Kakve veze imaju oproštaj Aleksandra Đorđevića od aktivnog igranja i sukob predsednika nacionalnog olimpijskog komiteta s većinom predstavnika olimpijskih sportova
Veličanstvena, dirljiva, lepa i – u najboljem smislu te reči – svetska priredba u beogradskom Pioniru prošle nedelje je bolja slika onog što se ovde može napraviti za čoveka i igrača kakav je Aleksandar Đorđević. Dva dana pre oproštaja Đorđević je gostovao u udarnom političkom intervjuu nacionalne televizije i, slobodno se može reći, ostavio je bolji utisak od mnogih pretplaćenih profesionalnih govornika.
Ali, to je bilo jedno veče za pamćenje.
Istovremeno se, mnogo više u duhu ovdašnjih običaja, već nedeljama razvlače, mrse i dreše creva, upoređuju mačke i repovi „incidenta“ na sednici Predsedništva Olimpijskog komiteta SCG.
Počelo je zahtevom novoizabranog predsednika OKSCG, biznismena Filipa Ceptera, da se na dnevni red sednice stavi glasanje o poverenju generalnom sekretaru – što je usvojeno, i da se glasa tajno – što je ubedljiva većina članova Predsedništva odbila (19:3). Cepter je potom sednicu napustio/prekinuo, da bi narednih dana u seriji izjava, intervjua, pres konferencija i saopštenja optužio „retrogradne“ snage u Predsedništvu OKSCG da ga onemogućavaju u misiji spasavanja i obnove ovdašnjeg propalog vrhunskog sporta. Čini se da je za trenutak zanemario činjenicu da „retrogradni“ predstavljaju najpoznatije sportske „brendove“ SCG… Ili smatra da su odbojka, košarka, vaterpolo, veslanje, čak i srpsko-crnogorsko plivanje – propali. I da ih vode prevaranti, kriminalci, zaverenici, razbojnici… Pale su i teže reči.
Druga strana se pozvala na sopstvene rezultate, činjenicu da predsednika i Predsedništvo bira (i razrešava) Skupština OKSCG, da je za stanje u vrhunskom sportu – ako je onakvo kakvim ga predstavlja – Filip Cepter kao član Predsedništva i u prethodnom mandatu kriv koliko i „retrogradni“, najzad i da je nejasno od koga zahteva izveštaj o finansijskom poslovanju ako je bio predsednik finansijske komisije… I tako dalje, i tome slično.
U jednom kratkotrajnom zatišju Cepter je stvar pokušao da vrati na nivo personalnog problema, tj. nemogućnost da sarađuje s generalnim sekretarom OKSCG Predragom Manojlovićem.
Bilo je, međutim, kasno, jer je većina članova Predsedništva, podržana od Nadzornog odbora OKSCG, 24 sportska saveza i člana Međunarodnog olimpijskog komiteta Borislava Stankovića, zatražila hitno sazivanje Skupštine. Cepter je u jednom od svojih saopštenja objavio da Skupštinu zakazuje za 7. septembar; onaj većinski „ostatak“ nacionalnog olimpijskog komiteta je, međutim, sazvao za ponedeljak – 11. jula. I objavio da do tada više neće odgovarati na izjave predsednika Ceptera, jer samo je Skupština „mesto na kom će biti odlučeno ko će voditi olimpijski pokret – ljudi koji su ovoj zemlji donosili medalje i slavu, ili oni kojima su te medalje i ta slava samo sredstvo za političku i biznis promociju“.
Istovremeno, prethodno zapretivši još jednom krivičnom prijavom (ovog puta zbog „sprečavanja revizorske kuće da obavi finansijsku kontrolu u Komitetu“) i pominjući neke „razbojničke postupke“, Filip Cepter je do juče „retrogradne“ i „manipulisane“ članove Predsedništva OKSCG nazvao „grupom lica koja se lažno predstavlja kao Predsedništvo i pokušava da sruši organe OKSCG“…
U istoj onoj meri u kojoj je očekivao finansijsku pomoć države za odlazak na Mediteranske igre u Španiji, Filip Cepter je odbio mešanje države u probleme OKSCG (istini za volju, tek kada je iz nadležnog ministarstva prosvete i sporta stigla prijateljska preporuka da se povuče). Prema tome, u ovoj stvari nema ko da preseče, pa će ishod – ako se uopšte može prognozirati – biti rešen sasvim sportski, na osnovu postignutog rezultata. Krizu u rukovodstvu, nezabeleženu u gotovo stogodišnjoj istoriji nacionalnog olimpijskog komiteta, rešiće – ili neće rešiti, nerešen ishod je isključen – Skupština OKSCG, možda već u ponedeljak 11. jula.
