Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Može li se poverovati u to da umilno TV ćeretanje sa onima koji su intelektualno ili operativno opsluživali najgori ološ u istoriji Srbije nije politički čin par ekselans
Nesreća nikada ne dolazi sama: u razmaku od svega nekoliko dana, Srbija je em ostala bez Mrtvog Dubokog i Gornjeg Kozoprca kao prisnih, milih i ponad svega domaćih toponima – obaška što će i Matija Šerlok Bećković pod stare dane ipak morati da uči crnogorski – em je naša televizijska publika ostala uskraćena za nedeljnu džambo-dozu mudrosti i lepote duha koju bi joj sa frekvencije Studija B odašiljali, meždu pročim, Dragoslav Bokan, Momo Kapor ili episkopukovnik Amfilohije Radović, a sve uz diskretnu i decentnu posredničku pomoć Marine Rajević Savić, osobe vazda dežurne i budne Dok Anđeli Spavaju.
Nakon kratkotrajnog vaskrsnuća na Studiju B, talk-show narečene autorke – setićete se, jedna soft–kičerica iz devedesetih, startovala onomad valjda na rahmetli Trećem kanalu; ili na BK, ko će i to da pamti?! – ponovo je u autu jerbo se M. R. S. opako naljutila na glavnu urednicu Studija B Draganu Milićević. Zašto? Pa, eto, Dragana M. je malko zabranila pojavljivanje Dragoslava Bokana (režisera u pokušaju, intelektualca opšte prakse u večitom nastajanju i formiranju, znatno poznatijeg u ulozi vođe paravojne bande Beli Orlovi tokom kanibalskih ratova 1991-1995) na televiziji koju uređuje, držeći da osobe tako odviše interesantne biografije nisu baš pravi izbor za televiziju tog profila – nekako su više za Palmu, i Plus i minus – pa još i za emisiju čiji su lajtmotiv deca. Otkud to, molim vas?! Anđeli, beli orlovi, pa zar tu nema neke tajne veze, tajne veze za sve nas?
Kako god bilo, Marina je Rajević uvređeno pokupila pinkle i otišla sa Studija B, usput se silno ljuteći na „cenzuru i zatiranje autorskih sloboda“, te na mrske „crne liste“ na kojima se nalaze neki siroti „zabranjeni ljudi“, inače sve odreda div-junaci i Blistavi Umovi. Jakako da je notorni Qrir odmah podmetnuo rame za plakanje, pa nam je Marina R. S. kroz autorski tekst u narečenoj štampanoj stvari (21. 5. 2006) crno na belo podastrla svu svoju demokratsku i slobodarsku zgroženost cenzorskim divljanjem zle urednice… Pročitao sam to štivo, duboko potresen, i potom do prvih zemunskih petlova otirao teške i slane muške suze da mi se ne slivaju u usta. Što nas tako mučki razbokani, grešnice urednička?!
Okej, sasvim ozbiljno: u jednu ruku (desnu?) Marina R. S. je u pravu, kao što je u drugu ruku (levu) u pravu urednica Dragana Milićević. Autorka ima pravo da brani integritet svog TV-čeda onako kako nađe za shodno. Urednica je, pak, u pravu da je ona ta koja ima poslednju reč – u novinarstvu, kao i u fudbalu, na kraju ipak neko mora da pokazuje žute i crvene kartone – ali je takođe u pravu i u nečemu mnogo važnijem, nečemu što daleko prevazilazi okvire stanovitih profesionalnih standarda, pravila i boljih običaja, za koje „šira javnost“ ionako ne mora mnogo da mari. Naime, autorka „Anđela“ insistirala je na tome da u svojoj „apolitičnoj“ emisiji, sve kroz neobavezno ćeretanje, uredno javno promoviše neke od najviđenijih opskuranata iz političkog podzemlja devedesetih, iz najsramnijih dana vaskolike srpske istorije. Takvo profiliranje bilo koje i bilo čije emisije uvaljalo bi Studio B duboko u blato, i to taman nakon što je iznova, posle dužeg vremena, kao programska celina – a ne tek „incidentalno“, kao ranije – postao ozbiljan, bitan i respektabilan program. Sprečiti takvo nešto zadatak je onoga ko štiti dobar glas kuće, pa ako će neko to da zove „cenzurom“, od volje mu.
Gde je onda greška, nesporazum, kako god to nazvali? To uopšte nije teško dokučiti. Marina Rajević Savić građanka je koja se poslednjih godina eksponirala kao pripadnica one bizarne antihaške supkulture, koja ide okolo i buče (op. cit. Isaković Antonije) na svoje „mondijalističke“ i tome srodne raznomišljenike; ostvarila je, recimo, nezaboravnu rolu u Rexu, pre neku godinu, kada se neumorno nadgornjavala sa Bernarom Anri-Levijem; eh, MRS vs. BHL: kakav Sudar Titana! Čudi me da je dorćolsko tlo to podnelo bez većih odrona… Zato se u Rexu, bogme, odranjalo all in 16. Sve je to javnosti dobro poznato, te je bilo sasvim „za očekivati“ da autorka i svoju emisiju makar diskretno oboji na taj način, bez obzira na to što se u njoj, kako ona insistira, „ne priča o politici“. Kao da umilno drugarsko TV-ćaskanje sa onima koji su intelektualno ili čak operativno opsluživali najgori ološ u istoriji Srbije nije politički statement par ekselans?! Zato se autor takvog profila ili ne zove na saradnju ili se unapred pristaje na njegov izbor i na konsekvence. Ne pišem ovo da bih „delio lekcije“ Dragani Milićević, nipošto: ona je dokazala da ume da (sa)oblikuje i vodi jednu decentnu televiziju. Pominjem nekoliko ovih prostih istina samo zato što se kod nas nekako uvek iznova zaboravljaju, a onda se posle čudimo nebuloznim konfliktima do kojih dovodi ono čuveno vukdraškovićevsko „miksing grendmadrz vid frogz“.
Uzgred, i sam sam pre desetak godina naprasno poljubio vrata Studija B, kao Bokan sada. Šef Studija B bio je tada Kojadinović Dragan, čovek koji se tranzitno bavio mnogim poslovima, pa i novinarstvom, pre nego što je otkrio pekara u sebi i napokon se skrasio kao koristan član društva. Oh, zar ne bih onda trebalo da budem solidaran sa svakim koga isto tako „zabrane“? Jok, vala. Zašto? Zato što zbog mene ničija majka nije zaplakala. Ta razlika je nepremostiva, ona razdvaja pristojan od onog drugog sveta. I tačka. Reči odnosi vetar, ali ovo su tučano teške činjenice: neki od nas su ubice, ili prijatelji, slavitelji i ponosni saborci masovnih ubica (e, baš sa takvima bi M. R. S. izvečeri da proljudika pred kamerama). Neki pak nisu: šta god da jesu – to nisu. Između jednih i drugih je ambis, i ambis će i ostati, i tako i treba da bude.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve