U poslednjih nekoliko godina, Slovensko narodno gledališče iz Nove Gorice izbilo je u sam vrh slovenačkog pozorišta. Taj zaključak potvrđuju i brojne nacionalne nagrade, članstvo u Evropskoj pozorišnoj konvenciji i uspešna gostovanja u inostranstvu (ovaj teatar je otvorio i jubilarno, 50. Sterijino pozorje s predstavom Maratonci trče počasni krug u režiji Dejana Mijača). U toku prošle nedelje, umetnici iz Nove Gorice gostovali su i u Beogradu s tri predstave: mjuziklom Alisa kompozitora Artura Anekina i reditlelja Januša Kice, te dramskim predstavama Zeleni ptić venecijanskog pisca iz XVIII veka Karla Gocija, a u režiji Slobodana Unkovskog, i Čekajući Godoa u rediteljskoj postavci Vita Taufera.
Prve dve prikazane predstave imale su, i pored mnogih razlika, bitne zajedničke odlike; obe su bile estetski pročišćene i izrazito formalizovane, dok im je interpretacijski plan – odnos prema tekstualnom predlošku – bio nekako zapostavljen. Paradoksalno, to je bilo manje primetno u bajkovitom mjuziklu Alisa nego u, ipak, dramskoj predstavi Zeleni ptić. Reditelj Januš Kica, verovatno u saradnji s autorom libreta za ovaj mjuzikl Reneom de Sekatijem, osmislio je nekoliko scenskih slika na samom početku predstave, u kojima se Alisa posmatra u porodičnom okruženju, čega nema u priči Luisa Kerola. U tim kratkim, nemim, fleš-scenama Alisina porodica nije prikazana nimalo idilično: u jednoj sceni, na primer, vidimo oca kako, i pored Alisinog protivljenja, čereči meso za ručak. S ovakvim uvodom, Alisine avanture u svetu čarolija dobijaju dodatno dramsko opravdanje, mogu da se shvate kao svesno bekstvo od stvarnosti. U predstavi Zeleni ptić sve se, pak, iscrpljuje u vrlo lepim prizorima (scenografija Mete Hočevar, kostim Jelene Proković i svetlo Sama Oblokara) i duhovito postavljenoj teatralizaciji u glumačkoj igri, tako da se stvara, zahvaljujući i trajanju od tri sata, neželjeni efekat dosade. Zato je bilo dragoceno što je moglo da se napravi poređenje s predstavom Čekajući Godoa, koju je postavio jedan od najboljih reditelja u Sloveniji i celom našem okruženju, Vito Taufer: ova odlična predstava, kojoj ćemo posvetiti ceo tekst, pokazala je da teatralizacija ne isključuje gledaočevo misaono i emocionalo učestvovanje.
Veoma je teško odoleti iskušenju da se u izrazito otvorenu strukturu Beketovog remek-dela Čekajući Godoa, u njegov širok i univerzalan značenjski okvir, ne upišu neki aktuelni i pomodni, psihološki, filozofski, sociološki ili politički sadržaji. Upravo takav podvig ostvario je reditelj Vito Taufer: njegova predstava je pokazala da je, pre svega drugog, pre svih velikih značenjskih nanosa, drama Čekajući Godoa jedan par excellence pozorišni tekst. Taj interpretacijski uvid, smeo u svojoj jednostavnosti, Taufer je scenski realizovao najsvedenijim sredstvima. Pozorišna matrica komada označena je samo nizom sijalica koje obrubljuju scenu kao u varijeteu ili cirkusu, dok je unutrašnjost tog prostora ostala prazna, samo s neizbežnim sasušenim drvetom, ovde granom uglavljenom između nekoliko kamenica (scenografiju, kao i kostime, potpisuje sam Taufer). To varijetetsko okruženje bilo je označeno i kostimima, posebno Pocovim i Lakijevim, i blago elegičnom cirkuskom muzikom Igora Leonardija.
