Olimpijski duh i vampiri

Veličanstvena, dirljiva, lepa i – u najboljem smislu te reči – svetska priredba u beogradskom Pioniru prošle nedelje je bolja slika onog što se ovde može napraviti za čoveka i igrača kakav je Aleksandar Đorđević. Dva dana pre oproštaja Đorđević je gostovao u udarnom političkom intervjuu nacionalne televizije i, slobodno se može reći, ostavio je bolji utisak od mnogih pretplaćenih profesionalnih govornika.

Ali, to je bilo jedno veče za pamćenje.

Istovremeno se, mnogo više u duhu ovdašnjih običaja, već nedeljama razvlače, mrse i dreše creva, upoređuju mačke i repovi „incidenta“ na sednici Predsedništva Olimpijskog komiteta SCG.

Počelo je zahtevom novoizabranog predsednika OKSCG, biznismena Filipa Ceptera, da se na dnevni red sednice stavi glasanje o poverenju generalnom sekretaru – što je usvojeno, i da se glasa tajno – što je ubedljiva većina članova Predsedništva odbila (19:3). Cepter je potom sednicu napustio/prekinuo, da bi narednih dana u seriji izjava, intervjua, pres konferencija i saopštenja optužio „retrogradne“ snage u Predsedništvu OKSCG da ga onemogućavaju u misiji spasavanja i obnove ovdašnjeg propalog vrhunskog sporta. Čini se da je za trenutak zanemario činjenicu da „retrogradni“ predstavljaju najpoznatije sportske „brendove“ SCG… Ili smatra da su odbojka, košarka, vaterpolo, veslanje, čak i srpsko-crnogorsko plivanje – propali. I da ih vode prevaranti, kriminalci, zaverenici, razbojnici… Pale su i teže reči.

Druga strana se pozvala na sopstvene rezultate, činjenicu da predsednika i Predsedništvo bira (i razrešava) Skupština OKSCG, da je za stanje u vrhunskom sportu – ako je onakvo kakvim ga predstavlja – Filip Cepter kao član Predsedništva i u prethodnom mandatu kriv koliko i „retrogradni“, najzad i da je nejasno od koga zahteva izveštaj o finansijskom poslovanju ako je bio predsednik finansijske komisije… I tako dalje, i tome slično.

U jednom kratkotrajnom zatišju Cepter je stvar pokušao da vrati na nivo personalnog problema, tj. nemogućnost da sarađuje s generalnim sekretarom OKSCG Predragom Manojlovićem.

Bilo je, međutim, kasno, jer je većina članova Predsedništva, podržana od Nadzornog odbora OKSCG, 24 sportska saveza i člana Međunarodnog olimpijskog komiteta Borislava Stankovića, zatražila hitno sazivanje Skupštine. Cepter je u jednom od svojih saopštenja objavio da Skupštinu zakazuje za 7. septembar; onaj većinski „ostatak“ nacionalnog olimpijskog komiteta je, međutim, sazvao za ponedeljak – 11. jula. I objavio da do tada više neće odgovarati na izjave predsednika Ceptera, jer samo je Skupština „mesto na kom će biti odlučeno ko će voditi olimpijski pokret – ljudi koji su ovoj zemlji donosili medalje i slavu, ili oni kojima su te medalje i ta slava samo sredstvo za političku i biznis promociju“.

Istovremeno, prethodno zapretivši još jednom krivičnom prijavom (ovog puta zbog „sprečavanja revizorske kuće da obavi finansijsku kontrolu u Komitetu“) i pominjući neke „razbojničke postupke“, Filip Cepter je do juče „retrogradne“ i „manipulisane“ članove Predsedništva OKSCG nazvao „grupom lica koja se lažno predstavlja kao Predsedništvo i pokušava da sruši organe OKSCG“…

U istoj onoj meri u kojoj je očekivao finansijsku pomoć države za odlazak na Mediteranske igre u Španiji, Filip Cepter je odbio mešanje države u probleme OKSCG (istini za volju, tek kada je iz nadležnog ministarstva prosvete i sporta stigla prijateljska preporuka da se povuče). Prema tome, u ovoj stvari nema ko da preseče, pa će ishod – ako se uopšte može prognozirati – biti rešen sasvim sportski, na osnovu postignutog rezultata. Krizu u rukovodstvu, nezabeleženu u gotovo stogodišnjoj istoriji nacionalnog olimpijskog komiteta, rešiće – ili neće rešiti, nerešen ishod je isključen – Skupština OKSCG, možda već u ponedeljak 11. jula.

Za razliku od oproštaja Aleksandra Đorđevića, ovaj žalosni spektakl ne treba produžavati.