Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Vojislav Simić ne piše "fahidiotske" memoare samo za džez-fanatike: on kroz ličnu priču diskretno portretiše jedan buran vek na trusnom tlu
Dokon bi se čovek mogao zabavljati variranjem znane teze kako je džez u (crnoj) Americi muzika potlačenih, deklasiranih i marginalizovanih, dočim je u Evropi akademska disciplina, za koju je „nadležna“ viša srednja klasa, a sve ovo upoređujući autobiografske knjige koje su ispisali poznati džezeri sa obeju atlantskih obala: joj, razlike – drastične… Ili pak čitajući romane u kojima je džez lajtmotiv, od klasika vrelog američkog Juga, sa njihovim zagušljivim socijalnim beznađem i rasno segregacionističkim ludilom, pa do (srednjo)evropskog kontrasta u vidu neodoljivog Jozefa Škvoreckog, nekadašnjeg Deteta Iz Bolje Kuće u idiličnom češkom gradiću. Nekako se uz džez na evropskom tlu asocijativno ne lepi ništa „loše“, ništa istinski „teško“: on je pre iskaz prosvećenog hedonizma elite nego tužni vapaj na tutunoberačite. Nije, doduše, da u svetu Škvoreckog nema Zla, ali ono nekako uvek dolazi sa strane, od nacista ili od staljinista. Od Istorije, u svakom slučaju. A ta se Istorija mladom Deniju Smirickom – alias Škvoreckom – neprestano javljala u vidu mrgodnih i naoružanih tipova sa čudnim naglascima, koji mu brane da svira ili sluša džez.
Tako nekako biva i sa memoarima Vojislava Bubiše Simića (rođ. 1924), kompozitora, legendarnog dirigenta Džez orkestra Radio Beograda i jednog od ljudi koji su već pola veka sinonim za džez u Srbalja. Kakva je to samo, od prvih redaka već, razlika u odnosu na beznađe koje izbija iz ranih dana jednog Čarlija Mingasa, koje je ovaj fascinantno opisao u blago „fikcionalizovanoj“ autobiografiji Bedniji od šugavog psa! Bubišina knjiga uspomena (Susreti i sećanja; Narodna knjiga, Beograd 2005) otvara se dojmljivim i dirljivim prizorima predratne – pre onog rata, jakako – porodične i socijalne idile, u kojoj mladi Simić i njegovi roditelji provode bezbrižne dane u Vrnjačkoj Banji, i ceo je Kosmos nekako lep, mlad i harmoničan… Ili pak u jednom malom i provincijalno ušuškanom, ali ipak gospodskom Beogradu, onom od pre Invazije Varvara… Simić to, naravno, kao umereno delikatan čovek neće baš tako reći, ali tako nekako podtekstualno zvuči to nostalgično prisećanje jednog senzibilnog potomka „poražene klase“ na predokupacijska vremena, kontrastirano sa užasom rata i okupacije, a potom i sa sivilom, represijom i depresijom komunizma. No, stvarno, Simić je najjači baš tu, na intimno „svom“ terenu, lirski ali ipak pregledno krokirajući jedan „izgubljeni raj“, jedno iščezlo porodično i društveno okruženje.
Jasno vam je već iz ovoga: Vojislav S. ne piše „fahidiotske“ memoare samo za džez-fanatike; Susreti i sećanja, ma koliko se u knjizi i u piščevom životu sve vrtelo oko džeza – koji neprestano tiho brunda negde iz pozadine, i koji je, uostalom, povod njegovih brojnih putovanja i ponekad sasvim uvrnutih susreta – pre svega su ovlašna, nepretenciozna, bez nekog velevažnog „sistema“ organizovana kolekcija autobiografskih pabiraka jednog „učesnika i svedoka“ XX veka, koji je kroz to naporno i krvavo, ali uzbudljivo stoleće proglavinjao baš na ovom trusnom tlu, što će reći da je uredno menjao države, političke sisteme i Jedino Ispravne Doktrine, okupatore, oslobodioce, izdajnike i pravedniike sve u šesnaest, a da se pri tome nije morao ni pomeriti s mesta.
Vojislav Simić nije čovek „pisane reči“, i nije da se to ne oseća; on ne mari mnogo za „umiranje u (jezičkoj) lepoti“, ali je njegovo pisanje ipak ekonomično i artikulisano, a izlaganje usredsređeno i jasno, tako da će i probirljiviji čitalac rado i lako preći preko „grbavih“ mesta u tekstu. Jer, ono što je važno i što pleni u Susretima i sećanjima jeste život kao priča, dakle Simićev dar da iz svoje memorabilie gotovo bez greške probere ono što će i čitaocu biti zanimljivo, važno, znakovito, ilustrativno, ili makar „slatko“. Ili pak gorko, zašto da ne? Ono što će mu, dakle, govoriti o vremenu kojem možda nije prisustvovao, prostoru na kojem možda nije bio, ljudima koje svakako neće nikada upoznati – a u šarmantno širokom opsegu od Josipa Broza do Djuka Elingtona! Simić je solidan, mada naizgled „škrt“ putopisac, osobito kada se poduhvati priče o dogodovštinama beogradskih džezera po „bratskim“ zemljama sovjetskog lagera; takođe je zabavan portretista Slavnih Likova koje je upoznavao, ali i decentni saveznik „malih ljudi“ koji su gledali da nekako održe glavu iznad vode plutajući na podivljalim talasima Istorije. Uz to je i dovoljno pošten autoportretista da se i ne trudi da sakrije da je bio spreman da pribegne ketmanstvu pred silom i silnicima („druže Tito, jel’ istina da vi ne volite džez?“), ako mu je to čuvalo glavu ili posao. Obaška što se u nekim svojim uzgrednim „političkim rezonima“ – naročito na temu „mi Srbi, vazda zapostavljeni“ – pokazuje kao tako, oh, tipičan izdanak i baštinik predrasuda one „slavske inteligencije“ koja je tako neslavno otperjala u istorijski fade out valjda baš zato što nije umela da smisli ništa bolje, ništa manje trećerazredno od toga… Ali, šta sad, čovek ima pravo i na svoje predrasude, sve dok zbog njih ne padaju glave.
Pisac Susreta i sećanja ipak nije zainteresovan da bilo kome sudi i deli lekcije: njegova je knjiga iznad svega inspirattivno svođenje računa jednog ljudskog veka, ali i „subjektivan“ – kao da neki drugi postoji?! – portet jedne epohe. Ili, zapravo, nekoliko njih, u kojima su se razni „izmi“ smenjivali, zadržavajući jedino Volju Za Moć kao zajedničko načelo. I netrpeljivost – u daleko boljem slučaju: ravnodušnost – prema džezu, naravno: jer, gde ste videli ili čuli da ta po definiciji anarhoidna buka može da bude konstruktivna i državotvorna? Ma, nema šanse – sve je to budiboksnama, moja komšinice, sve go gilipter i fićfirić… Šalu na stranu, ono što Susrete i sećanja čini bezostatno vrednim čitanja upravo je to što njihov pisac sebi ne gradi spomenik niti fazonira profil za Istoriju: on samo diskretno solira jednu životnu priču, a vi sad vidite šta ćete s njom.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve