Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Oni koji se busaju u grudi svojom filmskom slavom i rediteljskim umećem, sigurno neće imati finansijskih poteškoća da realizuju svoje nove projekte, jer se i svetski producenti otimaju oko takvih autora
Verovatno će onih nekoliko filmskih fanatika koji još uvek odlaze u bioskope samo odmahnuti rukom, ali je radost zbog formiranja Filmskog centra Srbije kratko trajala. Kao i većina drugih stvari koje imaju obrise nečeg institucionalnog, zamisao o postavljanju čvrstih temelja domaće kinematografije gurnuta je u prolećno blato pre nego što je na nju nadzidan i jedan-jedini kadar nekog novog filma. A oni koji su sa najviše elana slavili početak radova na velikoj obnovi srpske kinematografije, sada se utrkuju u nastojanju da baš njihova cipela dođe glave omraženom gradilištu.
A sve je bilo dobro i lepo dok Filmski centar Srbije nije ništa radio, jer je u to čisto polje mogućnosti svako mogao da projektuje lična očekivanja, nadanja i ambicije. Kada su obelodanjeni rezultati konkursa koje je Ministarstvo kulture raspisalo za nove filmske projekte, čime je trebalo da zaživi i Filmski centar Srbije kao institucija koja će raspoređivati planirana sredstava, ovaj estetsko-etički ugođaj, preplavila je bujica čistog besa i nezadovoljstva, koja se sručila od strane pojedinih reditelja i producenata.
MUČNI RASPLET: Neki nagoveštaji tog mučnog raspleta, mogli su se naslutiti još pre nekoliko nedelja, kada je planirani budžet za snimanje novih filmova trostruko uvećan. To više nisu bila sitna sredstva od devedeset miliona dinara koja jedva da bi pokrila angažovanje voznog parka, tehnike i statista u snimanju filmova koji bi prošli na konkursu, već se sakupila svota od tri i po miliona evra zbog koje su mnogima zaiskrile oči na neki čudan način. Mada su pojedini srpski sineasti nakon sastanka sa predstavnicima Ministarstava kulture i finansija otišli kućama vidno uzrujani količinom novca koja se našla na dohvat ruke, još se niko nije usudio da javno posumnja u dobre namere ljudi koji su upravljali Filmskim centrom Srbije. Bilo je i tada „prijateljskih“ poziva za neformalne susrete i ispijanje kafe onima koji su odlučivali o finansijskoj podršci od strane nekih koji su konkurisali sa svojim radovima, ali je i to prošlo bez otvorenih neprijatnosti.
No, u jednom trenutku komisija Ministarstva kulture morala je da obelodani svoju odluku o projektima koji će dobiti novac za ovu godinu. Milan Vlajčić, Radivoje Andrić i Đorđe Milićević, koji je bio i neformalni direktor Filmskog centra Srbije, odlučili su da se sredstva dodele Siniši Draginu za scenario Ako zrno ne umre, Karauli Rajka Grlića, priči Mamaroš ili mama ja Momčila Mrdakovića i Čarlstonu za Ognjenku Uroša Stojanovića. Na spisku nije bilo Gorana Paskaljevića, niti sina mu Vladimira, izostala su imena Darka Bajića i Gordana Mihića, upravo onih koji su se najviše radovali osnivanju Filmskog centra Srbije.