Za razliku od oproštaja Aleksandra Đorđevića, ovaj žalosni spektakl ne treba produžavati.
Šira pozadina ovog „olimpijskog“ sukoba nema nikakve veze sa sportskim rezultatima na, recimo, prošlogodišnjim Igrama u Atini. Dve medalje se mogu tumačiti kao neuspeh, ali se i veći broj finalista, u većem od uobičajenog broja sportova i disciplina, može smatrati ne samo uspehom nego i znakom ozbiljnog napretka.
Najprostije rečeno, reč je o tome ko će kontrolisati sport u Srbiji (i Crnoj Gori, ako se ne otcijepe). Po Nacrtu zakona o sportu, funkciju nekadašnjih paradržavnih sportskih asocijacija, udruženja, organizacija i transmisija za distribuciju novca – kao i sva pitanja u vezi s olimpijskim pokretom – ubuduće preuzima nacionalni olimpijski komitet. Taj princip odlično funkcioniše u mnogim zemljama, Italiji, na primer. Nevolja je, naravno, u tome što mnoštvo administrativnih „sportskih radnika“, koji su na plate i kancelarijske troškove do juče trošili najveći deo državne pomoći sportu, ostaje bez posla. To se, praktično, već dogodilo Sportskom savezu Srbije, koji je predložio Filipa Ceptera za predsednika OKSCG – jer je tridesetak sportskih saveza posle toga istupilo iz članstva i osnovalo novu Sportsku asocijaciju Srbije.
Antirežimski blok veoma dobro stoji u Sevojnu, Boru, Kuli, Bajinoj Bašti i Aranđelovcu. Nešto je slabiji u Smederevskoj Palanci, Kladovu, Majdanpeku, Knjaževcu i Lučanima. Manje zbog toga što se nije baš najbolje organizovao, više usled visoke startne pozicije režima u pojedinim delovima zemlje – analitičari kažu da je SNS najmanje oslabio na jugu i istoku Srbije
Kada vlast ignoriše posledice svojih odluka, ne samo da zanemaruje sadašnje žrtve, nego i stvara kulturu u kojoj svaka buduća katastrofa postaje legitimna
Slučaj u kome se patrijarh Porfirije (na slici) suočava sa mogućnošću da protiv njega bude pokrenut postupak zbog mobinga – koji je u krajnjoj suprotnosti sa hrišćanskim vrednostima – ostavio je gorak utisak u delu javnosti u Srbiji, najpre među onima koji, ruku na srce, naivno veruju da se takve stvari u Crkvi ne događaju. Međutim, poznavaoci crkvenih prilika odavno znaju da su slučajevi mobinga nad sveštenicima koji izađu u javnost nažalost samo vrh ogromnog ledenog brega o kojem se malo govori
U kojoj meri su istinite informacije da se Vojska Srbije ozbiljno “bilduje” oružjem? Čemu služi jačanje oružanih kapaciteta i, samim tim, kakve se poruke šalju za unutrašnju upotrebu, a kakve su poruke namenjene okruženju? Da li vojna saradnja Zagreba, Tirane i Prištine zaista plaši režim i Vučića ili je sve to predstava koja hrani sujetu jednog čoveka? Zašto se u ovom tenutku preko prorežimskih medija tendenciozno plasira vojna “moć”, kakva je korelacija ovog propagandnog paketa sa izborima, a kakva je u širem kontekstu geopolitičkih prilika? Na ova pitanja odgovaraju Vojkan Kostić, Petar Bošković i Boško Jakšić
Uklapajući se u trend i preuzimajući kormilo pomahnitalog desničarenja, Plenkovićeva je vlada, uz podršku raznih braniteljskih udruga, dijela čelnih ljudi Katoličke crkve u Hrvata, te sveprisutnu korupciju, kriminal, bezakonje i svu silu drugih deformacija, potaknula i eskalaciju nasilja, pri tomu redovito licemjerno optužujući žrtve
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
