"Da se srpska javnost tada drugačije odnosila prema žrtvama Prvog svetskog rata, istorija Srbije od 1941. godine do poslednje decenije prošlog veka izgledala bi drugačije. Jer, u tom ratu je stradalo 68 odsto aktivne muške snage, deca se nekoliko godina nisu rađala i u Srbiji nije bilo deteta ispod tri godine, 60 godina posle završetka toga rata nije bilo stanovništva koje bi ostarilo"
Knjiga dr Žarka Vukovića Savezničke medicinske misije u Srbiji – 1915 (Plato, 2004) sa podnaslovom Da ne zaboravimo, pretežno upućena lekarima, humanitarnim radnicima i istoričarima, predstavlja svojevrstan zbornik dokumenata koja iz ugla misionara svedoče o Prvom svetskom ratu u Srbiji. Knjiga je rezultat dugogodišnjeg sistematskog prikupljanja i proučavanja velikog broja dokumenata i podataka o događajima i ličnostima od 1914. do 1918. godine (članci iz strane štampe, pisma i dnevnici članova misija i dr.) i daje prikaz savezničkih misija koje su u našoj zemlji boravile za vreme Prvog svetskog rata. Ovu knjigu o stradanju i žrtvama doktor Vuković posvećuje stotinama lekara, sestara i bolničarki koji su moralno, profesionalno i odgovorno obavljali svoj posao ne napuštajući svoje ranjenike.
Autor ovog izdanja, specijalista socijalne medicine i publicista, smatra da naša istoriografija nije valjano zabeležila ono što se događalo sa narodom u pozadini, pogotovo u gradovima gde su se vodile bitke za spas života ranjenika i obolelih. „Kada sam video kako izgledaju knjige istorije moje dece pre dvadeset pet godina, zapanjio sam se – to nije bila istorija. Imao sam pred sobom dokumenta i inostranu literaturu, i okrenut istoriji medicine, ustanovio sam da se pravo bogatstvo nalazi u višetomnim izdanjima nekadašnjih lekara, medicinskih sestara i humanitaraca koji su bili u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata“, kaže dr Vuković.
„VREME„: To je zapravo knjiga o srpskim žrtvama za vreme Prvog svetskog rata, iako naslov asocira na nešto drugo?
DR ŽARKO VUKOVIĆ: To je neka vrsta skrivanja, i tako sam postupio jer me boli činjenica da se naše društvo ne odnosi na pravi način prema žrtvama. Knjiga je puna jetkosti i tuge, jer su tolike žrtve iz Prvog svetskog rata zaboravljene, iako je Srbija dugo bila u žiži svetske javnost upravo zbog tih „žrtava koje su začudile svet“, ali ne i našu javnost koja se oglušila. Prema mom mišljenju, da se srpska javnost tada drugačije odnosila prema žrtvama rata, istorija Srbije od 1941. godine do poslednje decenije prošlog veka bi izgledala drugačije. Jer, u tom ratu je stradalo 68 odsto aktivne muške snage, deca se nekoliko godina nisu rađala i u Srbiji nije bilo deteta ispod tri godine, 60 godina posle završetka toga rata nije bilo stanovništva koje bi ostarilo, pa smo tako proglašeni „mladim stanovništvom. Zaboravlja se i da su srpske žrtve tokom tog rata bile veće od ukupnih žrtava Grčke, Bugarske, Rumunije, Italije…
U knjizi posebnu pažnju posvećujete britanskim misijama, pogotovo misiji Federacije žena Škotske, koji je predvodila legendarna dr Elsi Inglis.