MUK: Nekoliko dana trajao je muk, a onda je među prvima kriknuo upravo Goran Paskaljević, da bi mu se pridružili i ostali kojima su izmakla finansijska sredstva. Te niko od značajnijih srpskih autora nije dobio novac, sredstva se odlivaju autorima koji nisu državljani Srbije poput Rajka Grlića ili Siniše Dragina, te don Korleone je omiljeni filmski lik Đorđa Milićevića, a ako već nije baš taj, onda je to sigurno Zelig Vudija Alena; pa onda da Đorđe Milićević ponižava srpski film, jer on ne poznaje evropsku kinematografiju, zastupa određene interesne grupe i slično; na kraju, gotovo da se ispostavilo kako je direktor Filmskog centra Srbije nekakav belosvetski probisvet i varalica koji je pobegao iz Amerike u Srbiju da bi se spasao od bankrota, a ne ugledni holivudski scenarista koji je sarađivao sa Andrejem Končalovskim ili Džonom Hjustonom. Pokušaj njegove smene ipak nije urodio plodom, tako da je na kraju grupa filmskih producenata podnela tužbu Vrhovnom sudu Srbije, tražeći da se ponište rezultati konkursa. Ni svakodnevna cimanja za rukav ministra kulture Dragana Kojadinovića da smeni Đorđa Milićevića nisu urodila plodom tako da je, sasvim suprotno očekivanjima ove grupe reditelja i producenata, Milićević ostao na svom mestu. Sam ministar je u duhu ravnogorske sabornosti, pozvao sve strane u sporu na saradnju i suzdržanost u uzajamnim napadima.
DOPRINOS: Pri tom niko nije osporavao estetsku vrednost filmskih projekata koji bi trebalo da dobiju finansijsku podršku Ministarstva kulture. Niko nije rekao da izabrani reditelji ne zavređuju tu vrstu potpore. Nije se čula nijedna reč protiv debitantskih imena Uroša Stojanovića i Momčila Mrdakovića. Problem su bili jedino tuđi državljani Rajko Grlić i Siniša Dragin, i to što novac nisu dobili i neki afirmisani domaći reditelji, pre svega oni koji su se osećali zaslužnim za to što se u filmskom fondu uopšte našla tolika suma novca. Ako su već oni nagovorili ministra finansija Mlađana Dinkića da odreši kesu, i ako su neki od njih lično doprineli da se vrata evropskih fondova otvore za srpsku kinematografiju, red je da se i to nagradi. Samo što ta vrsta doprinosa ne spada u rang filmskih projekata koji su mogli da se vrednuju na konkursu. Uostalom, oni koji se busaju u grudi svojom filmskom slavom i rediteljskim umećem, sigurno neće imati finansijskih poteškoća da realizuju svoje nove projekte, jer se i svetski producenti otimaju oko takvih autora.
Stoga, Filmskom centru Srbije i Ministarstvu kulture može biti samo čast što su uopšte bili u prilici da pomognu snimanje novog filma hrvatskog reditelja Rajka Grlića, koji su pomogle i neke druge zemlje. To je neka vrsta naznake da su umetnički kriterijumi barem delimično odgurali u drugi plan različite animozitete – od ličnih do nacionalnih, koji su ovdašnju kinematografiju i doveli u situaciju da se bori za puki opstanak.
Goran Paskaljević, filmski reditelj, i u priči o ovogodišnjem konkursu na strani onih koji smatraju da je odluka Komisije pogrešna, ovako komentariše saopštenje ministra kulture Dragana Kojadinovića u kojem je, da podsetimo, ocenjeno da je „konkurs raspisan i sproveden u skladu sa zakonom i da je Komisija svoj posao obavila savesno“, tako da je odbijen zahtev filmskih radnika za ostavku Đorđa Milićevića: „Verovao sam da smo posle 5. oktobra 2000. godine ušli u period dijaloga a ne saopštenja, karakterističnih za boljševičko-nacionalističko-komunistički način komunikacije. Nažalost, izgleda da ministar kulture Dragan Kojadinović ne razume da se lupanjem šake o sto više ništa ne može rešiti po kratkom postupku – ili možda može? Ali, ako može, ostaje nam samo da se nadamo nekom novom 5. oktobru ili, barem, nekom 6. oktobru.
