koji mogu govoriti ovome u prilog.

U aktuelnoj političkoj situaciji, od velike je važnosti da se ovi specifični postupci vode upravo pred pravosuđem Srbije. Naime, svako drugo rešenje izazvalo bi sumnju, i ovako nestabilan stav javnosti o opravdanosti suđenja za ratne zločine mogao bi da postane još nestabilniji.

Od ključnog je značaja da se radi suočavanja sa istinom i prošlošću, upravo ovi predmeti vode pred domaćim pravosuđem, jer se jedino tako može objasniti u ovom trenutku suštinska pravna i moralna dimenzija ovih slučajeva. Ustupanjem ovog predmeta pred inostrana pravosuđa, u slučaju „vukovarske trojke“, hrvatsko bi dalo podstrek onim snagama u zemlji koje su sklone da od počinilaca ratnih zločina prave patriote, koje tvrde da je Hag politički sud Srbima i sl. Navedeni slučaj bi sa jasnog i izvesnog pravosudnog terena bio prebačen na teren političke neizvesnosti.

Suđenje u zemlji je i jedan od načina da pravda bude zadovoljena baš na mestu gde je tako dugo prikrivana i da se čuje glas žrtava i onih koji su bili najviše pogođeni ratnim zločinima koji su činjeni na prostorima bivše Jugoslavije. S tim u vezi treba naglasiti da je saradnja pravosudnih organa, posebno tužilaštava, Hrvatske i Srbije na visokom nivou, kao i da se uspostavljaju sve bolji kontakti između pravosuđa Bosne i Hercegovine i Srbije. Početkom ovog meseca potpisan je Sporazum o saradnji između tužilaštava Srbije i Hrvatske između ostalog i u stvarima koje se tiču ratnih zločina. Time se podvlači argument da su ratni zločini regionalni problem i da se samo uz takav pristup mogu uspešno rešavati.

Sve što je navedeno posebno ukazuje da bi ustupanje hrvatskom pravosuđu haškog predmeta koji se odnosi na „vukovarsku trojku“ znatno ugrozilo teško stečen autoritet institucija kao što su Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije i Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, čije su osnivanje i dosadašnji rad pozitivno ocenile sve ključne međunarodne institucije, predstavnici nevladinog sektora (npr. Hjuman rajts voč), kao i najšira javnost. Pomenimo da su na toj liniji i zaključci međunarodnog Seminara o prebacivanju slučajeva na lokalna pravosuđa, koji je održan 5. i 6. februara 2005. godine u Beogradu.