Eskim u Pančevu

Zahvaljujući radu na ovogodišnjem izdanju Internacionalnog festivala autorskog stripa GRRR!, koji se održavao na nekoliko lokacija u Pančevu, došao sam u priliku da ispunim i jednu svoju staru želju – da upoznam umetnika čije sam ilustracije i kratke stripove pre dvadesetak godina pronašao u časopisu u jednoj prodavnici polovnih knjiga u Beogradu. Umetnik o kojem govorim je Alutuk Ipele (Alootook Ipellie), a njegove radove sam zapazio u časopisu „Inuit tudej“, i još tada sam bio nekako ubeđen da ću jednog dana (kad-tad!) sresti osobu (ma ko to bio!) koja je autor tako jednostavnih i upečatljivih radova. Alutuk je umetnik (crtač i pisac) inuitskog (eskimskog) porekla, koji je u Pančevo došao iz kanadske prestonice Otave, gde živi već dugi niz godina, iako je rođen u dalekom i slabo nastanjenom predelu koji se nekada zvao Zaliv Frobišer (danas je ozvaničen inuitski naziv Iquluit). Više godina je trajalo naše dopisivanje, dok se početkom septembra nismo i konačno sreli, kada je priređena izložba radova ovog autora na GRRR! festivalu, čiji sam umetnički direktor.

Inače, srpska publika je imala priliku da se upozna sa inuitskom umetnošću još početkom osamdesetih, na izložbama u Manakovoj kući a zatim i u Etnografskom muzeju u Beogradu, ali je poseta festivalu autorskog stripa u Pančevu verovatno prvo gostovanje inuitskog umetnika u ovoj sredini uopšte.

ESKIMSKA TRANZICIJA: I, kako je protekao boravak jednog Eskima u srpskoj (banatskoj) varošici, i da li takav događaj može da predstavlja nešto više od kurioziteta? S obzirom na to da znam bar nekoliko osoba koje je ovaj susret podstaknuo na razmišljanje, i da i sam nisam prestao da o tome „razbijam glavu“ (kako Srbi kolokvijalno nazivaju mišljenje), mislim da je čitava stvar više od jedne bizarne činjenice…

Kao prvo, treba reći da Alutuk (rođen 1951, u drugoj godini života izgubio je oca koji je poginuo u lovu) spada u možda poslednju generaciju ljudi koji su doživeli da budu rođeni u polunomadskim tradicionalnim nastambama Inuita. Istovemeno, on je predstavnik prve generacije svojih sunarodnika koji su nakon detinjstva provedenog u ambijentu krajnjeg Severa bili izmešteni (akcijom kanadske vlade) u trajne građevine evropskog tipa, da bi na kraju doživeli iskustvo visoko urbanizovanog severnoameričkog grada kao što je Otava, gde je Alutuk Ipele posredstvom tutora iz kanadske vlade bio poslat da svrši srednjoškolsko obrazovanje, u nameri da postane mehaničar ili službenik u nekom preduzeću, što je u to vreme bilo vrhunac karijere za predstavnike njegovog naroda. Umesto toga, Alutuk se sećao stripova kojima je bio impresioniran još kao dete – nakon čega je odabrao da se posveti umetnosti. Razume se da čitava ova vratolomna tranzicija nije mogla da prođe bez strahovitih ozleda.

Učinilo mi se da je ovo gostovanje prilika da ovdašnja publika ponešto nauči o prevazilaženju autsajderske kulturne pozicije. Moguće da je većina ovdašnjeg stanovništva tek tri generacije udaljena od neolita, a eto sada pred sobom imamo čoveka koji je rođen usred (čak i za Balkance teško pojmljivog) primordijalnog arktičkog sveta. Svoj prvi dan u školi on je opisao ovako – učitelj, belac, okupio je eskimsku decu u jednoj sobici u crkvi u arktičkoj nastambi, a zatim im ispričao odakle dolazi. Sva deca ostala su zapanjena činjenicom da postoje neki drugi ljudi na svetu, koji ne žive kao Eskimi!