U saopštenju Ministarstva kulture nedostaje još samo žiro-račun na koji možemo da uplatimo sredstva za pomoć Đorđu Milićeviću, direktoru Filmskog centra Srbije, kako bi se ove godine po ministrovim rečima snimilo 12 filmova. Ukoliko za produkciju ostaje dva miliona evra, a tu treba računati pomoć za razvoj projekata, stimulaciju kvaliteta i gledanosti filmova, pomoć za postprodukciju i konačno samu proizvodnju, bojim se da ministar Kojadinović nije imao u osnovnoj školi ni ocenu dovoljan iz matematike.
Ono što nas autore koji smo u manjini najviše boli jeste totalna nebriga za mlade stvaraoce koji često snimaju filmove bez ikakve državne pomoći a postižu značajne rezultate. Pomenuću samo izuzetan film Made in Serbia mladog Đorđevića, o kome će se tek čuti u svetu, ili Lepa Dijana Borisa Mitića, koji je upravo pobedio na Festivalu u Visbadenu. Ali, koga danas interesuju mladi autori? Mnogo je važnije, na primer, ko će i po koju cenu da kupi Filmski studio u Košutnjaku. Oni koji su upoznati sa pričom o ovoj kupovini, znaće šta sam mislio.“
Đorđe Milićević, direktor Filmskog centra Srbije i član Komisije koja je izabrala filmske scenarije na Konkursu Ministarstva kulture, smatra da je o događajima izazvanim rezultatom Konkursa „sve rečeno u saopštenju ministra Dragana Kojadinovića“, i da „više od toga nema niko ništa da kaže“. Istakavši da ne želi da komentariše napade filmskih autora i producenata na rad Komisije Milićević je rekao: „Taj posao je završen i ja sada hoću da se bavim Filmskim centrom Srbije koji je i osnovan upravo da se bavi kinematografijom a ne tračevima.“ Zainteresovane za detalje o izboru scenarija upućuje na ministra Kojadinovića „zato što se iz njegovog saopštenja jasno vidi da je to Konkurs Ministarstva, a ne Filmskog centra Srbije“. Optužuje medije da su pogrešnim izveštavanjem naveli javnost na pomisao da iza Konkursa stoji Filmski centar, „a u saopštenju lepo piše da ne delim pare ja, nego Ministarstvo kulture“. Na pitanje da li je tom, kako kaže pogrešnom utisku doprineo njegov pristanak da učestvuje u izboru scenarija iako je direktor Filmskog centra, Milićević odgovara da „ako je Ministarstvo smatralo da tu nema sukoba interesa, onda je to tako“. Naglašava da je „Ministarstvo prihvatilo odluku Komisije, uostalom mi smo od prvog dana imali podršku Ministarstva, nikad se nije posumnjalo u naš rad ili izbor, i – to je to. Jednostavno, na raspravu je stavljena tačka. Nadam se da će posle toga i mediji podržati našu odluku.“
Tužba Vrhovnom sudu grupe stvaralaca koji traže poništenje odluke Milićevića ne zanima: „Nisam tužen ja, nego Ministarstvo. Uostalom, u ministrovom saopštenju i o tome piše – on preuzima sve to na sebe, stara se o tom sporu, ja sa tim nemam ništa.“
Da li će reagovati na zamerke upućene njemu, recimo na one objavljene u pismu reditelja Predraga Gage Antonijevića? „Ne, nikad se u životu nisam bavio takvim napadima. Ja i nemam vremena za te stvari, a voleo bih kad bi oni koji me optužuju upotrebili svoje vreme za posao koji se zove kinematografija. Uostalom, u SAD postoje sudovi, i ako gospodin Antonijević smatra da postoji problem između njega i mene, neka ga reši na američkom sudu. Ja nemam više ništa da kažem o njemu. On je ovde poznatiji od mene. Ja zaista sada želim da se bavim samo Filmskim centrom kako bi nastavio da funkcioniše onako kako je i do sada funkcionisao. Mislim da je najvažnija stvar za srpsku kinematografiju da se ne nastavlja sa pričama o Konkursu, zato što je o tome ministar rekao sve što ima da se kaže.“
Sonja Ćirić
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve