S vremenom smo shvatili da naš rodni kraj u stvari i ne pripada Švedskoj. Mi smo se tu našli prosto slučajno. Severni patrljak, nekoliko samotnih ritova u kojima su slučajno živeli ljudi koji su samo delimično uspevali da budu Šveđani. Bili smo drugačiji, malčice podređeni, malčice neobrazovani, malčice siromašnog duha. Nismo imali ni srne, ni ježeve, ni slavuje. Nismo imali poznate ličnosti. Nismo imali lunaparkove, ni semafore, ni dvorce, ni plemićke posede. Imali smo samo beskrajne količine komaraca, psovke na turnedalskom finskom i komuniste.
(str. 44)
Đast letmi hir samadr rokenrol mjuzik!
(str. 187)
Ništa ovde na prvi pogled ne obećava izuzetan doživljaj: pisac neobičnog imena za-kojeg-nikad-niste-čuli, nekakva „Vitula“ u nazivu, što mora da je nekakva vukojebina (i jeste!), izdavač specijalizovan za brzogoreće bestselere (doduše, upadljivo se popravlja u poslednje vreme!) i za nešto što se zove „epska fantastika“, a što nesumnjivo razorno deluje na moždane ćelije… Pa ipak, roman Mikaela Niemija (rođ. 1959) Popularna muzika iz Vitule (sa švedskog prevela Spasa Ratković; Laguna, Beograd 2005) spada u sam vrh onog najboljeg što ćete (bar) ove godine moći da čitate, a ako je ovde još preostalo nešto autentičnog ukusa i suvislih merila za Vrednosti, već tokom ove jeseni nepoznavanje ove knjige počeće da se tretira kao jedna vrsta krajnje blamantne sociopatske devijacije… Ne zarad snobovsko-trendovskog prenemaganja, nego zato što je Niemijev čarobni svet nešto što uistinu nije preporučljivo uskratiti samome sebi, ukoliko do sebe iole držite.
Popularna muzika iz Vitule najpribližnije bi se ovdašnjem čitaocu mogla predstaviti kao „‘Grlom u jagode’ u tundrama dalekog severa“ (gde jagode bezbeli ne uspevaju); radi se o fascinantnom pop–bildungsromanu, naizgled nepretencioznom a ipak i te kako složenom i strukturalno, tematski, motivski vrlo zahtevnom – samo ne za čitaoca (kako je danas u modi), nego za pisca, jednog vraški talentovanog momka. Ovo će reći da je Popularna muzika iz Vitule jedna od onih danas tako retkih knjiga koja ima savršen bestselerski potencijal – uostalom, i postala je hit na mnogim jezicima, a u međuvremenu je i filmovana – a da je ama baš u svemu različita od onog poplavnog talasa knjigolikih proizvoda konfekcijskog bestselerskog kroja, mahom anglosaksonske proizvodnje. Jer, Niemi i njegovi junaci sve su na ovom svetu samo nisu fensi: oni su tek siromašni luzeri – ali bez automitologizujuće patetike Urbanih Gubitnika iz hiperbogatih središta ove naše civilizacije – i od Boga i ljudi zaboravljene seljačine iz Pajale, ubogog, vazda zavejanog mestašceta na krajnjem severu Švedske, iz zabačene pokrajine Turnedal smeštene uz finsku granicu, oni su dečaci na pragu godina kad se po vekovnoj lokalnoj tradiciji polako postaje mišićavi plavokosi drvoseča i seoski đilkoš, zatečeni u i dalje neverovatno inspirativnim šezdesetim godinama prošlog veka, u vreme velikog napretka Švedske i vascelog (severo)Zapada, ali koji će do njih doći sa zakašnjenjem i u tragovima, kao daleki eho jednog i dalje nedostižnog, čak teško zamislivog Velikog Sveta… Otuda će se oni u jednom trenutku sasvim nedužno upitati „zašto Francuzi uporno boje alkohol u smeđe i daju mu ukus farbe za krečenje“… Njihovim čistim severnjačkim dušama više leži pošteno providno piće poput votke – po mogućstvu od blizu sto gradi… – a ne te raznobojne zvizarije iz Dalekog Sveta koji, opravdano je verovati, ionako postoji samo na televiziji.
Ako mrgodni egzistencijalisti onoliko zdvajaju nad čovekovom bačenošću u svet, šta tek reći o bačenosti na kraj sveta?! Narator Mati – hajd’mo reći, piščev alter-ego – i njegov najbolji drugar Nila baš odande otkrivaju sve ono što smo kadgod otkrili svi mi, i „lično“ i u literaturi: muziku (rukunroal!), devojke, sumanute porodične odnose, alkohol i sve drugo što sačinjava okrutni svet Odraslih, pun idiotskih regula, rutinskih laži i turobnosti življenja-po-navici. Uh, nije li to nešto već viđeno, bar milion puta? Naravno, i baš je u tome Niemijeva veličina: on nam je tu priču prodao tako kao da niko nikada pre njega nije pisao o tome. A to mogu i umeju samo izuzetni pisci. Njegova Pajala i ceo močvarni Turnedal urnebesno su poprište na kojem će – vešto vajajući i protestantski diskretno navijajući za sve svoje likove – demonstrirati svoju raskošnu duhovitost bez smorenog urbanog cinizma, briljantne peckave opservacije na račun neosvešćenog kultur-imperijalizma prebogatog švedskog Juga (koji je „ona prava Švedska“ podjednako u očima većine Šveđana koliko i stranaca), prigušeni lirizam, kao i anarhoidnu rokenrolersku razularenost bez razbacivanja referencama, bez i mrvička blaze–poze koja ju je uglavnom odavno obesmislila. A sve će to biti nepogrešivo postavljeno u okvir u kojem dominira očaravajući Niemijev bespoštedni „realistički“ prikaz jednog izvorno neotesanog sveta i njegovih grubijanskih „muških igara“, sveta fanatičnih ili zatucanih roditelja, živopisnih i nekako dražesno „balkanskih“ Seoskih Rođaka, bizarnih protestantskih sekti, besomučno naloženih sauna po kojima se zajedno čvare cele familije, apsurdnih dečačkih tuča, plesa podivljalih hormona u susretu sa Ženskim… U svemu tome, otkrovenje rokenrola ona je rupa za prolaz u drugi svet, a Vox Dei se objavljuje prvo kroz Elvisa, a još jače kroz Bitlse. Pa još Niemi na taj realizam gdegde bezbolno nakalemi elemente pomalo groteskne, mitske severnjačke fantastike, kao halucinogeni trip bez pejotla… Uostalom, šta je „stvarno“ tamo gde ponekad ljudski ne sviće nedeljama?!
Uzgred, nigde se, čak ni Kod Malkolma Laurija, ljudi – od klinaca do časnih starina – ne opijaju tako beskompromisno, tako samoponištavajuće kao kod Niemija, a kanda se nigde i ne mogu tako opijati kao u beskrajnim noćima Severa kada se može težiti još samo alkoholnom Nepostojanju. Ali, dok još ne utrnu sasvim, dok ne urone u Drugu Stranu duge noći uz furunu, preostaje im duga, beskrajna Priča. A severnjaci su ionako mučaljivi i zakopčani, zato prave Priče nema bez suludog pijanstva. Ako je suditi po Popularnoj muzici iz Vitule, Niemi o Priči zna sve što je potrebno. Zato je njeno opojno dejstvo tako jako, i vala ne prolazi još dugo nakon što je iscevčite do poslednje kapi.