Tako osmišljen prostor samo je naizgled bio „prazan“, jer je istovremeno bio nabijen snažnom energijom glumačke igre. Rediteljev koncept teatralizacije ostvaren je, naime, komičarski vrlo plastičnom i groteskno stilizovanom igrom. Glumci Iztok Mlakar (Vladimir) i Radoš Bolčina (Estragon) sintetizovali su, u svojim odličnim ostvarenjima, čitavu galeriju amblematičnih komičkih figura iz popularne kulture: bilo je tu pravih čaplinovskih gegova (recimo, kad Vladimir razgovara mobilnim telefonom s Godoovim glasnikom), dok je njihov različit, plastično konstruisan i znakovit fizički habitus stvarao asocijaciju na Stanlija i Olija, ali i na Vašu Visost i Vašu Svitlost iz čuvene televizijske serije Velo misto.
Spominjanje junaka iz serije čija se radnja dešava u Splitu ukazuje na jednu od glavnih specifičnosti Tauferove predstave: po rediteljevoj zamisli, a u veoma uspešnom ostvarenju Bolčine i Mlakara, Beketovi metafizički klovnovi dobili su neki mediteranski kolorit, postali one prepoznatljive primorske zamlate koje nikad ništa konkretno ne rade, osim što čekaju dobar vetar, dobro more, dobar ulov ili – Godoa. Za one koji dobro znaju slovenački, ta lokalna boja bila je pojačana i upotrebom specifičnog, tršćansko-kraškog narečja (ovakva kontekstualizacija može da se objasni i podatkom da je projekat izvorno rađen za Primorski letnji festival). Gluma Mlakara i Bolčine imala je, pored spomenutih, još jednu odliku: za razliku od uobičajenih tumačenja dva glavna lika iz drame Čekajući Godoa, u ovoj postavci je napravljena oštra tipsko-komičarska diferencijacija, pa je tako Vladimir bio namćorasti glavnokomandujući (nalik Čaplinovom Hitleru), dok je Estragon delovao kao dobroćudni blenta koji uvek izvuče deblji kraj.
I ova dvojica glumaca i njihovi partneri, Primož Pirnat (Poco) i Ivo Barišić (Laki), ostvarili su, između ostalog, izuzetnu partnersku saradnju i nešto što bi se, oksimoronski, moglo nazvati „disciplina u preterivanju“. Reditelj i glumci su sebi dopuštali izrazito persifliranje, pravu klovnijadu, ali nikada nisu izgubili (samo)kontrolu; zato je komički efekat, koji je zaista bio neodoljiv, skoro uvek bio osenčen tamnom gamom i imao svoju tragičku pozadinu. Taj tipičan beketovski, tragikomičan osećaj sveta najviše je došao do izražaja u odličnoj sceni Lakijevog dirigovanog „razmišljanja“; grotesknom postavkom tela, plastičnim gegovima i mehaničkim govorom, Barišić prvo postiže komički efekat, da bi zatim, sve glasnijim i žešćim deklamovanjem, njegov besmisleni govor prerastao u smisleni i buntovni vapaj obespravljenog. Ova predstava je, ujedno, i školska eksplikacija kako se scenski artikuliše jedno od žanrovskih određenja ovog komada, ono koje spaja njegovu komičku formu s tragičkim značenjem i osećanjem („tragička farsa“)… Na kraju treba podsetiti da je na jednom od poslednjih gostovanja Slovenskog narodnog gledališča iz Nove Gorice u Beogradu bila prikazana takođe Tauferova postavka jednog drugog dela iz žanra „tragičke farse“. To čitanje Joneskove Ćelave pevačice, ubedljivo najbolje koje je ovaj kritičar ikada video, nagovestilo je utisak, koji je sada potvrđen, da je Vito Taufer neprikosnoveni specijalista, i to ne samo u lokalu, za ovaj dramski žanr i odgovarajući pogled na svet.
