Kakve veze imaju oproštaj Aleksandra Đorđevića od aktivnog igranja i sukob predsednika nacionalnog olimpijskog komiteta s većinom predstavnika olimpijskih sportova
Veličanstvena, dirljiva, lepa i – u najboljem smislu te reči – svetska priredba u beogradskom Pioniru prošle nedelje je bolja slika onog što se ovde može napraviti za čoveka i igrača kakav je Aleksandar Đorđević. Dva dana pre oproštaja Đorđević je gostovao u udarnom političkom intervjuu nacionalne televizije i, slobodno se može reći, ostavio je bolji utisak od mnogih pretplaćenih profesionalnih govornika.
Ali, to je bilo jedno veče za pamćenje.
Istovremeno se, mnogo više u duhu ovdašnjih običaja, već nedeljama razvlače, mrse i dreše creva, upoređuju mačke i repovi „incidenta“ na sednici Predsedništva Olimpijskog komiteta SCG.
Počelo je zahtevom novoizabranog predsednika OKSCG, biznismena Filipa Ceptera, da se na dnevni red sednice stavi glasanje o poverenju generalnom sekretaru – što je usvojeno, i da se glasa tajno – što je ubedljiva većina članova Predsedništva odbila (19:3). Cepter je potom sednicu napustio/prekinuo, da bi narednih dana u seriji izjava, intervjua, pres konferencija i saopštenja optužio „retrogradne“ snage u Predsedništvu OKSCG da ga onemogućavaju u misiji spasavanja i obnove ovdašnjeg propalog vrhunskog sporta. Čini se da je za trenutak zanemario činjenicu da „retrogradni“ predstavljaju najpoznatije sportske „brendove“ SCG… Ili smatra da su odbojka, košarka, vaterpolo, veslanje, čak i srpsko-crnogorsko plivanje – propali. I da ih vode prevaranti, kriminalci, zaverenici, razbojnici… Pale su i teže reči.
Druga strana se pozvala na sopstvene rezultate, činjenicu da predsednika i Predsedništvo bira (i razrešava) Skupština OKSCG, da je za stanje u vrhunskom sportu – ako je onakvo kakvim ga predstavlja – Filip Cepter kao član Predsedništva i u prethodnom mandatu kriv koliko i „retrogradni“, najzad i da je nejasno od koga zahteva izveštaj o finansijskom poslovanju ako je bio predsednik finansijske komisije… I tako dalje, i tome slično.
U jednom kratkotrajnom zatišju Cepter je stvar pokušao da vrati na nivo personalnog problema, tj. nemogućnost da sarađuje s generalnim sekretarom OKSCG Predragom Manojlovićem.
Bilo je, međutim, kasno, jer je većina članova Predsedništva, podržana od Nadzornog odbora OKSCG, 24 sportska saveza i člana Međunarodnog olimpijskog komiteta Borislava Stankovića, zatražila hitno sazivanje Skupštine. Cepter je u jednom od svojih saopštenja objavio da Skupštinu zakazuje za 7. septembar; onaj većinski „ostatak“ nacionalnog olimpijskog komiteta je, međutim, sazvao za ponedeljak – 11. jula. I objavio da do tada više neće odgovarati na izjave predsednika Ceptera, jer samo je Skupština „mesto na kom će biti odlučeno ko će voditi olimpijski pokret – ljudi koji su ovoj zemlji donosili medalje i slavu, ili oni kojima su te medalje i ta slava samo sredstvo za političku i biznis promociju“.
Istovremeno, prethodno zapretivši još jednom krivičnom prijavom (ovog puta zbog „sprečavanja revizorske kuće da obavi finansijsku kontrolu u Komitetu“) i pominjući neke „razbojničke postupke“, Filip Cepter je do juče „retrogradne“ i „manipulisane“ članove Predsedništva OKSCG nazvao „grupom lica koja se lažno predstavlja kao Predsedništvo i pokušava da sruši organe OKSCG“…
U istoj onoj meri u kojoj je očekivao finansijsku pomoć države za odlazak na Mediteranske igre u Španiji, Filip Cepter je odbio mešanje države u probleme OKSCG (istini za volju, tek kada je iz nadležnog ministarstva prosvete i sporta stigla prijateljska preporuka da se povuče). Prema tome, u ovoj stvari nema ko da preseče, pa će ishod – ako se uopšte može prognozirati – biti rešen sasvim sportski, na osnovu postignutog rezultata. Krizu u rukovodstvu, nezabeleženu u gotovo stogodišnjoj istoriji nacionalnog olimpijskog komiteta, rešiće – ili neće rešiti, nerešen ishod je isključen – Skupština OKSCG, možda već u ponedeljak 11. jula.
Za razliku od oproštaja Aleksandra Đorđevića, ovaj žalosni spektakl ne treba produžavati.
Šira pozadina ovog „olimpijskog“ sukoba nema nikakve veze sa sportskim rezultatima na, recimo, prošlogodišnjim Igrama u Atini. Dve medalje se mogu tumačiti kao neuspeh, ali se i veći broj finalista, u većem od uobičajenog broja sportova i disciplina, može smatrati ne samo uspehom nego i znakom ozbiljnog napretka.
Najprostije rečeno, reč je o tome ko će kontrolisati sport u Srbiji (i Crnoj Gori, ako se ne otcijepe). Po Nacrtu zakona o sportu, funkciju nekadašnjih paradržavnih sportskih asocijacija, udruženja, organizacija i transmisija za distribuciju novca – kao i sva pitanja u vezi s olimpijskim pokretom – ubuduće preuzima nacionalni olimpijski komitet. Taj princip odlično funkcioniše u mnogim zemljama, Italiji, na primer. Nevolja je, naravno, u tome što mnoštvo administrativnih „sportskih radnika“, koji su na plate i kancelarijske troškove do juče trošili najveći deo državne pomoći sportu, ostaje bez posla. To se, praktično, već dogodilo Sportskom savezu Srbije, koji je predložio Filipa Ceptera za predsednika OKSCG – jer je tridesetak sportskih saveza posle toga istupilo iz članstva i osnovalo novu Sportsku asocijaciju Srbije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