Posebno ističem misiju Federacije žena Škotske zato što su one sve vreme bile sa srpskim narodom 1915. godine, a kada je Srbija okupirana, isti ti ljudi našli su se u bolnicama škotskih žena u sastavu srpske vojske na Solunskom frontu. Žene Škotske su bile u najtežoj situaciji za vreme trajanja epidemije pegavog tifusa i grobovi tih mladih devojaka i lekara su svuda oko nas: Luiza Džordan, glavna sestra bolnice u Kragujevcu, Margaret Frejzer, šampion engleske u ženskom golfu, dr Elizabet Ros, koja je umrla u Kragujevcu… Česmu u Mladenovcu, jedinstveni spomenik, podigli su vojnici tokom rata u znak zahvalnosti humanitarcima, lekarima i medicinskim sestrama koji su došli da pomognu srpskom narodu za vreme strašne epidemije pegavog tifusa koja je odnela oko 300.000 života (samo u Beogradu 50–100 ljudi dnevno). Ali, mi se ne obaziremo na takve žrtve i nemamo pravi odnos prema njima.
U knjizi su prikazane i druge savezničke misije: ruska misija, koja je spasila Srbiju za vreme epidemije pegavca; američka misija sa bolnicom Crvenog krsta, čijih je pet lekara umrlo za vreme epidemije; francuska misija, koja se sa sto ljudi odazvala na Pašićev poziv; zatim grčka, kanadska, australijska, holandska, belgijska, novozelandska i danska misija. Sve te misije ostavile su dokumentaciju o svom boravku u Srbiji i to su publikacije koje sam sakupljao četvrt veka. Monika Kripner, pisac knjige Žene u ratu, Srbija 1914–1918, ustupila mi je deo svoje dokumentacije po okončanju karije, pomagali su mi prijatelji iz Škotske, a posebno Margo Lorens.
Kako objašnjavate to što se Srbija „oglušuje“ o žrtve?
Razni istoričari su davali problematična objašnjenja te pojave, i ja ih ne bih komentarisao. Mislim da ima više faktora. Na primer, pojedinačne žrtve se kod nas više vrednuju nego žrtve u celini, tako je i sa onima u čiji spomen su kod nas podizani krajputaši. Ukupne žrtve su marginalizovane ukazivanjem počasti i isticanjem raznih vojvoda, generala i pukovnika…
Da li možete da napravite paralelu između nekadašnjih savezničkih misija i današnjih humanitarnih organizacija na tlu Srbije?
To je pitanje sasvim na mestu, ali mi je žao što sada nije sa nama mladi istoričar Predrag Marković koji je govorio o današnjim „humanistima“ u sastavu nevladinih organizacija koji to rade za lepe honorare, i poredio ih sa nekadašnjim heroinama koje su položile svoje živote dosledno izvršavajući svoje obaveze prema bolesnicima.
Postoji li, prema vašem mišljenju, manipulacija žrtvama u današnjim humanitarnim misijama, bilo da je reč o srpskim žrtvama ili žrtvama drugih naroda u ratovima devedesetih?
Mogao bih to samo da potvrdim, ne ulazeći u detalje, iz ličnog uverenja da je to toga moralo doći upravo jer se u protekloj istoriji žrtvama nije posvećivala odgovarajuća pažnja. Do manipulacije je moralo doći zato što su se sve žrtve u prošlosti zbog politike i ideologije podvrgavale nekakvim mehanizmima i opstrukcijama, premeštanjima, zanemarivanjima. Srpski narod koji je doveden do ivice biološkog istrebljenja danas je satanizovan. Ponekad se pitam da li je to taj isti narod, jer ga nije više ni bilo. Nastao je neki novi sa nekim importovanim osobinama.
Rozali Morton, američka misionarka, nazivana i „srpskom majkom“, posle završetka rata sakupila je stotinak naših dečaka i devojčica, povela ih na školovanje u Ameriku i nastavila da se brine o njima. Beogradska skupština je 1929. godine donela odluku da se jedna ulica nazove njenim imenom, ali je to 1945. godine promenjeno u Ulicu neznanog junaka. To je slučaj i sa Ulicom ledi Kaudri (današnja Šekspirova), koja je izgradila Memorijalnu bolnicu na Dedinju, danas poznatu kao Železnička bolnica.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Ministri često nazivaju Vučića razrednim starešinom. U njegovoj učionici nema radosti ili kritičnog promišljanja. Ima da svi pognu glave nad klupama, bubaju i slušaju. O čemu se ovde radi, čitalac gleda na televiziji svaki dan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