LJUDSKA LICA: Svejedno, odmah na početku smo pančevačku publiku u javnom razgovoru podučili o nekoliko izraza koje bi trebalo da znaju kada komuniciraju sa „Eskimima“, kao prvo – oni sebe nazivaju Inuit (množina), tj. Inuk (jednina), a jezik se naziva inuktitut. Naziv „Eskim“ znači „onaj koji jede sirovo meso“, i dolazi iz jezika Kri Indijanaca, starih takmaca Inuita; izraz ima podsmešljiv prizvuk. „Istina je da se Inuiti hrane sirovim mesom“, kazao je Alutuk, koji je zatim objasnio kako se kada pojedete sirovo meso foke smesta preznojite, što može da bude spasonosno u uslovima koji vladaju na Arktiku…

Zapravo, zahvaljujući životu u jednom tako izolovanom i specifičnom krajoliku, tokom mnogo hiljada godina, Inuiti se razlikuju ne samo od svojih prvih suseda Indijanaca već i od svih ostalih predstavnika mongolske rase. To se očitovalo i u fizičkom prisustvu Alutukovom, razume se, i primetio sam kako ga sa iskrenom radoznalošću zagledaju čak i lokalni Kinezi (koji polako počinju da izlaze iz „geta“ pančevačke buvlje pijace, tako da ih sve češće možete zateći u kafićima na Korzou). U svakom slučaju, ako je po našem prijatelju suditi, rekao bih da ostatak čovečanstva Inuite vidi nešto kao ljudska bića u elementarnom obličju, i da nije teško u njima prepoznati „dete“, čak iako su u poodmaklim godinama, i čak uprkos „pivskom stomačiću“… Postoji nekakva razoružavajuća jednostavnost u činjenici da se u njihovoj tradiciji pojavljuje jedan jedini muzički instrument, neka vrsta malog bubnja. Kao i to da u inuktitutu ne postoji reč „sloboda“, valjda zato što nije postojalo nešto što bi bilo suprotno tom iskustvu. Negde sam čitao da su grenlandski Inuiti bili prosto opsednuti idejom služenja kazne u zatvoru, jer je to bilo toliko suprotno njihovim socijalnim konceptima.

Na pitanje „šta ga se najviše dojmilo u Pančevu“, Alutuk je odgovorio „ljudska lica“. O tome sam kasnije dugo razmišljao. Naime, to je odgovor nekoga ko dolazi iz sredine gde izvorno uopšte nisu postojale građevine, bar ne one trajnog karaktera, za koje mi Evropljani toliko vezujemo svoja ubeđenja i verovanja. Razmišljao sam o tome da mi uopšte i ne pretpostavljamo da neko može da posmatra svet nekim drukčijim očima, i da može neki prostor da pamti ne po građevinama, nego po licima koje je tamo zatekao.

Tokom drugog dana festivala, videli smo i koliko je „divljina“ relativan pojam, čak i u evropskim nastambama poput naših – naime, baš kada su svi učesnici festivala kolektivno došetali do Zelene pijace, u blizini bilborda koji je iznajmio i crtežima nekoliko autora iz zemlje i inostranstva ukrasio jedan ovdašnji crtač, primetio sam nešto čudno pokraj puta koji vodi ka ulici Lava Tolstoja. Bio je to ni manje ni više nego mamutov zub (!) koji je ležao baš blizu druma kojim su prolazili automobili. Verovatno je tu slučajno dospeo, zajedno sa šljunkom kojim je nasipan drum. Umeo sam ovaj „nalaz“ da prepoznam, jer u stanu već imam komad fosilizovanog zuba iz donje vilice te fascinantne životinje koja je nekada eto pohodila i naše krajeve. U svakom slučaju, pronalazak fosila usred grada bio je prizor koji kao da je izronjen iz sna. Odjednom smo svi zajedno bili približeni nečemu što je govorilo o vremenu kada su ljudska bića bila smeštena u jedan potpuno drukčiji ambijent od ovog modernog, u kojem još i postoje nekakvi stripovi.

BANATSKI BELI MEDVEDI: Međutim, takođe treba reći da Alutuk Ipele ne spada u ljude koji na inuitsku prošlost gledaju sa nekom prenaglašenom sentimentalnošću. Nema više povratka na staro, čak i kada bi to neko silno želeo. „Ja se menjam onako kako se i svet Severa menja„, kaže u jednoj svojoj pesmi. Čak i njegovi crteži, u kojima se pojavljuju Inuiti prikazani kao u starim crtanim filmovima, predstavljaju neku vrstu samoironije, iako u isto vreme govore o zaista dramatičnim problemima sa kojima se suočava inuitska zajednica. Neki od njegovih sunarodnika (da, čak i među Inuitima ima onih bez smisla za humor!) bili su uvređeni ovim pojednostavljenim viđenjem. S druge strane, Alutuk ume da bude vrlo sofisticiran, kada govori o „zapadnjačkoj“ popularnoj kulturi, a to je vidljivo i iz njegovog rada. Otkrio sam da ipak nije slušao grupu The Residents, čiji album Eskimo predstavlja imaginarni spoj primitivne, popularne i avangardne muzike. I pored toga je shvatio ironiju pesme Diskomo (naslov nastao spajanjem engleskih reči „eskimo“ i „disco“), u kojoj The Residents dočaravaju hor Eskima koji uzvikuju refren: „Hoćemo koka–kolu!“

U neposrednom kontaktu, čoveku padnu na pamet svakakva pitanja, pa i ona o „Eskimima koji se ljube tako što trljaju noseve“, prema popularnom verovanju. Alutuk nas je uveravao da je to bizarna izmišljotina. Ipak, objasnio je da klasični poljupci „usta na usta“ koje izmenjuju inuitski momci i devojke imaju dodatak u senzualnom prislanjanju noseva, što bi Evropljanima verovatno bilo teško izvodljivo s obzirom na drugačije rasne karakteristike (oblik nosa). To je demonstrirao poljubivši vlastitu ruku na taj poseban način, dok smo mi posmatrali nabravši obrve od čuda.

Baš tokom festivala primetio sam u centru Pančeva nekakav kamion koji prenosi sladoled ili nešto već tako, sa sve iscrtanim Eskimčićima na ceradi. Nisam znao da li je to nešto što treba da se sakrije ili da se pokaže gostu. Međutim, Alutuk je zapazio nešto drugo što ga je krajnje impresioniralo. „Ko bi rekao da ću ovde da sretnem nešto što će činiti da se osećam kao kod kuće“, rekao je šeretski, a ja nisam imao pojma o čemu govori. Kad je počeo da objašnjava, shvatio sam da je ugledao statuu koja se nalazi ispred onoga što u Pančevu nazivaju „nova robna kuća“; s obzirom na to da je skulptura tamo još od početka sedamdesetih, o njoj sam potpuno prestao da razmišljam! Naime, jedan od lokalnih skulptora u socijalističko vreme dobio je veliko parče belog mermera da u njemu iskleše što mu volja; materijal je u umetniku pobudio vrlo direktne asocijacije, i tako smo u centru banatskog grada dobili skulpturu koja predstavlja par polarnih medveda! Jeste da se u to vreme govorilo o „umetničkoj viziji“ i sličnim terminima, ali čisto sumnjam da je čovek mogao i da sanja da će njegovo delo konačno jednog dana da obraduje jednog istinskog stanovnika Arktika…

Inače, ime Alutuk znači, u slobodnom prevodu, „kit-orka-izranja-iz-vode-i-gleda“. Alutuk je beskrajno uživao u tome da nas nagna da imitiramo tu nekakvu kretnju kita orke, uzvikujući „Alootook! Alootook!“… Prezime Ipele dobio je šezdesetih godina, dekretom, prema imenu dede. Naime, s obzirom na to da prethodne generacije Inuita nisu imale prezimena, bio je to još jedan projekat državne administracije da „civilizuje“ svoje arktičke podanike.

„CIVILIZACIJA„: Kada govorimo o programima preseljenja i kontrole inuitskog stanovništva, treba reći da su intenzivirani tokom Hladnog rata, kada se izgleda neko uplašio da bi tamošnje stanovnike mogli da vrbuju Rusi, ili tako već nešto besmisleno. Inuiti su tokom „civilizovanja“ obolevali od tuberkuloze i boginja, i drugih bolesti na koje nisu bili otporni. Kanadska vlada je pedesetih godina slala brodove Crvenog krsta koji su odlazili u inuitske nastambe i vršili medicinske preglede; igrom slučaja, Alutuk je pronašao fotografiju (nedavno reprodukovana u jednoj knjizi o Inuitima) vlastite porodice, u vreme dok je još bio petogodišnji dečak, sa tablicama sa otisnutim brojčanim oznakama obešenim oko vrata… Kasnije su postojale glasine da je čitava akcije „borbe protiv tuberkuloznih oboljenja“ imala za cilj da obeleži i kontroliše broj Inuita (na način na koji se kontroliše broj nekakvog retkog zverinja). Takođe, kolaju priče o tajnim sterilizacijama koje su vršene tokom medicinskih pregleda; teško je reći da li je to tačno, ali Alutukova majka nije više rađala nakon pregleda koji je dokumentovan.

Igrom slučaja, baš na dan kada je Alutuk Ipele stigao u Srbiju kao gost GRRR! festivala, u Kanadi se pojavila knjiga za koju je on napisao predgovor i ilustrovao omotnicu. Reč je o Dnevniku Abrahama Ulrikaba (izdanje University of Ottawa Press), najstarijem poznatom dnevniku jednog Inuka, izvorno pisanom na inuktitutu. Knjiga predstavlja jeziv dokument koji dugo vremena nije objavljen, iako je još osamdesetih godina bio preveden odlomak u jednoj antologiji. Naime, 1880. godine, osmoro Inuita (jedna hristijanizovana porodica i par šamana) bili su prodati zoološkom vrtu u Hamburgu, gde su bili izloženi zajedno sa zverima, nakon čega su bili poslati na turneju po zapadnoevropskim gradovima. Svedok svega toga bio je sam Abraham, pisac dnevnika, koji je bio pritešnjen činjenicom da je hrišćanskoj misiji dugovao nešto novca (deset funti), dok je s druge strane bio privučen radoznalošću da vidi „drugi svet“. Slučaj je hteo da Abraham, uprkos svojoj ulozi „divljaka“ (evropska publika je volela da ih vidi kako iza kaveza mašu harpunima pretvarajući se da su opasni) bio talentovan violinista i tada jedan od retkih pismenih Inuita. Svega nekoliko meseci nakon prispeća u Evropu, svi su bili pokošeni boginjama, umirući jedan za drugim, u najgorim mukama, a Abraham Ulrikab je zabeležio nestanak čitave svoje porodice, pre nego što je i sam preminuo. Ironijom, dnevnik je dokumentovao čak i upozorenja protestantske religiozne misije, koja je svojoj (prodatoj) inuitskoj pastvi kao vrhunac užasa opisivala ne život u zverinjaku, već boravak u evropskim gradovima sa dominantno katoličkim stanovništvom…

Međutim, predstave ovog tipa nisu bile retkost u tadašnjoj Evropi. Valja reći i da je 1906. godine čuveni Cirkus Bufalo Bila gostovao u Austro-Ugarskoj, posetivši i Pančevo. Pred samo izvođenje gradom je prošetalo pedesetak Indijanaca u punoj opremi i sa bojama na licu, dok se iza njih kretao orkestar. Pod samom šatrom (neviđenih razmera) bilo je na stotine izvođača, sa sve lavovima i slonovima, a najveća atrakcija bio je sukob „kauboja i Indijanaca“. Predstava je trajala četiri sata… Međutim, ni evropski način mišljenja i ponašanja nije tako monolitan kao što o sebi vole da razmišljaju Evropljani; ono što je u devetnaestom veku moglo da prođe kao javni spektakl, danas izaziva stid i gađenje. U današnje vreme, ne sumnjam da ljudi nisu ništa manje skloni gnusnim javnim predstavama, doduše pod kontrolisanim uslovima, ali ako su alternativa svemu tome zapitanost i pažnja posvećena autoru koji (kao Alutuk) dolazi u prijateljsku posetu iskrcavši se odnekud iz svoje dimenzije u naš ne manje iščašeni ambijent, onda bar možemo da se nadamo da smo iz tog iskustva svako ponaosob izvukli neku pouku.